Лужница је област у сливу реке Лужнице по којој је и добила име. Налази се на југоистоку Србије и обухвата делове општине Бабушница и два села општине Бела Паланка у Пиротском округу.

Река Лужница недалеко од села Грнчар

Рељеф је планински и дисециран долинама већег броја мањих токова. На више места развијен је процес ерозије. Лужничка котлина има надморску висину 470 - 520 m. Ову област окружује Сува планина на западу, планина Руј на југу и Влашка планина на североистоку. Основна делатност у Лужничком крају је земљорадња али овај микрорегион спада у неразвијена подручја. Привредна средишта су: Бабушница и Љуберађа.

Због тешких услова живота и привређивања задњих година је изразито исељавање становништва у друге крајеве Србије.

Један од Лужничких специјалитета је Вурда који се у скорије време продаје индустријски пакован као Лужнички „крем сир са паприком“.

У Лужничком крају је пописом становништва из 2011. године забележен највећи пад броја становника у Србији[1].

Подела уреди

Иако Лужница није тачно административно обележена издвајају се два дела "Горња лужница" и "Доња Лужница" а "припадност" Лужници углавном постоји по предању народа па се свако ко води порекло из Лужнице у жаргону изјашњава: "Ја сам из Лужни'цу".

Насеља која припадају Лужничкој котлини:

Општина Бабушница:

Општина Бела Паланка:

Положај уреди

Лужница се налази на средокраћи између Пирота и Власотинца. Општински центар је Бабушница. Она има око 5000 становника, а цела општина нешто више од 15 хиљада становника. Општина Бабушница граничи се са општинама: Пирот, Бела Паланка, Гаџин Хан, Власотинце, Црна Трава и Димитровград, а са источне стране, у дужини од 18 км, са суседном државом Бугарском. Њена површина је 532 km². Има 53 насеља. За пола века (од 1950. до 2000. године) број становника у овој општини се преполовио. Највише због миграције становништва из лужничких села у градове широм Србије (Београд, Обреновац, Алексинац, Зајечар, Ниш...), али и због “беле куге", која је захватила и Лужницу. У лужничким селима данас су, углавном, старачка домаћинства и - нежење, који су већ зашли у пету деценију живота.[2]

Историја уреди

O прошлости Лужнице скоро да нема записа. Зна се да је у Лужници било Турака и хајдучије. O томе сведоче називи места (Идризова чесма, Кула, Кржалијско, Сулејманово...), али и предања. Зна се да је војводу Степу Степановића у Бабушници, пред кафаном “Црни врх" затекла вест о објави рата од стране Аустро–Угарске Краљевини Србији. Зна се да је војвода Мишић ноћио у кули од камена у Горњем Крњину. Зна се да је Александар I Карађорђевић боравио у Лужници. У селима Студена и Велико Боњинце сачувани су споменици подигнути њему у част. Бабушница је ослобођена од Турака 1878. године. Прва школа у Лужници је отворена у селу Драгинцу 1840. године.

У пећини између Големог и Малог Стола пронађена статуа римског императора Константина, која је, међутим, нестала.[3]

Становништво уреди

O пореклу Лужничана нема поузданих података. На основну народних предања, поред староседелаца, у Лужници има досељеника из: Знепоља (Бугарска), са Космета, из Северне Македоније и других делова Србије. Досељеници су били, углавном, бегунци од турског зулума. Иако са разних страна, време је учинило да Лужничани постоје као јединствен народ, претежно српске националности и православне вероисповести. вероисповести. Између већинског српског становништва и мањинског бугарског становништва није било проблема али само док влада мир. У ратовима, посебно Првом и Другом светском рату, било је озбиљних проблема јер су бугарски окупатори увек били упорни у доказивању да су Лужничани Бугари.

Економија уреди

Главна економска активност у региону заснива се на пољопривреди. Овај микрорегион је, међутим, једно од неразвијенијих подручја Србије. Привредни центри су Бабушница и Љуберађа. Тешки услови живота и економија последњих година довели су до емиграције у друге делове земље.

Култура уреди

Дијалект уреди

У Лужници се говори призренско-тимочким дијалектом. Лужнички поддијалекат има неке особености, као што је чинити уместо бојити (источнословенска иновација).

Поддијалекат се сматра једним од најстаријих, можда чак и најстаријих сачуваних, у српском језику („културни прозор у античко доба“). Говорницима српског језика који нису из Лужничког краја, то је готово неразумљиво. Са осталим регионалним дијалектима истраживао га је Александар Белић, који је 1905. године објавио “Дијалекти источне и јужне Србије”, што је означило почетак научне дијалектологије у Србији. Речник лужничког говора, који садржи 40.000 речи, објавио је 2019. године Љубисав Ћирић. Многе речи припадају различитим, локално специфичним и значајним лексичким групама (говор пастира, говор воденичара и др.). У фонетској библиотеци Филолошког факултета Универзитета у Београду чувају се снимци народних говора који су сакупљени за 10 година приликом састављања речника.

Дијалекат је задржао архаичне облике, из периода када старословенски прелази у савремени српски језик. Већина гласовних промена данас карактеристичних за српски језик, у то време још увек није наступила (као палатализација или јотовање). Неки гласови немају одговарајућа слова у савременом српском писму, које је Вук Караџић у 19. веку у потпуности прилагодио савременом језику. Неке од карактеристика које се у великој мери разликују од савременог језика укључују вокал Л (стандард дозвољава само праве вокале А, Е, И, О и У, а понекад и Р), звук ДЗ и честу употребу полугласника, који у остатку језика замењени су гласом А током процеса вокализације полугласника од 14. века. Стандардни српски језик има 7 граматичких падежа, док лужнички дијалект има само 3: први - номинатив, четврти - акузатив, пети - вокатив. За остале случајеве уместо њих се користе прилози.

Са брзим опадањем становништва и школовањем у којем се људи уче званичним стандардом језика, нестаје и дијалекат. До касних 2010-их, само најстарији становници у региону и даље су говорили.

Традиције уреди

На свадбама у лужничком и нишавском крају, када сватови оду по младу, чауш (мајстор, забављач) „почиње да виче и маше сабљом“.

Забележено је 1958. године да у лужничком и нишавском крају, дан после црквених празника Светог Димитрија, Архангела Михаила и Светог Николе, празници, се стока оставља да се одмори, а рад се обуставља, од страха да се стока не разболети (звано жабица).

Музика уреди

Традиционална музика у региону су гусле и епска поезија. Године 1910. примећено је да је употреба гусала смањена у односу на тридесет година раније када је „била омиљена у народу“.

Одећа уреди

Почетком 20. века жене су носиле беле мараме или свилене мараме, док су старије жене носиле окићен црвени бајз.

Кухиња уреди

Локални специјалитет је Лужничка вурда, кремасти сир са паприком.

Споменици уреди

Локална црква подигнута је 1873. године, а из истог периода датирају и најстарије сачуване брвнаре

Галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ РТС: Нестајање лужничких села (22.11.2011), Приступљено 11. 4. 2013.
  2. ^ Драгослав Манић Форски, Лужница : монографија у слици и речи, 2001, стр. 9
  3. ^ Драгослав Манић Форски, Лужница : монографија у слици и речи, 2001, стр. 15

Литература уреди

  • Тодоровић Негован. Горња Лужница. година. 2012. ISBN 978-86-83663-14-9. . Издавач Народна библиотека Бабушница

Спољашње везе уреди