Отворите главни мени

Лоза Немањића (фреска у Дечанима)

Лоза Немањића из Дечана

Лоза Немањића, у манастирској цркви Христа Пантократора у Високим Дечанима, налази се на источном зиду нартекса, десно од врата. Сматра се да је настала 1346/1347. године[1], али је, највероватније у XV веку, доживела значајну рестаурацију.

Фреска обухвата девет стојећих фигура (распоређених у три реда):

  • Урош, Душан и Стефан
  • Драгутин, Милутин и Урош
  • Сава, Немања и Стефан

и још тринаест малих попрсја, распоређених у лози око њих:

  • Душман, Симеон, Теодора и Јелена
  • Урошиц, Владислав (II), Јелисавета, Радослав, Брњача и Владислав (I)
  • Стефан, Вукан и Сава II

Ликови фигура у доњем делу су оштећени, док је, генерално гледано, њихова аутентичност врло скромна[1], осим Душана и Дечанског који имају препознатљиве црте лица, а сматра се да су делови фигура били позлаћени[a].

Шематски приказ стаблаУреди

Трагови касније реконструкцијеУреди

Историчар уметности и академик Светозар Радојчић указао је на неколико трагова на основу којих је закључио да је дечанска лоза сигурно-и то веома радикално-реконструсана[1]. Он на првом месту помиње интензивно плаву позадину која је јако сумњива и тешко да је оригинална[1]. Поред тога он скреће пажњу и на разлике у писањима исте речи (име Стефан) на фресци:

Стѣфань (код кнеза Стефана и Драгутина)
Стефань (код Првовенчаног)
 
Вукан са белим крстом у руци

Сама лоза аканта на фресци се разликује од оне која је коришћена за дечанску фреску Лозе Јесејеве, која није доживела реконструкцију[1]. Разлика је приметна и на оделима приказаних Немањића. Уместо широког лороса, карактеристичног за XIV век, који се готово вертикално спушта поред фигуре, насликан је појас, чији је ужи крај пребачен преко леве руке и лебди у ваздуху. Сами крајеви одела су у XIV веку приказивани како се равно спуштају уз тело, док се на дечанској Лози Немањића, шире при дну, као код деспотске одеће, каква се може види у Манасији. Милутинов лик у склопу лозе нема своје карактеристичне црте[1], иако је на јужном зиду наоса очуван његов добар портрет, из пете деценије XIV века. Најбољи доказ касније прераде, по Радојчићу, су бели крстови које држе поједине фигуре у доњим редовима, а одлика су светаца. Он наводи пример Вукана, који, иако је представљен у оделу владара и без нимба, у рукама држи бели крст и додаје да на оригиналним фрескама XIV века не би сликар правио таке погрешке против церемонијалних прописа[1].

Крајем XIV века (1397), манастир Дечане је обнављала кнегиња Милица (Вуканова директна чукунунука) са синовима Стефаном и Вуком. Том приликом, манастирска црква је добила нови полијелеј на коме се налазе стилизовани двоглави орлови, као и стилизована појава оцила око крста, што се сматра најстаријом појавом тог симбола у средњовековној Србији.

НапоменеУреди

  1. ^ Делови фигура (венци, ореоли, орнаменти одеће) обојени су чудном, дречећом, кестењастом бојом која је коришћена као основа за стављање позлате, а њени фрагменти откривени су на горњем делу одела краља Радослава.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X. 

ЛитератураУреди