Лепчинце
Лепчинце је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 125 становника (према попису из 1991. било је 152 становника).
Лепчинце | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Управни округ | Пчињски |
| Град | Врање |
| Градска општина | Врање |
| Становништво | |
| — 2011. | 125 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 24′ 59″ С; 21° 59′ 14″ И / 42.4164° С; 21.9872° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 787 m |
.svg)  Лепчинце Лепчинце на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 017 |
| Регистарска ознака | VR |
Прошлост уреди
Садашње Лепчинце је младо село настало око 1800. године, када су се населила три брата, Јерци из Херцеговине. Било су то Вуча, Миша и Станоја.[1] Смештено је између Марганске, Тетинске и Лепчинске реке (потока). Најстарије махале су: Белчинска, Вучинска и Станојинска. Сеоске куће су на двема косама. Манастир Светог Пантелејмона је на коси Трештено дрво. Старо село Лепчинце претпоставља се да је у 16. веку лежало на потезу Село, што се помиње и у Пчињском поменику. У турско време село је припадало мезри Сенокоз. По једној легенди село је име добило тако што је "у селу било много шуме, паше, ливада, а земља је била родна да је берићет села био "леп", надалеко прочујен те је и село прозвано Лепчинце." По другој, врањанској легенди место је названо тако, зато што су у њему живеле лепе девојке - лепотице.[2]
Код села Лепчинца је крајем септембра 1912. године код Карауле на старој српско-турској граници војни положај заузео положај 7. пук Краља Петра Првог. Било је то пред сам почетак Првог балканског рата.[3]
У месту је радила од почетка 20. века српска основна школа. Познати су следећи учитељи, од почетка 1907. године: први - поп Вељко (Величко) Николић из Градње (1907-1910), Милоје Стојановић (1913), Драгомир Димић (1920) и други.[4]
Бугарски војници су спалили село током Другог светског рата.
Када је извршен први српски попис места 1879. године, ту је живело 371 становник у 57 кућа. Писмених је било само троје мушкараца, а број пореских глава износио је 67.[5] Број становника је до Другог светског рата стално растао. Лепчинце је 1890. године имало 448 становника, 1930.-543, 1948.-430, 1961.-368, 1971.-267 и 2002. године 125 становника.
Порекло становништва уреди
Некада је у месту живело старо српско становништво.[6] Најстарија породица су Дрнчинци који су се доселили из Кратова, Ћосаци су из околине Новог Брда, има их у Врању, Јабланицу и друге крајеве. Анђелковци из Челопека код Куманова, Стошинци су такође из околине Куманова, Илијинци су из околине Криве Паланке и Сугарци и Јовановци су из околине. Рошаци су се ту доселили (добегли) из Нерава, и то због кулука у кратовским рудницима.
Демографија уреди
У насељу Лепчинце живи 114 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,3 година (49,3 код мушкараца и 49,3 код жена). У насељу има 47 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,45.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 0 | 0 | ||
| 80+ | 3 | 2 | ||
| 75—79 | 0 | 8 | ||
| 70—74 | 7 | 7 | ||
| 65—69 | 6 | 9 | ||
| 60—64 | 5 | 3 | ||
| 55—59 | 5 | 4 | ||
| 50—54 | 2 | 6 | ||
| 45—49 | 5 | 5 | ||
| 40—44 | 4 | 4 | ||
| 35—39 | 2 | 2 | ||
| 30—34 | 2 | 3 | ||
| 25—29 | 6 | 2 | ||
| 20—24 | 5 | 5 | ||
| 15—19 | 1 | 2 | ||
| 10—14 | 0 | 2 | ||
| 5—9 | 0 | 3 | ||
| 0—4 | 2 | 3 | ||
| Просек : | 49,3 | 49,3 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 53 | 15 | 32 | 4 | 2 | 0 |
| Женски | 62 | 11 | 33 | 14 | 3 | 1 |
| УКУПНО | 115 | 26 | 65 | 18 | 5 | 1 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 34 | 26 | 0 | 0 | 4 |
| Женски | 41 | 27 | 0 | 0 | 2 |
| УКУПНО | 75 | 53 | 0 | 0 | 6 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Женски | 0 | 1 | 0 | 0 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 1 | 0 | 0 | 0 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 0 | 0 | 1 | 1 | 0 |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 1 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 0 | 1 | 2 | 0 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 1 | 0 | 0 | 1 | |
| Женски | 10 | 0 | 0 | 0 | |
| УКУПНО | 11 | 0 | 0 | 1 | |
Референце уреди
- ^ Ђура Даничић: "Рјечник хрватскога или српског језика", Загреб 1974. године
- ^ Мимчило Златановић: "Врањске легенде", Врање 1974. године
- ^ "Правда", Београд 1937. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1910-1913. године
- ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
- ^ "Прилози проучавању језика", Београд 1985. године
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
