Леополд II од Белгије
Леополд II (франц. Léopold Louis Philippe Marie Victor, хол. Leopold Lodewijk Filips Maria Victor; Брисел, 9. април 1835 — Лакен, 17. децембар 1909) је био краљ Белгије. Он је други син краља Леополда I, кога је наследио 1865. и остао на престолу до смрти 1909.[1] Био је брат Шарлоте, Царице Мексика и близак рођак Краљице Викторије.
Леополд II од Белгије | |
---|---|
![]() | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 9. април 1835. |
Место рођења | Брисел, Белгија |
Датум смрти | 17. децембар 1909.74 год.) ( |
Место смрти | Лакен, Белгија |
Породица | |
Супружник | Марија Хенријета од Аустрије |
Потомство | Louise of Belgium, Leopold, Duke of Brabant, Стефани од Белгије, Clémentine of Belgium |
Родитељи | Леополд I од Белгије Лујза од Орлеана |
Династија | Сакс-Кобург и Гота |
Највише је познат као оснивач и једини власник Слободне Државе Конго, његовог личног приватног пројекта. Ова држава је обухватала простор данашње Демократске Републике Конго. Спровођена су масовна убиства и геноцид над локалним становништвом. Експлоатација гуме и слоноваче у Конгу су заснивала на принудном раду што је као последицу имало смрт десет милиона Конгоанаца.[2][3] Конго је био његов лични домен, његов лични пословни пројекат. Био је пријатељ са Хенри Мортон Стенлијем, истраживачем Африке.
Оженио се са Маријом Хенријетом Аном фон Хабзбург-Лотринген, надвојвоткињом Аустрије, 22. августа 1853. године. Са њом је имао три кћери и једног сина који је умро са 10 година. Имао је још 2 ванбрачна сина са француском проститутком са којом је склопио брак 5 дана пред смрт.
У Белгији је у његово време изграђено доста репрезентативних здања у Бриселу, Остендеу и Антверпену. И поред тога, био је веома непопуларан краљ међу поданицима.
Наследио га је нећак, Алберт Леополд (краљ Алберт I). Србија му је доделила Орден Таковског крста.[4]
Детињство и младост уреди
Леополд је рођен у Бриселу 9. априла 1835. године, као друго дете владајућег белгијског монарха Леополда I и његове друге супруге Лујзе, ћерке француског краља Луја Филипа.[5] Француска револуција из 1848. године присилила је његовог прадеду Луја Филипа да побегне у Уједињено Краљевство.[6] Британски монарх, краљица Викторија, био је рођака Леополда II, пошто су Леополдов отац и Викторијина мајка били брат и сестра.[7] Луј Филип је умро две године касније, 1850. Леополдова крхка мајка била је дубоко погођена смрћу свог оца, и здравље јој се погоршало. Она је умрла је од туберкулозе исте године, када је Леополд имао 15 година.[8]
Породица уреди
Дана 22. августа 1853. године, у својој 18. години, Леополд се оженио у Бриселу са Маријом Хенријетом од Аустрије - рођаком цара Франца Јозефа I од Аустрије и унуком покојног светог римског цара Леополда II. Марија Хенријета, живахна и енергична, својим се карактером и добродушношћу приволела народу, а због своје лепоте стекла је надимак „Руже од Брабанта”. Она је такође била изврстан уметник и музичар.[9] Марија је имала страст за јахање коња до те мере да се у извесној мери лично бринула о својим коњима. Неки су се шалили на рачун овог „брака коњушара и монахиње“,[10] при чему је стидљиви и повучени Леополд називан часном сестром.
Из овог брака је произашло четворо деце: три ћерке и један син, такође именован Леополд. Млађи Леополд умро је 1869. године у својој деветој години од упале плућа након пада у језеро. Његова смрт била је извор велике туге за краља Леополда. Брак је постао несрећан, а пар се потпуно раздвојио након последњег покушаја да добију још једног сина, што је резултирало рођењем њихове последње ћерке Клементине. Марија Хенријета се повукла у Спа 1895, и тамо преминула 1902.[1]
Супружник уреди
име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Марија Хенријета од Аустрије | 23. август 1836. | 19. септембар 1902. |
Деца уреди
име | слика | датум рођења | датум смрти | супружник |
---|---|---|---|---|
Лујза од Белгије | 18. фебруар 1858. | 1. март 1924. | Филип од Саксен-Кобурга и Готе | |
Леополд од Белгије, војвода од Брабанта | 12. јун 1859. | 22. јануар 1869. | умро у детињству | |
Стефани од Белгије | 21. мај 1864. | 23. август 1945. | Рудолф од Аустрије; Елемер Лоњај | |
Клементина од Белгије | 30. јул 1872. | 8. март 1955. | Виктор Наполеон |
Рана политичка каријера уреди
Како је Леополдов старији брат, такође зван Луис Филип, умро годину дана пре Леополдовог рођења, Леополд је од свог рођења био наследник престола. Када је имао 9 година, Леополд је добио титулу војводе од Брабанта и постављен је за потпоручника у војсци. У војсци је служио до ступања на престо 1865. године, до када је достигао чин генерал-потпуковника.[9]
Леополдова јавна каријера започела је с његовим пунолетством 1855. године, када је постао члан Белгијског сената. Он се активно интересовао за сенат, посебно за питања која се тичу развоја Белгије и њене трговине,[9] и почео је да подстиче белгијско стицање колонија. Леополд је екстензивно путовао по иностранству од 1854. до 1865. године, посећујући Индију, Кину, Египат и земље на медитеранској обали Африке. Његов отац је преминуо 10. децембра 1865, и Леополд је заклетву положио 17. децембра у својој тридесетој години.[1]
Породично стабло уреди
Референце уреди
- ^ а б в „Leopold II”. The Belgian Monarchy. Приступљено 4. 12. 2013.
- ^ „Belgium's genocidal colonial legacy haunts the country's future”. The Independent. 17. 10. 2017. Приступљено 9. 6. 2020.
- ^ „The hidden holocaust”. The Guardian. 13. 5. 1999. Приступљено 9. 6. 2020.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.
- ^ Emerson, стр. 4–6
- ^ Emerson, стр. 9
- ^ Aronson, стр. 13
- ^ Emerson, стр. 9–10
- ^ а б в јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Leopold II., King of the Belgians”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 16 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 461. Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у
- ^ Mariage d'un palefrenier et d'une religieuse »
Литература уреди
- Ascherson, Neal: The King Incorporated, Allen & Unwin. 1963. ISBN 978-1-86207-290-9. (1999 Granta edition).
- Hochschild, Adam: King Leopold’s Ghost: A Story of Greed, Terror, and Heroism in Colonial Africa, Mariner Books. 1998. ISBN 978-0-330-49233-1..
- Petringa, Maria (2006). Brazza, A Life for Africa. ISBN 978-1-4259-1198-0.
- Wm. Roger Louis and Jean Stengers: E.D. Morel's History of the Congo Reform Movement, Clarendon Press Oxford, 1968.
- Ó Síocháin, Séamas and Michael O’Sullivan, ур. (2004). The Eyes of Another Race: Roger Casement's Congo Report and 1903 Diary. University College Dublin Press. ISBN 978-1-900621-99-1..
- Ó Síocháin, Séamas (2008). Roger Casement: Imperialist, Rebel, Revolutionary. Dublin: Lilliput Press.
- Roes, Aldwin (2010). „Towards a History of Mass Violence in the Etat Indépendant du Congo, 1885–1908”. South African Historical Journal. 62 (4): 634—70. doi:10.1080/02582473.2010.519937.
- Stanard, Matthew G. Selling the Congo: A history of European pro-empire propaganda and the making of Belgian imperialism . . University of Nebraska Press. 2012.
- Viaene, Vincent. "King Leopold's imperialism and the origins of the Belgian colonial party, 1860–1905." Journal of Modern History 80.4 (2008): 741-790.
Спољашње везе уреди
- Official biography from the Belgian Royal Family website
- "The Political Economy of Power" Interview with political scientist Bruce Bueno de Mesquita, with a discussion of Leopold halfway through
- Interview with King Leopold II Publishers' Press. 1906.
- Mass crimes against humanity in the Congo Free State Архивирано на сајту Wayback Machine (24. фебруар 2017)
- Congo: White king, red rubber, black death Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2011) A 2003 documentary by Peter Bate on Leopold II and the Congo
- The Crime of the Congo, 1909, Sir Arthur Conan Doyle, Archive.org
- Grant, Kevin (2001). „Christian critics of empire: Missionaries, lantern lectures, and the Congo reform campaign in Britain”. The Journal of Imperial and Commonwealth History. 29 (2): 27—58. doi:10.1080/03086530108583118.
- Peffer, John (2008). „Snap of the Whip/Crossroads of Shame: Flogging, Photography, and the Representation of Atrocity in the Congo Reform Campaign”. Visual Anthropology Review. 24: 55—77. doi:10.1111/j.1548-7458.2008.00005.x.
- van den Braembussche, Antoon (2002). „The Silence of Belgium: Taboo and Trauma in Belgian Memory”. Yale French Studies (102): 34—52. JSTOR 3090591.
- Weisbord, Robert G. (2003). „The King, the Cardinal and the Pope: Leopold II's genocide in the Congo and the Vatican”. Journal of Genocide Research. 5: 35—45. doi:10.1080/14623520305651.
- Langbein, John H. (јануар 1976). „The Historical Origins of the Sanction of Imprisonment for Serious Crime”. The Journal of Legal Studies. 5 (1): 35—60. JSTOR 724073.
- Gewald, Jan-Bart (2006). „More than Red Rubber and Figures Alone: A Critical Appraisal of the Memory of the Congo Exhibition at the Royal Museum for Central Africa, Tervuren, Belgium”. The International Journal of African Historical Studies. 39 (3): 471—86. JSTOR 40034827.
- Pavlakis, Dean (2010). „The Development of British Overseas Humanitarianism and the Congo Reform Campaign”. Journal of Colonialism and Colonial History. 11 (1). doi:10.1353/cch.0.0102.
- Новински исечци на тему Леополд II од Белгије у Новинским архивама 20. века Немачке националне библиотеке економије (ZBW)