Отворите главни мени

Лугош

Град у Румунији
(преусмерено са Лугож)

Лугош (рум. Lugoj)[3][4] (транскрибовано са мађарског, Lugos; нем. Lugosch) град је и општина у западном делу Румуније. Град је по величини, економском развоју и броју становника друго место у Тамишке Жупаније, после њеног седишта, Темишвара. Припадају му два села; Магури и Тапија, са којима заузима површину од 9.956 хектара.

Лугош
Lugoj
Lugoj1.jpg
Тамиш на протоку кроз Лугош
Административни подаци
Држава Румунија
ОкругТамиш
Становништво
Становништво
 — 2011.40.361 [1][2]
 — густина458,39 ст./km2
Географске карактеристике
Координате45°41′10″ СГШ; 21°54′02″ ИГД / 45.686111° СГШ; 21.900556° ИГД / 45.686111; 21.900556Координате: 45°41′10″ СГШ; 21°54′02″ ИГД / 45.686111° СГШ; 21.900556° ИГД / 45.686111; 21.900556
Површина88,05 km2
Лугош на мапи Румуније
Лугош
Лугош
Лугош на мапи Румуније

ГеографијаУреди

Град Лугош спада у градове румуског дела Баната и се налази на источном ободу Панонске низије, испод Карпата. Град се сместио на месту где река Тамиш, која дели град на два дела, излази из брдског предела у равницу. Клима је умерено континентална са благим зимама и умерено топлим летима.

ИсторијаУреди

 
Градска пешачка улица
 
Саборна православна црква
 
Градска кућа

Овај град је први пут поменут 1334. године у једном регистру папских дажбина, а 1376. године се први пут помиње „Лугошка тврђава“, али тек 1551. године, удовица краља Јована Запоље, Изабела, додељује Лугошу грб и повељу о привилегијама. Краљ Јован II Запоља је 1552. године спојио два града Лугош и Карансебеш у један, а њихови становници су се међусобно називали "браћом". Оба ова места су заједно поседовали тврђаву Бокшан и тамошње златне руднике.[5] Од те године, па све до 1658. године трају борбе са Турцима, где град, заједно са другим банатским областима (до Караш Северина) успева да сачува своју аутономију и уједињује се са Трансилванијом. Из ратне године 1695. туски султан Мехмед други прешао је Дунав, и сукобио се са Аустријанцима, предвођеним генералом Витераном. Одлучна битка била је код Лугоша, где је страдало 2000 аустријских војника и сам генерал.[6] У то време, након ослобођења 1688. године Лугош је једно од главних места Лугошке и карансебешке бановине. Ипак, 1699. године Турци руше Лугошку тврђаву. Током 15. века град се везује и за личност Сибињанин Јанка.

Од 1717. године град потпада под аустријску управу, када почиње досељавање немачког становништва и стварање општине „Немачки Лугош“. По "Румунској енциклопедији", пописано је 1717. године у Лугошу 218 кућа. Ова општина се налазила на левој обали Тамиша, али се уједињује са румунским делом Лугоша 1795. године у тзв. „Финансијски трг Лугош“. Немачки и Румунски Лугош повезивао је један дрвени мост преко реке Тамиша. У Лугошу је основан 1722. године као први индустријски објекат "Царице Елизабете млин". Пре тога, 1778. Банат је био присједињен Мађарској. Царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да град Лугош, административно припада Лугошком округу, Лугошког дистрикта. У месту живи измешано становништво, немачко-румунско, а православне храмове иако их је било не помиње, осим ако нису манастири. Помиње шта се све налази у граду на Тамишу: католичка црква и католички манастир, затим поштанска камбијатура, управни и подуправни уред, коњичка касарна и годишњи вашар.[7] Године 1779. основана је жупанија Караш чије је седиште установљено у Лугошу.

Позоришна зграда у Лугошу је подигнута 1835. године.[8] Прва штампарија ради од 1852. године. Прорадила је 1876. године жељезничка пруга Лугош-Карансебеш-Оршава.

Дана 21. јула 1842. године беснео је велики пожар у Лугошу. За кратко време је са влашке стране изгорело до 500 кућа и стаја, варошка и вармеђска кућа те обе православне цркве.[9] Године 1848. у Лугошу су банатски Румуни под председништвом свог првака Ефтимија Мургуа, одржали своју народну скупштину. У августу 1849. године током Револиције 1848/1849. године, град је био последње седиште мађарске револуционарне владе Лајоша Кошута. Већ, наредне, 1850. године, према царском указу, Лугош постаје седиште Унијатске епископије у Банату, а 1881. године постаје центар Караш-Северин жупаније, када се та жупанија и оформила. Угарске власти су округ Лугош поделили на четири среза, а Земаљски суд се ту у Лугошу већ налазио од 1851. године, као среско-сборни. Телеграфска агенција је отворена у месту децембра 1855. године. Отворена је нова гимназија у Лугошу 1857. која је наставу изводила на немачком језику.[10] Две године касније њу похађа 49 ученика.[11] Године 1857. помињу се у вези нових грунтовних књига у Српском војводству, још увек две општине, Немачки Лугош и Румунски Лугош[12]. Румуни су 1861. године скупили 15.000 ф. да оснују своју гимназију у Лугошу. Она је отворена септембра исте године са румунским наставним језиком. Статус самосталног града стиче 1889. године. У састав Румуније ушао је 1918. године. Када се жупанија Караш-Северин поделила на два дела 1925. године, Лугош постаје престоница Северин. Од 1945. до 1989. је за Румунију био период доминације комунизма и Лугош је други град који се ослободио овог режима.

Економски развојУреди

По српском календару из 1827. године у Лугошу је годишње одржаван вашар четири пута: 10. фебруара, 10. маја, 2. јула и 21. октобра.[13]

Лугош важи за развијено индустријско подручје, где су фирме као што су „Reiker“, „Villeroy & Boch“, „Honewell“, „Hella“ и „Autoliv“ отвориле своје производне погоне и оформиле нову индустријску зону „Тапиу“, поред већ постојеће „Тимисори“. Развој је био условљен и тиме што град пресецају два пута важна за Европу: DN 68 и E 70.

КултураУреди

Лугош има одређено културно наслеђе из своје богате историје; историјски и етнографски музеј, позориште „Трајан Грозавеску“ (оперски певач, погинуо 1927. године у Бечу), Градску библиотеку, галерију „Про Арте“ и друге установе. Најстарији лугошки културни споменик је Торањ „Светог Николаја“ изграђен у 14. и 15. веку. Припадао је бившој манастирској црквиСвети Николаје“. Такође, издваја се православна црква Успења Богородице у барокном стилу грађена од 1759. до 1766, чији је ктитор био кнез Гаврил Гуреан. У новије време, Јосиф Константин Драган, у Румунији цењен као пословни човек је, између осталог, отворио „Европски универзитет“ који носи његово име, баш као и трг који се налази између зграде Општине и гвозденог моста. Гвоздени мост је симбол овог града и свечано је отворен 1902. године. Изградњом овог моста су уређене и обале реке, а он је дуго година био једина веза између њих. За његову изградњу утрошено је 185 тона метала који је довожен воловским колима. На источној страни трга „Драган“, налази се „Стара префектура“, зграда која се саграђена између 1843. и 1859. године, која је деловала као административно седиште Комитета Северин, Караш-Северин и као Префектура жупаније Северин.

СтановништвоУреди

Демографија
2011.
40.361

Етничка слика града по попису 2002. године је:

Народност Број припадника Удео
Румуни 36.968 82,9%
Мађари 4.262 9,6%
Немци 1.279 2,9%
Роми 1.075 2,4%
Украјинци 705 1,6%
остали 282 0,6%
Укупно 44.571 100%

Ово је знатно различито у односу на попис из 1930. године, када је град имао упола мање становника (око 23 хиљаде) и када није било преовладајуће етничке народности - Румуни 41%, Немци 26%, Мађари 23%, Јевреји 6%.

Знамените личностиУреди

У граду је рођен Бела Лугоси (Лугоши), најпознатији глумац лика Дракуле.

Константин Данил, сликар.[14]

Из Лугоша је пореклом и Лавинија Милошевић, позната румунска гимнастичарка српских корена.

Партнерски градовиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 5. 8. 2013. 
  3. ^ Чињенице и претпоставке о дворском позоришту Јована Племенитог Наке у Банатском Комлошу[мртва веза]; Алојз Ујес, чланак СЦД
  4. ^ Два века црквеног сликарства у Банату; Негру Адријан, Иновације у настави - часопис за савремену наставу, Универзитет у Београду, Учитељски факултет, 2009, вол. 22, бр. 1, pp. 79-90
  5. ^ Владимир Марган: "Прва годишњица првог конгреса војвођанских градова", Вршац 1925.
  6. ^ "Гласник друштва србске словесности", Београд 1872. године
  7. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. године
  8. ^ "Правда", Београд 1933.
  9. ^ "Сербске народне новине", Будим 1842. године
  10. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1856. године
  11. ^ "Световид", Беч 1856. године
  12. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857.
  13. ^ "Банатски алманах", Будим 1827-1828.
  14. ^ Арте: Константин Данил; 2007

ЛитератураУреди

  • Брошура: Lugoj Vârşeţ; „Signs to the future“. 2007.

Спољашње везеУреди