Легат Мирјане и Павла Вуисића

збирка материјалних и културних добара у Адлигату

Легат Мирјане и Павла Вуисића је збирка материјалних и културних добара коју чини велики број личних предмета српског глумца Павла Вуисића, а коју је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” завештала Павлова супруга, Мирјана Вуисић, уједно и члан оснивач и члан управног одбора Удружења. Осим личних предмета, који укључују бројне рукописе, скице, фотографије, легитимације, цртеже, предмете из филмова у којима је глумио, као и оригинал Павловог тестамента, Мирјана је Удружењу уступила на коришћење и стан у којем су заједно живели, како би се након њене смрти користио у музејске намене, за промоцију филма и чување сећања на Павла и Мирјану.[1]

Легат Мирјане и Павла Вуисића
Павле и Мирјана Вуисић
Оснивање2016.
ЛокацијаБеоград
 Република Србија
ВрстаЛегат
Веб-сајтhttps://adligat.rs/

Легат је доступан за јавност у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици у Београду.

Живот и каријера Павла Вуисића уреди

Павле Вуисић рођен је 10. јула 1926. године у Београду, од оца Миша и мајке Радмиле. Студирао је право и радио као новинар Радио Београда све до 1950. године, када отпочиње његова глумачка каријера, улогом у филму Чудотворни мач Воје Нановића. Убрзо након те улоге зпочиње сарадњу са бројним редитељима. Иако није имао формално глумачко образовање, снимио је велики број филмова и телевизијских серија и важи за глумачку легенду југословенске кинематографије. Његова филмографија обухвата 177 јединица, од тога 129 дугометражних филмова, 17 серија, 14 ТВ филмова, шест мини телевизијских серија и пет кратких ТВ филмова.[2] Посебно се истичу улоге у култним филмовима „Ко то тамо пева“ и „Маратонци трче почасни круг“, као и серијама „Камионџије“, „Отписани” и „Више од игре”. У легату у Удружењу „Адлигат”, између осталог, налази се и свежањ кључева на коме је и оригинални кључ камиона који је вожен у серији „Камионџије”.

Павле је био учесник борби на Сремском фронту (1944–1945). Мало је познато и да је целог живота писао, најчешће песме, а писао је где је стигао - на кафанским рачунима, именику, по књигама, салветама, кутијама цигарета.[1][3] Често би цепао оно што би записао, те је супруга Мирјана посебно издвајала и чувала његове рукописе.[4] Павле је био и врстан бродоградитељ, о чему сведоче и бројне скице бродова у легату. Већи део свог слободног времена проводио је на Сави и на Ади, опчињен реком и водом.[2][5] Са својом супругом Мирјаном био је тридесет две године у браку, од 1956. до смрти 1988. године.

Павле Вуисић преминуо је 8. октобра 1988. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. По његовој жељи, коју је исказивао у више наврата током живота, како у говору тако и у бројним записима и тестаменту, сахрани је присуствовала само његова супруга и поп, којем није рекла ко је покојник.[6][1] Једна од изјава која сведочи о овој жељи је „Молим смрт објавити најмање три дана после погреба. Да мојему погребу не присуствује нико до ње [...] Молим само Она и Ја".[3]

Године 2009, двадесет једну годину након Павлове смрти, објављен је документарни роман о његовом животу, аутора Александра Ђуричића, који носи назив „После фајронта: књига о Паји”.[7] Романсирана биографија објављена је у издању ВБЗ Београд и Блица.

О легату уреди

 
Оригинал тестамента Павла Вуисића, изложен у Музеју српске књижевности.

Легат Мирјане и Павла Вуисића формиран је 2016. године, у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а допуњаван је у више наврата у годинама након оснивања. Дародавац Мирјана Вуисић у Удружењу је уједно и члан оснивач и члан управног одбора. Легат обухвата велики број личних предмета Павла Вуисића, од његове омиљене торбе, рукописа његових песама, бројних скица бродова, фотографија, лула за дуван, све до познатог и често цензурисаног тестамента исписаног на три странице.

Тестамент Павла Вуисића годинама је био контроверзна тема и често је објављиван у цензурисаним и некомплетним деловима. Осликава глумчев став према комунизму и вери, посебно у делу где Павле захтева да му на сахрани певају шесторица попова, али у себи, и прети да му ниједан комуниста не држи говор, иначе ће се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да комунисту гони, као и све његове истомишљенике.[6][1][8]

Радно време уреди

Легат Мирјане и Павла Вуисића отворен је за посетиоце у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици, четвртком, петком и суботом, уз претходно заказивање.

Фото-галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г „Павле и Мирјана Вуисић у Недељнику”. Србија међу књигама. Годишњак: 187. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружењe за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  2. ^ а б Стефановић, Мирослав. „Беж’о сам од људи...”. Politika Online. Приступљено 2020-07-27. 
  3. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Tри деценије од смрти Павла Вуисића”. www.rts.rs. Приступљено 2020-07-27. 
  4. ^ Blic. „Mirjana Vuisić: Pavle je često cepao ono što napiše, spasavala sam njegova dela od njega samog”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-07-27. 
  5. ^ „Globus - Sve moje burne godine s Pajom”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2009-07-17. Приступљено 2020-07-27. 
  6. ^ а б „Tri testamenta Pavla Vuisića: Neverovatna životna i profesionalna drama najvećeg srpskog glumca - Čitajte u Nedeljniku”. Nedeljnik. Архивирано из оригинала 27. 07. 2020. г. Приступљено 2020-07-27. 
  7. ^ Đuričić, Aleksandar (2009). Posle fajronta : knjiga o Paji. Beograd: V.B.Z. d.o.o. ISBN 978-86-7998-085-4. OCLC 476884376. 
  8. ^ „Легат Мирјане и Павла Вујисића” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-27. 

Спољашње везе уреди