Ливије Андроник

Луције Ливије Андроник (лат. Lucius Livius Andronīcus, рођен око 284. п. н. е., умро 204. п. н. е.) сматра се првим римским књижевником.[1][2]

Андроник је по пореклу био Грк из града Терента у јужној Италији, а у Рим је дошао као ратни заробљеник и роб након што је град пао руке Римљана 272. п. н. е. Према једној другој античкој традицији, која је мало вероватна, у Рим је дошао тек 209. п. н. е., након што су Римљани освојили град током другог пунског рата. Претпоставља се да је недуго по доласку у Рим постао учитељ у породици конзула Ливија Салинатора, од кога је узео и име када је био ослобођен.[3]

Ливије Андроник се сматра зачетником римске књижевности. Прво његово дело јесте превод, заправо препев Хомерове Одисеје на латински језик у италском сатурнијском стиху, назван Odyssia. Дело је почињало стихом: Virum mihi, Camēna, insĕce versūtum (»Мужа ми, Камено, казуј окретнога«). Овај је превод остао темељном латинском лектиром у римским школама током више од два наредна века: још је Хорације у 1. веку п. н. е. морао да Ливијеву Одисеју учи напамет. Данас нам је од овог епа сачувано укупно 46 стихова.[4]

Odyssia је Ливија учинила прилично славним, и када су 240. године п. н. е., по завршетку првог пунског рата, у Риму организиване драмске представе током римских игара (ludi Romāni), наручили су едили од Ливија да за њих напише једну трагедију и једну комедију. Ливије је то и урадио, превевши обе драме с грчког, али које су то драме биле није нам познато. Несигурно је и то да ли је у Риму било драма и пре 240. године п. н. е. Римске игре су се одржавале још од половине 4. века п. н. е., а Римљани су се с грчким драмским приказивањима могли и раније упознати у јужноиталским и сицилијским градовима. Тит Ливије каже је да Андроник први увео заплет у римске драмске представе које до тада нису имале заплета већ су се састојале углавном од плесања и певања. Познати су нам наслови десет Андроникових трагедија, од којих су девет имена митских личности: Achilles, Aegisthus, Aiax, Andromeda, Antiopa, Danae, Hermiona, Ino, Tereus, те Equos Troiānos (Тројански коњ). Знамо и два наслова његових комедија: Gladiolus (Мали мач) и Ludius (Комедијаш). Од свих драма сачувани су само сасвим незнатни фрагменти.

Године 207. п. н. е. по државном је налогу Ливије саставио једну култну песму коју су у опходу певале младе девојке у част богиње Јуноне и која је требало да од Рима одбије опасност у том тренутку другог пунског рата. Од песме нам ништа није сачувано, а Тит Ливије тврди да су речи песме »превише непријатне и без грациозности« да би их цитирао, премда су морале бити добре за доба у којем су настале, што видимо по успеху који је песма получила, јер је након опхода сенат дозволио да се у Риму оснује друштво писаца и глумаца (collegium scribārum histrionumque), које се отада окупљало у Минервином храму на брежуљку Авентину.

Цицерон није ценио Ливија Андроника (Liviānae fabŭlae non satis dignae quae itĕrum legantur = »Ливијеве драме нису довољно вредне да би се два пута прочитале«), али овај књижевник има велику историјску вредност јер је из грчке у римску књижевност увео еп, драму и лирику.

РеференцеУреди

  1. ^ „Lucius Livius Andronicus Roman author”. Britannica. Приступљено 23. 1. 2021. (језик: енглески)
  2. ^ „Livius Andronicus, Lucius”. Oxford Reference. Приступљено 23. 1. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ „Livius Andronicus”. Encyclopedia. Приступљено 23. 1. 2021. (језик: енглески)
  4. ^ „Livius Andronicus”. Early Latin Writings. Приступљено 23. 1. 2021. (језик: енглески)

Спољашње везеУреди