Ловозеро (Мурманска област)
Ловозеро (рус. Ловозеро, ксам. Луяввьр, фин. Luujärvi) насељено је место са административним статусом села на крајњем северозападу европског дела Руске Федерације. Село се налази у централном делу Мурманске области и административно припада њеном Ловозерском рејону чији је уједно и административни центар.
| Ловозеро Ловозеро | |
|---|---|
 Лапонски културни центар у Лавозеру | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Мурманска област |
| Рејон | Ловозерски рејон |
| Основан | 1574. |
| Стара имена | Лојијаврсијт |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2010 | 2.871 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 68° 02′ 00″ С; 35° 00′ 42″ И / 68.033333° С; 35.011667° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 210 m |
.svg)  Ловозеро Ловозеро на карти Русије | |
 Ловозеро Ловозеро на карти Мурманске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 184592 |
| Позивни број | +7 81538 |
| Регистарска ознака | 51 |
| ОКАТО код | 47 210 000 001 |
| ОКТМО код | 47 610 401 101 |
_(1989).png)
Према подацима националне статистичке службе Русије за 2010. у селу је живело 2.871 становника. Село Ловозеро је значајан културни центар Лапонаца у Русији и често се назива лапонском престоницом Русије.
Географија уреди
Село Ловозеро налази се у централном делу Кољског полуострва, у северној подгорни Ловозерских планина, на западу Ловозерског рејона. Лежи на обе обале реке Вирме, недалеко од њеног ушћа у језеро Ловозеро. Село се налази на 164 километра југоисточно од административног центра области Мурманска, и на неких 90 километара источно од града Оленегорска. Најближе насеље је варошица Ревда која се налази неких 20 километара западније.
На нека 2 километра од села налази се база војног хеликоптерског сервиса Руских ваздухопловних снага.
Историја уреди
Подручје око данашњег Ловозера било је насељено још у периоду неолита, а садашње насеље се у писаним изворима први пут помиње 1574. године као насеље у ком живе етнички Лапонци (реч је о једном катастарском спису Василија Агалина.
Село се сматра културним и просветним центром лапонског народа, једног од аутохтоних народа Кољског полуострва. Од најранијих времена у селу се одржавају фестивали посвећени култури и традицији Лапонаца, и често га називају „престоницом руске Лапоније”.
У селу се налази седиште Националног савета самског народа Мурманске области.
Демографија уреди
Према подацима са пописа становништва 2010. у селу је живело 2.871 становника. Село Ловозеро је друго по величини насељено место на подручју Ловозерског рејона после варошице Ревде.
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| --- | 2.330 | 3.463 | 3.397 | 3.638[1] | 3.141[2] | 2.871[3] |
Привреда уреди
Најважнија привредна активност у селу је фармерски узгој ирваса који организује пољопривредно добро Тундра, те лов и риболов.
Међународна сарадња уреди
Село Ловозеро има потисане уговоре о сарадњи са следећим местима:
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе уреди
