Википедија

Лужичкосрпска католичка област

Лужичкосрпска католичка област (нем. Katholische Region),[1] територија је компактног насељавања Лужичких Срба[2] у Горњој Лужици (округ Бауцен у покрајини Саксонија) приближно у троуглу градова Каменц — Бауцен — Хојерсверда (изван граница ових градова).[1]

Југозападна периферија тзв. подручја насељеног Лужичким Србима.[3] Католичка енклава у Немачкој.[2] Сеоско подручје[4] обухвата око 70 села; Лужички Срби овде чине већину (до 90%). Године 1990. у овој области живело је око 20.000 католика (укључујући Немце), од којих две трећине су чинили Лужички Срби (Sorbisches Kulturlexikon, 2014).[3] Лужички Срби католици Саксоније припадају Дрезденско-Мајсенској бискупији и такође Герлицкој бискупији[5] (парохија Витихенау). Колоне и крстови указују на побожност овдашњег становништва.[1] Часопис католичких Лужичких Срба је „Католски посол” (осн. 1863).[6]

Само у овој области лужичкосрпски језик је средство свакодневне комуникације свих генерација.[7][8] Због одличног очувања језика и културе католичка област од средине 20. века се сматра као лужичкосрпско језгро (нем. Sorbisches Kerngebiet;[9] глсрп. jadrowa kónčina,[10] jadrо serbskeho sydlenskeho ruma;[11] енгл. core area;[4] рус. основная серболужицкая территория,[12] сердцевина серболужицкой области поселения[8]).[13] Према подацима од 1992. године, у области „Kerngebiet” 96% становништва млађе од 35 година, који су знали лужичкосрпски, учили језик код куће, 95% говорили лужичкосрпски у својим породицама, а 76% говорили код куће само лужичкосрпски (никад немачки).[4]

Административно-територијални састав уреди

 
  Општине округа Бауцен са високим процентом католичког становништва на карти „подручја насељеног Лужичким Србима” (2018)

Католичка област обухвата лужичкосрпске говорне парохије: Витихенау, Здир, Кроствиц, Небелшиц, Остро, Ралбиц и Шторха, у којима католици доминирају.[14] У границама заједнице општина Ам Клостервасер, која укључује пет општина, 2001. године лужичкосрпском језику је говорило 5990 људи (према А. Муки од 1882. године — 5693, према А. Чернику од 1956. године — 6059), а немачком — 1937 (према Муки — 322, према Чернику — 1740).[15]

Општина Становништво (30.09.2018)[16] Део католика (2011)[17]
Кроствиц 1038 ca. 93%
Ралбиц-Розентал 1682 ca. 89,6%
Небелшиц 1189 ca. 84,5%
Рекелвиц 1132 ca. 82%
Паншвиц-Кукау 2096 ca. 77,6%
Град Витихенау 5729 ca. 57,8%
Пушвиц 814 ca. 49%
Радибор 3131 ca. 34,5%
Нешвиц 2431 ca. 18,9%
Геда 3086 ca. 13,8%

Историја уреди

До Реформације у 16. веку лужичкосрпске католичке парохије су биле у Бауцену, Витихенауу, Кроствицу, Небелшицу и Радибору. Године 1754. парохија се појавила у Ралбицу, 1772. године у Остроу, 1902. године у Шторхи.[3] Током Реформације већина Лужичких Срба је постала протестантима.[2] Католичко свештенство је створило локалну варијанту горњолужичкосрпског књижевног језика. J. Светлик у 18. веку је створио словник „Vocabularium Latino-Serbicum” (1721) и превео библију на лужичкосрпски језик (до 1771). Католички свештеници су студирали у Чешкој, укључујући на Collegium Pragense од 1627. године и Вендском семинару у Прагу од 1727. до 1921. године. Они су учествовали у друштву „Сербовка”. После Бечког конгреса 1815. године горњолужичкосрпска парохија Витихенау је постала део Пруске. После уједињавања Немачке 1871. године политика Културкампфа је довела до сукоба немачке државе с католичком црквом. Религиозни центар лужичкосрпских католика у Ватикану и центар образовања у Прагу су били изван Немачке.[3] Лужичкосрпски католици су били мање подложни германизацији него протестантска већина. Према очевицу који је крајем 19. и почетком 20. века често посећивао Лужицу, „…у малом католичком подручју од памтивека није било германизовано ниједно село, што се не може рећи за протестанте”.[18] Католицима је било забрањено да ступају у брак с некатолицима[19] (конфесионални мешовити брак био је практично немогућ до 1945. године[20]). Нацистичка Немачка у оквиру „Wendenpolitik” 1940. године је пребацила скоро све свештенике у друге земље.[3]

Према А. Муки од 1880. године Лужичких Срба католика је било 14.047, према А. Чернику од 1956. године — 12.370, према М. Валди од 2003. године — 7745 Лужичких Срба католика осим града Бауцен.[21]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 175. 
  2. ^ а б в Ермакова, М. И. (2014). Актуальные этноязыковые и этнокультурные проблемы современности. 1. Москва. стр. 51. 
  3. ^ а б в г д Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 175—179. 
  4. ^ а б в Lindseth, Martina (1998). Null-Subject Properties of Slavic Languages: With Special Reference to Russian, Czech and Sorbian. München: Verlag Otto Sagner. стр. 76. 
  5. ^ Стр. 29: „Beschlussempfehlung und Bericht des Ausschuss für Wissenschaft und Hochschule, Kultur und Medien” (PDF). // minderheitensekretariat.de. Приступљено 16. 3. 2019. [мртва веза]
  6. ^ „Katolski Posoł: powšitkowna informacija”. // posol.de. Архивирано из оригинала 08. 04. 2019. г. Приступљено 14. 3. 2019. 
  7. ^ Šatava, Leoš (2005). Ethnic Identity, Language Attitudes, and the Reception of Culture among Students of Sorbian Schools. Institute of Ethnology, Charles University. стр. 153. 
  8. ^ а б Богомолова, Т. С. (2011). Материалы XXXX Международной филологической конференции. Санкт-Петербург: Филологический факультет СПбГУ. стр. 10. 
  9. ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 179. 
  10. ^ Katolski Posoł (2010) и Serbske Nowiny (2009, 2010): „Hledat v korpusu: jadrowej kónčinje”. // kontext.korpus.cz. Приступљено 17. 3. 2019. 
  11. ^ Стр. 48—49: „Beschlussempfehlung und Bericht des Ausschuss für Wissenschaft und Hochschule, Kultur und Medien” (PDF). // minderheitensekretariat.de. Приступљено 16. 3. 2019. [мртва веза]
  12. ^ Ермакова, М. И. (2017). Миноритарные и региональные языки и культуры Славии. Москва: МИК. стр. 160. 
  13. ^ Scholze, Dietrich (2011). „Religion and Nationality amongst the Catholic Sorbs of Upper Lusatia” (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina-Verlag (58): 156. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2021. г. Приступљено 14. 03. 2019. 
  14. ^ Walde, Martin (2004). „Demographisch-statistische Betrachtungen im Oberlausitzer Gemeindeverband „Am Klosterwasser“” (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina (51): 3—4. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2017. г. Приступљено 16. 03. 2019. 
  15. ^ Walde, Martin (2004). „Demographisch-statistische Betrachtungen im Oberlausitzer Gemeindeverband „Am Klosterwasser“” (PDF). Lětopis. Bautzen: Domowina (51): 8—9. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2017. г. Приступљено 16. 03. 2019. 
  16. ^ „Bevölkerung des Freistaates Sachsen jeweils am Monatsende ausgewählter Berichtsmonate nach Gemeinden” (PDF) (на језику: немачки). 2018-09-30. Приступљено 2019-03-16. 
  17. ^ „Anteil der Bevölkerungsgruppe mit Zugehörigkeit zur römisch-katholischen Kirche für Bautzen”. // ergebnisse.zensus2011.de. Архивирано из оригинала 31. 03. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2019. 
  18. ^ Шевченко, К. В. (2001). „Наследство князя Милидуха”. Родина. Москва (1/2): 21. 
  19. ^ Семиряга, М. И. (1955). Лужичане. Москва: Издательство АН СССР. стр. 15. 
  20. ^ Walde, Martin (2006). „Katholisches versus evangelisches Milieu bei den Sorben”. Lětopis. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina (53): 18. 
  21. ^ Serbske Nowiny (2010): „Hledat v korpusu: Hdyž běštaj Arnošt Muka w lěće”. // kontext.korpus.cz. Приступљено 17. 3. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лужичкосрпска_католичка_област&oldid=26921191”