Летопис

Летопис је историјски жанр свесловенске књижевности, који представља временски, више или мање детаљан запис историјских догађаја. Запис догађаја сваке године посебно, у летописима обично почиње речима: „Лета…" или „У лето..." (то јест „Године… (те и те)"), одакле и потиче назив — летопис, а вештина писања летописа се назива Летописање. У Византији аналогно летописима, биле су хронике, а у западној Европи - анали.

Лаврентијевски летопис

Летописи су се доста сачували у такозваним „списковима“ XIV - XVIII века. Под списком се подразумева „преписивање“ од другог извора, па се долази до закључка да су летописи у ствари - зборници, а да њихови први извори нису дошли до нас, а у српској историји се управо користи тај термин.

Руски летописи сачувани су у многим списима. Најстарији су летописи монаха Лаврентија (Лаврентијевски летопис, судећи по години − 1377), и Ипатијевски летопис XIV века (по називу Ипатијевског манастира код града Костроме, где се она чувала). Али, у њиховој основи је старији свод с почетка 12. века. Тај летописни свод, познат под именом «Повест минулих лета», јесте први Кијевски летопис.

Летописац. 1887.

Летописи су се писали у многим градовима. Новгородски, Псковски летопис... Летописни сводови састављали су се и у московској эпоси руске историје (Васкрсенски и Никоновски Летопис). Такозвана „царска књига“ тиче се управљања државом Ивана Грозног.

Постојали су и литвански (белоруски) летописи, као и козачки летописи, који се тичу углавном эпохе Богдана Хмељницког.

Види јошУреди

ЛитератураУреди

Сабрани руски летописи, т. 1—31, Санкт Петербург. М. — Л., 1841—1968;
А. А. Шахматов, Преглед руских летописних сводова 14—16 в., М. — Л., 1938;
Историја летописања XI — XVIII века, Москва, 1969;
Руски летописи и њихова културно-историјска значења, Д. С. Лихачов, М. — Л., 1947;
Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.

ИзвориУреди

Милица Милидраговић, Стара руска књижевност, Сарајево, 1970. године