Лепосава Михаиловић
Лепосава Михаиловић Опика (Крагујевац, 6. април 1912 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), инжењер технологије и учесница Народноослободилачке борбе.
| лепосава михаиловић | |
|---|---|
 Лепосава Михаиловић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. април 1912. |
| Место рођења | Крагујевац,  Краљевина Србија |
| Датум смрти | 14. мај 1943. (31 год.) |
| Место смрти | Јајинци, код Београда,  Србија |
| Професија | инжењер технологије |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | пре рата |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Биографија уреди
Рођена је 6. априла 1912. године у Крагујевцу. Након завршене основне школе и гимназије студирала је у Београду. Током студија се прикључила револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и учествовала је у свим студентским акцијама. Истицала се у борби за освајање Удружења студенткиња из руку прорежимске управе и у борби за завршавање Дома студенткиња. Маја 1936. године је постала прва председница реоганизационог Удружења студенткиња.[1]
Била је међу организаторима Женског покрета у Крагујевцу током 1936. године. Због своје активности била је примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). После завршених студија радила је као инжењер у Фабрици шећера на Чукарици, где је била секретар једне партијске ћелије.[1]
Након окупације Југославије, 1941. године наставила је илегални партијски рад у окупираном Београду. После мартовске провале у београдску партијску организацију, 1942. године и хапшења Јелене Ћетковић, секретара Месног комитета КПЈ за Београд радила је на обнављању партијских ћелија и повезивању чланова КПЈ који су избегли хапшења у провали.[1][2]
Октобра 1942. године била је ухапшена на једном уличном састанку и у полицији је била подвргнута страховитом мучењу. Упркос свим малтретирањима ништа није признала. Испребијана је била пребачена у логор на Бањици, где је непомично лежала седам месеци. Стрељана је 14. маја 1943. године на стрелиштима у Јајинцима, код Београда. Била је стрељана у групи истакнутих-жена комуниста, међу којима су биле — Јелена Ћетковић, Дринка Павловић, Кристина Ковачевић, Славка Ђурђевић-Ђуричић и др.[1][3]
Њено име носи једна улица у београдском насељу Беле воде, на Чукарици, као и једна улица у Крагујевцу.[4]
Референце уреди
- ^ а б в г Жене Србије 1975, стр. 138.
- ^ Студенткиње БУ 1988, стр. 128.
- ^ Жене Србије 1975, стр. 172.
- ^ планплус.рс
Литература уреди
- Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.
- Студенткиње београдског универзитета у револуционарном покрету. Београд: Историјски архив Београда. 1988.
