Летопис попа Дукљанина

Љетопис попа Дукљанина, односно Барски родослов или Gesta Regum Sclavorum, називи су за спорно историографско дело о раној средњовековној историји Јужних Словена, које се приписује напознатом свештенику из Дукље, односно Бара, а које је објављено током 17. века, у радовима Мавра Орбина (1601) и Ивана Лучића (1666).[1] У исто време, средином 17. века, настале су и две рукописне варијанте, чија је природа такође спорна. Иако су старији истраживачи претпостављали да је изворно дело настало већ током друге половине 12. века или нешто касније, новије анализе су показале да је генеза текста знатно сложенија. У научној историографији је тим поводом указивано на разна питања која се односе на рецепцију старијих извора и предања, првенствено у дубровачкој историографији, почевши од друге половине 15. века и током 16. века, са посебним тежиштем на утврђивању природе и значаја првих помена неименованог Дукљанина и његовог дела у тадашњој историографији, почевши од Лудовика Цријевића Туберона и Марка Марулића. Поводом комплексних питања и генези Орбиновог издања и рукописних варијанти из средине 17. века, указано је на позну природу тих творевина, чиме је отворен пут ка додатном преиспитивању и препознавању старијих, како познатих тако и непознатих извора, чијом је прерадом дошло до настанка позније историографске компилације.[2][3][4]

Ауторство и датум уреди

Дјело је наводно саставио анонимни „поп Дукљанин” (лат. presbyter Diocleas). Дјело је сачувано само у латинским редакцијама из 17. вијека. Дмине Папалић, племић из Сплита, пронашао је текст који је преписао 1509—1510, а који је Марко Марулић превео на латински 1510, са називом Regnum Dalmatiae et Croatiae gesta. Марво Орбин, дубровачки историчар, укључио је дјело (поред осталих дјела) у своје Краљевство Словена (итал. Il regno de gli Slavi, око 1601); Иван Лучић је исто урадио око 1666. године. Ове латинске редакције тврде да је изворно дјело написано на словенском језику.

Хроника, писана на латинском, завршена је између 1299. и 1301. у Бару (данас у Црној Гори) у тадашњем Српском краљевству. Аутор је био поп Руђер, свештеник Барске надбискупије, који је је вјероватно био чешког поријекла. Сматра се да је живио око 1300. године, јер се границе Босне помињу на начин који се поклапа са анонимним текстом, Anonymi Descriptio Europae Orientalis (Краков, 1916), који датира из 1308. године. Истраживања из раног 21. вијека утврдила су да је Руђер био врхунцу дјелатности око 1296—1300. године.

Поглавља 1—33. хронике заснована су на усменим традицијама и конструкцијама њених аутора; њих историчари углавном одбацују. Међутим, сљедећа три поглавља посједују непроцјенљиве историјске податке о овом временском периоду. Упркос својој хагиографској природи, поглавље 36 (о Светом Јовану Владимиру), резиме старе хагиографије из 1075—1089. (када је династија Војислављевић настојала да од папе добије краљевске инсигније и да Барску бискупију уздигне у ранг надбискупије), садржи значајне историјске податке за које утврдило да су поуздани. Поглавље 34 и 35, која се баве Владимировим оцем и ујацима, заснована су на прологу ове хагиографије из 11. вијека.

Остале застарјеле и оповргнуте теорије укључују тврдње по којима је аутор живио у другој половини 12. вијека. Неки хрватски историчари износе теорију, Едуарда Перичића (1991), по којој је анонимни аутор Гргур Барски, барски надбискуп, који је живио у другој половини 12. вијека. Барска надбискупија није постојала у то вријеме. У поновљено издању дјела из 1967, југословенски историчар Славко Мијушковић тврди да је хроника чисто измишљени књижевни рад, који припада крају 14. или почетку 15. вијека. Српски историчар Тибор Живковић, у монографији Gesta regum Sclavorum (2009), износи закључке да главни дијелови хронике углавном датирају из периода око 1300—1310. године.

Рукописи, редакције и преводи уреди

Најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. вијека. То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највјероватније око 1658. године кога неки истраживачи приписују фра Рафаелу Леваковићу, а налази се у Народној библиотеци у Београду.

  • Хроника је први пут објављена 1601. године, на италијанском језику, као дио књиге Il Regno de gli Slavi дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина.
  • У књизи De regno Dalmatiae et Croatiae (Амстердам, 1666. године) Трогиранин Иван Луцић публиковао је латински текст хронике и дао му наслов Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum.
  • Хрватска редакција хронике пронађена је почетком 16. вијека у Крајини (Макарско приморје). По својој садржини представља дио интегралног текста хронике. Док је цјеловита хроника подијељена на 47 глава, Хрватска редакција има 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24., а дјелимично и до 26. главе. Посљедње двије главе тзв. Хрватске хронике засебна су цјелина и говоре о владавини хрватског краља Звонимира. Један препис Хрватске хронике, из средине 16. вијека, објавио је Иван Кукуљевић 1851. године.
  • Латински превод Хрватске хронике извршио је књижевник Марко Марулић 1510. године, са предлошка за који је неизвјесно да ли је идентичан оном који је публиковао Кукуљевић. Овај је превод штампао Иван Луцић 1666. године, у већ поменутој књизи.

Веродостојност уреди

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15. страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриједности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И. Кукуљевић отприлике исто тако мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетине и Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у преводи је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној страници наводи: ""Надаље је академик (Љ.Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Историчари о летопису уреди

Сматра се да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини 12. века. Рачки наводи да је настао у периоду између 1143. и 1154, Константин Јиречек и Фердо Шишић сматрају да је настао између 1160. и 1180, док Владимир Мошин сматра да је настала 1148. или 1149. године.[5] Аутор у уводу наводи, да је овај спис превео са „словенског” на латински постојећи „Спис о Готима” (Libellum Gothorum), који се „на латинском преводи као” Regnum Sclavorum, очигледно да има једнакости између назива Готи и Словени. Постоји и податак да је постојао текст пре тога и на словенском језику, али аутор тај језик не назива готским. Према историчарима, то уопште није битна информација.

„Летопис попа Дукљанина” се код новијих историчара сматра као непоуздан извор. Један пример је хрватски историчар Ферда (Фердинанда Максимилијама) Шишића, који говори о издању овог списа на српском језику (а то детаљно цитира и приређивач најновијег Просветиног издања), већ у првој реченици Дукљановог списа открива нелагодност констатујући да папа Геласије II живи у 12. веку и није савременик ромејског Атанасија. Тиме на самом почетку дискредитује Дукљанову озбиљност, јер он, ето себи временски блиског папу премешта у више од седам векова дубљу прошлост. Ова Шишићева анализа је предмет праве мале студије аутентичности тог навода у оригиналном рукопису, изведена од стране приређивача најновијег Просветиног издања.

Најновије упоредно издање „Летописа попа Дукљанина” историјског института САНУ и Манастира Острог на српском језику, под називом „Gesta regum Sсlavorum” представља, озбиљан искорак у озбиљном научном приступу, неуобичајен код српских модерних историчара. Упоредни текст два латинска извора, као и хрватски и српски превод, пружају истраживачу могућност за озбиљно упоређивање појединих реченица. Усто, коментари нису уобичајено обојени омаловажавањем овог извора. Тако је исправно констатовано име папе Гелазија, уз опаску да се грешка јавља у старим латинским преписима, а посебно је анализиран рад хрватског историчара Ферда Шишића и указано је на његове грешке и погрешна указивања на фалсификате, као и превише труда око доказивања да „Летопис” потиче из XII века (Живковић сматра да је данас позната верзија из XIV века и да је дело барско-дукљанског архиепископа Рудгера, чешког порекла). Овде се нећемо више упуштати у детаље ове занимљиве анализе „летописа попа Дукљанина”, односно, „Gesta regum Sсlavorum”, јер већина детаља не игра битну улогу за анализу.

Приликом писања Краљевство Словена, Марво Обрини је могао имати на располагању више верзија преписа Летописа попа Дукљанина. Један од њих је 1510. године приредио Сплићанин Марко Марулић, на основу раније (данас изгубљеног) преписа свог рођака, сплитског племића Доминика Папалића. Други препис је 1546. године у Омишу приредио Јаполим Калетић, користећи такође, како сам наводи, Папалићев текст, настао на основу писма које је пронашао у Крајни (у Марковић) у једне књиге писане харвацким писмом. Крајем 16. века настало је још неколико преписа овог текста. Ипак, анализе Тибора Живковића указују на чињеницу да тих преписа није било много и да је практично Орбинијев текст прва комплетна верзија овог списа.

Овде треба истаћи да са гледишта, доста необично звучи навод приписан Калетићу о некаквом харвацком писму, јер се то не уклапа у стил католичких аутора тога времена. Нагласимо и важну чињеницу, да Марко Марулић, такође тврди да је превео текст на основу Папалићевог преписа, о чему говори у песми Папалићу 1510. године (које Лучић наводу у уводном делу Марулићеве хронике):

Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissmas gentis illius scriptaras, dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque regum gesta continentem; res certe digno relatu et quam non solum nostrae vernacuale linguae gnari, sed etiam Latini intelligant.

Из овог писма се јасно види да се ради о далматинском језику, па је прилично јасно да је термин харвацко писмо накнадно приписан Калетићу. Ако стварно постоји овакав навод у оригиналу из 1546. године, било би коректно да је Фрањо Рачки назвао Калетића праоцем хрватске повијесне знаности, јер овакав текст са помињањем далматског језика цитира сам Иван Личић, према Рачком.

На бази чињеница из ове студије, показује се да се код Дукљанског списа ради о веома важном историјском извору, који ни бројним превођењима, дорадама и измена назива за народе и језике није изгубио суштинску информацију. То потврђује и каснија употреба списа код Марва Обринија и низа католичких аутора.

Јужнословенске земље уреди

 
Краљевство Словена, према попу Дукљанину

За јужнословенску историју Летопис попа Дукљанина је исто важан, јер се у њему помиње Црвена Хрватска на тлу данашње Црне Горе (помиње се два пута у целој хроници). По хроници, на вероватно измишљеном државном сабору у Далми, краљевина Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу "Regnum Sclavorum" (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји „хрватска верзија” која је "пронађена" вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као "wishful thinking" односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара” ("dismissed out of hand by historians") као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама” ("preserved only in late and wildly divergent versions"). Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим” ("Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source."). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција ("This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking").

Референце уреди

  1. ^ Orbini 1601.
  2. ^ Bujan 2008, стр. 5-38.
  3. ^ Bujan 2011, стр. 65-80.
  4. ^ Коматина 2020, стр. 189-226.
  5. ^ Mošin 1950, стр. 23-27.

Извори и литература уреди

Извори уреди

Литература уреди

Спољашње везе уреди