Лингвоним
Лингвоним (лат. lingua — „језик”; грч. ὄνομα [ónoma] — „име”) или глотоним (лат. γλῶττα — „језик”; грч. ὄνομα [ónoma] — „име”) је стручни лингвистички термин за израз којим се означава назив неког језика или језичке породице. У лингвониме спадају називи за све врсте језика, почевши од назива за појединачне природне језике и шире језичке породице, преко назива за посебне знаковне језике, до назива за разне вештачке и програмске (рачунарске) језике. У ширем смислу, у лингвониме спадају и дијалектоними, односно називи за језичке дијалекте, укључујући и називе за супрадијалекте (наречја) и субдијалекте (локалне говоре).[1][2][3]
Основни облициУреди
Лингвоними природних језика и језичких породица по правилу се изводе из назива за поједине народе, односно групе народа. Тако је, на пример, лингвоним српски језик изведен из назива за српски народ, док термин словенски језици представља лингвоним који је изведен из општег назива за словенске народе. Сви такви лингвоними, који су изведени из етничких одредница за одређени народ или групу народа, називају се: етнолингвоними.
Специфични лингвоними такође могу бити изведени из географских назива. Тако је, на пример, лингвоним индоевропски језици изведен из назива за Индијски субконтинент и Европу. Многи лингвоними који имају функцију дијалектонима изведени су управо из локалних топонима, а најчешће из регионалних хоронима, тако да су називи језичких дијалеката (укључујући супрадијалекте и субдијалекте) по правилу изведени из назива разних географских или историјских области. Тако је, на пример, термин зетско-рашки дијалекат изведен из обласних назива Зете и Рашке. Сви такви лингвоними, који су изведени из разних топонима, називају се: тополингвоними.
Поред етнолингвонима и тополингвонима, постоје и неки други облици лингвонима, који нису изведени из етнонима или топонима, већ из других појмова. Тако су, на пример, називи за три наречја (штокавско, чакавско и кајкавско) изведени из упитне заменице што, ча, кај.
Спорни лингвонимиУреди
Пошто су називи језика неретко повезани са питањем етничког, односно националног идентитета, поједини лингвоними су током историје постали предмет разних спорова, који се воде не само у стручним лингвистичким круговима, већ и у широј политичкој јавности. На јужнословенским просторима, најпознатији спорни лингвоними су: српскохрватски језик,[4][5][6] македонски језик, бошњачки језик,[7] црногорски језик,[8] а такође се спорнима сматрају и поједини дијалектоними.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Предраг Пипер (1991): Увод у славистику (1)
- ^ Брборић 2001.
- ^ Виноградов 2015, стр. 7-18.
- ^ Крестић 1991, стр. 225-258.
- ^ Auburger 2011, стр. 1-6.
- ^ Golec 2017, стр. 127-147.
- ^ Рељић 2009, стр. 39-52.
- ^ Бойович 2019, стр. 3-8.
ЛитератураУреди
- Auburger, Leopold (2011). „O serbokroatističkom degradiranju glotonima hrvatski”. Jezik: Časopis za kulturu hrvatskoga književnog jezika. 58 (1): 1—6.
- Бойович, Драга И. (2019). „Эволюция лингвонима Crnogorski jezik: Социолингвистический и образовательный ракурсы”. Филологические науки: Научные доклады высшей школы (1): 3—8.
- Брборић, Бранислав (2001). С језика на језик: Социолингвистички огледи. Београд: Центар за примењену лингвистику.
- Виноградов, Виктор А. (2015). „Лингвоним, этноним, топоним и генетическая классификация языков”. Лингвистика начала XXI века. Санкт-Петербург: Военный институт. стр. 7—18.
- Golec, Boris (2017). „Širenje hrvatskog etnonima i lingvonima na slovensko stanovništvo današnje istočne Slovenije između 16. i početka 19. stoljeća i njihovo iščeznuće”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 49 (1): 127—147.
- Илић-Марковић, Гордана (2016). „Кажи ми кажи, како да те зовем! Утицај језичке и школске политике Беча на реформе и назив(е) српског језика од 17. века до данас”. За и против Вука. 2. Београд: Службени гласник. стр. 103—145.
- Ковачевић, Милош (2015). „Српска политичка припомоћ промоцији тзв. босанског језика” (PDF). Узданица: Часопис за језик, књижевност и педагошке науке. 12 (1): 63—76.
- Kordić, Snježana (2010). Jezik i nacionalizam (PDF). Zagreb: Durieux.
- Крестић, Василије (1991). „О називу језика у прошлости Хрватске”. Зборник о Србима у Хрватској. 2: 225—258.
- Рељић, Митра (2009). „О националном имену и преименовању језика Бошњака/Муслимана (Српски језик као босански у Призренско-шарпланинској области)” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. 75: 39—52.
- Чигоја, Бранкица (2003). „Називи књижевног језика у дијахроној перспективи”. Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика. 1. Београд: Међународни славистички центар. стр. 289—294.
- Чигоја, Бранкица (2011). „Називи српског књижевног језика од најранијих времена до 1850. године”. Српски као страни језик у теорији и пракси: Зборник радова. 1. Београд: Филолошки факултет. стр. 121—130.