Леополд II од Белгије

белгијски краљ

Леополд II (фр. Léopold Louis Philippe Marie Victor, хол. Leopold Lodewijk Filips Maria Victor; Брисел, 9. април 1835Лакен, 17. децембар 1909) је био краљ Белгије. Он је други син краља Леополда I, кога је наследио 1865. и остао на престолу до смрти 1909.[1] Био је брат Шарлоте, Царице Мексика и близак рођак Краљице Викторије.

Леополд II од Белгије
Лични подаци
Датум рођења(1835-04-09)9. април 1835.
Место рођењаБрисел, Белгија
Датум смрти17. децембар 1909.(1909-12-17) (74 год.)
Место смртиЛакен, Белгија
Породица
СупружникМарија Хенријета од Аустрије
ПотомствоLouise of Belgium, Leopold, Duke of Brabant, Стефани од Белгије, Clémentine of Belgium
РодитељиЛеополд I од Белгије
Лујза од Орлеана
ДинастијаСакс-Кобург и Гота

Сматрао је да Белгија мора имати колонију. Прво је пробао да придобије Филипине од Шпанаца, што није успело.[2] Највише је познат као оснивач и једини власник Слободне Државе Конго, његовог личног приватног пројекта. Ова држава је обухватала простор данашње Демократске Републике Конго. Спровођена су масовна убиства и геноцид над локалним становништвом. Експлоатација гуме и слоноваче у Конгу су заснивала на принудном раду што је као последицу имало смрт десет милиона Конгоанаца.[3][4] Конго је био његов лични домен, његов лични пословни пројекат. Био је пријатељ са Хенри Мортон Стенлијем, истраживачем Африке.

Оженио се са Маријом Хенријетом Аном фон Хабзбург-Лотринген, надвојвоткињом Аустрије, 22. августа 1853. године. Са њом је имао три кћери и једног сина који је умро са 10 година. Имао је још 2 ванбрачна сина са француском проститутком са којом је склопио брак 5 дана пред смрт.

У Белгији је у његово време изграђено доста репрезентативних здања у Бриселу, Остендеу и Антверпену. И поред тога, био је веома непопуларан краљ међу поданицима.

Наследио га је нећак, Алберт Леополд (краљ Алберт I). Србија му је доделила Орден Таковског крста.[5]

Детињство и младост

уреди

Леополд је рођен у Бриселу 9. априла 1835. године, као друго дете владајућег белгијског монарха Леополда I и његове друге супруге Лујзе, ћерке француског краља Луја Филипа.[6] Француска револуција из 1848. године присилила је његовог прадеду Луја Филипа да побегне у Уједињено Краљевство.[7] Британски монарх, краљица Викторија, био је рођака Леополда II, пошто су Леополдов отац и Викторијина мајка били брат и сестра.[8] Луј Филип је умро две године касније, 1850. Леополдова крхка мајка била је дубоко погођена смрћу свог оца, и здравље јој се погоршало. Она је умрла је од туберкулозе исте године, када је Леополд имао 15 година.[9]

Породица

уреди
 
Марија Хенријета и Леополд II од Белгије

Дана 22. августа 1853. године, у својој 18. години, Леополд се оженио у Бриселу са Маријом Хенријетом од Аустрије - рођаком цара Франца Јозефа I од Аустрије и унуком покојног светог римског цара Леополда II. Марија Хенријета, живахна и енергична, својим се карактером и добродушношћу приволела народу, а због своје лепоте стекла је надимак „Руже од Брабанта”. Она је такође била изврстан уметник и музичар.[10] Марија је имала страст за јахање коња до те мере да се у извесној мери лично бринула о својим коњима. Неки су се шалили на рачун овог „брака коњушара и монахиње“,[11] при чему је стидљиви и повучени Леополд називан часном сестром.

Из овог брака је произашло четворо деце: три ћерке и један син, такође именован Леополд. Млађи Леополд умро је 1869. године у својој деветој години од упале плућа након пада у језеро. Његова смрт била је извор велике туге за краља Леополда. Брак је постао несрећан, а пар се потпуно раздвојио након последњег покушаја да добију још једног сина, што је резултирало рођењем њихове последње ћерке Клементине. Марија Хенријета се повукла у Спа 1895, и тамо преминула 1902.[1]

Супружник

уреди
име слика датум рођења датум смрти
Марија Хенријета од Аустрије 23. август 1836. 19. септембар 1902.

Деца

уреди
име слика датум рођења датум смрти супружник
Лујза од Белгије
 
18. фебруар 1858. 1. март 1924. Филип од Саксен-Кобурга и Готе
Леополд од Белгије, војвода од Брабанта
 
12. јун 1859. 22. јануар 1869. умро у детињству
Стефани од Белгије
 
21. мај 1864. 23. август 1945. Рудолф од Аустрије; Елемер Лоњај
Клементина од Белгије
 
30. јул 1872. 8. март 1955. Виктор Наполеон

Рана политичка каријера

уреди
 
Леополд Луис Филип Мари Виктор (1835–1909); престолонаследник и војвода од Брабанта, касније белгијски краљ Леополд II, Гранзела, колекција Феликсарчиф

Како је Леополдов старији брат, такође зван Луис Филип, умро годину дана пре Леополдовог рођења, Леополд је од свог рођења био наследник престола. Када је имао 9 година, Леополд је добио титулу војводе од Брабанта и постављен је за потпоручника у војсци. У војсци је служио до ступања на престо 1865. године, до када је достигао чин генерал-потпуковника.[10]

Леополдова јавна каријера започела је с његовим пунолетством 1855. године, када је постао члан Белгијског сената. Он се активно интересовао за сенат, посебно за питања која се тичу развоја Белгије и њене трговине,[10] и почео је да подстиче белгијско стицање колонија. Леополд је екстензивно путовао по иностранству од 1854. до 1865. године, посећујући Индију, Кину, Египат и земље на медитеранској обали Африке. Његов отац је преминуо 10. децембра 1865, и Леополд је заклетву положио 17. децембра у својој тридесетој години.[1]

Брак и породица

уреди
 
Леополд као млађи човек у униформи гренадира (Портрет Никеза де Кејзера).

Са 18 година, Леополд се 22. августа 1853. у Бриселу оженио Маријом Хенријетом од Аустрије, рођаком цара Франца Јозефа I од Аустрије и унуком покојног цара Светог римског царства Леополда II. Жива и енергична, Марија Хенријета се допала у народу својим карактером и добронамерношћу. Њена лепота јој је донела назив „Ружа од Брабанта”. Такође је била успешан уметник и музичар.[10] Она је била страствена за коњско јахање, до те мере да би се лично бринула о својим коњима. Неки су се шалили на рачун овог „брака коњушара и монахиње“,[11] при чему се потоње односи на стидљивог и повученог Леополда.

У браку је рођено четворо деце: три ћерке и један син, принц Леополд, војвода од Брабанта. Млађи Леополд умро је 1869. у узрасту од девет година од упале плућа након што је пао у језеро. Његова смрт била је извор велике туге за краља Леополда. Брак је постао несрећан, а пар се раздвојио након последњег покушаја да добије још једног сина, што је резултирало рођењем њихове последње ћерке Клементине. Марија Хенријета се повукла у Спа 1895. године, и тамо умрла 1902. године.[1]

 
Политичка карикатура која изругујуе Леополдову аферу са Каролин Лакроа.

Леополд је имао много љубавница. Године 1899, у својој 65. години, Леополд је узео за љубавницу Каролин Лакроа, 16-годишњу француску проститутку, и остали су заједно до његове смрти десет година касније.[12] Леополд ју је засипао великим свотама новца, имањима, поклонима и племићком титулом, бароницу де Ваугхан. Захваљујући овим поклонима и незваничној природи њихове везе, њихова афера је иронично нанела више штете Леополдовој популарности у Белгији него било који од његових злочина у Конгу.[13] Каролин је родила два сина, Луциена Филипа Мари Антоана, војводу од Тервурена, и Филипа Анри Мари Франсоа, грофа од Равенштајна. Њихов други син је рођен са деформисаном руком, што је довело до карикатуре који приказује Леополда како држи дете окружено конгоанским лешевима са одсеченим рукама: натпис је гласио „Освета са висине“.[14][15] Венчали су се тајно на верском обреду пет дана пре његове смрти. Њихов пропуст да обаве грађанску церемонију учинио је брак неважећим према белгијском закону. Након краљеве смрти, убрзо се испоставило да је својој удовици оставио велико богатство у хартијама од вредности Конга, од којих су белгијска влада и три отуђене ћерке Леополда успеле да поврате само неке.[16]

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Francis Josias, Duke of Saxe-Coburg-Saalfeld
 
 
 
 
 
 
 
8. Ернст Фридрих, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Anna Sophie of Schwarzburg-Rudolstadt
 
 
 
 
 
 
 
4. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ferdinand Albert II, Duke of Brunswick-Wolfenbüttel
 
 
 
 
 
 
 
9. Софија Антоанета од Брауншвајг-Волфенбитела
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Antoinette of Brunswick-Wolfenbüttel
 
 
 
 
 
 
 
2. Леополд I од Белгије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Хајнрих XXIX, гроф од Ројс-Еберсдорфа
 
 
 
 
 
 
 
10. Heinrich XXIV, Count Reuss of Ebersdorf
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Countess Sophie Theodora of Castell-Remlingen
 
 
 
 
 
 
 
5. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. George August, Count of Erbach-Schönberg
 
 
 
 
 
 
 
11. Каролина Ернестина од Ербаха-Шенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Countess Ferdinande Henriette of Stolberg-Gedern
 
 
 
 
 
 
 
1. Леополд II од Белгије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Луј Филип II, војвода од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
12. Луј Филип II, војвода од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Louise Henriette de Bourbon
 
 
 
 
 
 
 
6. Louis Philippe I of France
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Louis Jean Marie de Bourbon, Duke of Penthièvre
 
 
 
 
 
 
 
13. Louise Marie Adélaïde de Bourbon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Princess Maria Teresa Felicitas d'Este of Modena
 
 
 
 
 
 
 
3. Лујза од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Карлос III од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
14. Фердинанд I од Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Марија Амалија од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Амалија од Напуља и Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Франц I, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Каролина Аустријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија Терезија
 
 
 
 
 
 

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „Leopold II”. The Belgian Monarchy. Приступљено 4. 12. 2013. 
  2. ^ „Из историје пропагандног ратовања геноцидима: Белгијски краљ Леополд II и његова владавина Конгом”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2024-04-29. 
  3. ^ „Belgium's genocidal colonial legacy haunts the country's future”. The Independent. 17. 10. 2017. Приступљено 9. 6. 2020. 
  4. ^ „The hidden holocaust”. The Guardian. 13. 5. 1999. Приступљено 9. 6. 2020. 
  5. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364. 
  6. ^ Emerson, стр. 4–6
  7. ^ Emerson, стр. 9
  8. ^ Aronson, стр. 13
  9. ^ Emerson, стр. 9–10
  10. ^ а б в г   Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуChisholm, Hugh, ур. (1911). „Leopold II., King of the Belgians”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 16 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 461. 
  11. ^ а б Mariage d'un palefrenier et d'une religieuse »
  12. ^ Hochschild, Adam (1998). King Leopold's Ghost: A Story of Greed, Terror, and Heroism in Colonial Africa. New York: Mariner Books. стр. 221. ISBN 0-330-49233-0. 
  13. ^ Hochschild, стр. 222
  14. ^ Hochschild, стр. 224
  15. ^ Rappoport, стр. 268.
  16. ^ Wheeler, Edward (1910). Current Literature, Volume 48. New York: The Current Literature Publishing Company. стр. 138. 

Литература

уреди
  • Ascherson, Neal: The King Incorporated, Allen & Unwin. 1963. ISBN 978-1-86207-290-9. (1999 Granta edition).
  • Hochschild, Adam: King Leopold’s Ghost: A Story of Greed, Terror, and Heroism in Colonial Africa, Mariner Books. 1998. ISBN 978-0-330-49233-1..
  • Petringa, Maria (2006). Brazza, A Life for Africa. ISBN 978-1-4259-1198-0. 
  • Wm. Roger Louis and Jean Stengers: E.D. Morel's History of the Congo Reform Movement, Clarendon Press Oxford, 1968.
  • Ó Síocháin, Séamas and Michael O’Sullivan, ур. (2004). The Eyes of Another Race: Roger Casement's Congo Report and 1903 Diary. University College Dublin Press. ISBN 978-1-900621-99-1. .
  • Ó Síocháin, Séamas (2008). Roger Casement: Imperialist, Rebel, Revolutionary. Dublin: Lilliput Press. 
  • Roes, Aldwin (2010). „Towards a History of Mass Violence in the Etat Indépendant du Congo, 1885–1908”. South African Historical Journal. 62 (4): 634—70. doi:10.1080/02582473.2010.519937. 
  • Stanard, Matthew G (2012). Selling the Congo: A history of European pro-empire propaganda and the making of Belgian imperialism. University of Nebraska Press. 
  • Viaene, Vincent. "King Leopold's imperialism and the origins of the Belgian colonial party, 1860–1905." Journal of Modern History 80.4 (2008): 741-790.

Додатна литература

уреди

Спољашње везе

уреди


краљ Белгије
1865—1909.