Луј Адолф Тјер

Луј Адолф Тјер (франц. Louis-Adolphe Thiers; Марсељ, 16. април 1797Сен Жермен ан Ле, 3. септембар 1877) био је француски државник и историчар, први председник Треће републике (18711873). Као министар унутрашњих послова спроводио је сурове репресалије 1834. против радника у Паризу и Лиону који су устали у заштиту својих права. Након фебруарске револуције 1848. био је вођа монархистичке партије у опозицији. У пруско-француском рату 1870. 1871. после пада Другог царства, Тјер је 17. фебруара 1871. постао председник владе; потписао је капитулацију Француске и у мају 1871. уговор о миру с Немачком. Као шеф версајске владе 1871. у крви је угушио Париску комуну ("Крвава недеља"). Од августа 1871. до маја 1873. био је председник Републике. Написао је историју француске револуције (Histoire de la Revolution Francoise, I-X t. Paris, 1823-27) и историју Конзулства и Царства (Histoire du Consulat et de l'Empire, I-XX t., Paris, 1845-69).[1] Члан Француске академије постао је 1833, на позицији бр. 38. био је у периоду 1833-1877.

Луј Адолф Тјер
Adolphe Thiers by Disdéri, Paris-crop.jpg
Луј Адолф Тјер
Биографија
Датум рођења(1797-04-16)16. април 1797.
Место рођењаМарсељ
Француска
Датум смрти3. септембар 1877.(1877-09-03) (80 год.)
Место смртиСен Жермен ан Ле
Француска
РелигијаСпиритуализам
УниверзитетLycée Thiers
Политичка
странка
Orléanist
31. август 1871 — 24. март 1873.
ПретходникЛуј Наполеон Бонапарта
НаследникПатрис Мак Маон
Ко-принц Андоре
31. август 1871 — 24. март 1873.
ПретходникЛуј Наполеон Бонапарта
НаследникПатрис Мак Маон
20. Премијер Француске
1. март 1840 — 29. октобар 1840.
МонархЛуј-Филип I
ПретходникВојвода од Далмације
НаследникВојвода од Далмације

О њему је писао Карл Маркс: Грађански рат у Француској.

БиографијаУреди

МладостУреди

Адолф Тјер је рођен 15. априла 1797. године, за време владавине Директоријума. Његов деда, Луј-Шарлс Тјер, био је адвокат у Екс ан Провансу, који се преселио у Марсељ да би постао старатељ градске архиве и генерални секретар градске управе, иако је то место изгубио током Француске револуције. Његов отац је био послован човек и повремени владин службеник за време Наполеона, који је често имао проблемима са поштовањем закона. Његов отац је напустио Адолфа и његову мајку убрзо након његовог рођења. (Погледајте испод одељак Породични и лични живот.) Његова мајка је имала мале приходе, али је Тјер успео да добије добро образовање захваљујући финансијској помоћи од тетке и куме. Он се успешно уписао на лицеј у Марсељу путем такмичарског испита, а затим је, уз помоћ своје родбине, био у могућности да упише правни факултет у Екс ан Провансу у новембру 1815. Док је студирао на правном факултету, почео је његово доживотно пријатељство са Франсоа Мињеом. Обојица су примљени у адвокатску комору 1818. године, и Тjер је три године радио као адвокат. Он је испољио велико интересовање за књижевност и освојио је академску награду од пет стотина франака за есеј о маркизу де Вовенаргу. Ипак, био је незадовољан својим животом у Ексу. Он је писао свом пријатељу Тулону: „Ја сам без богатства, без статуса, и без наде да ћу стећи било које од њих овде.” Одлучио је да се пресели у Париз и покуша да оствари каријеру као писац.[2]

ЖурнализамУреди

 
Војвода од Рошефокоа, Тјеров први послодавац у Паризу

Године 1821, 24-годишњи Тјер преселио се у Париз са само 100 франака у џепу. Захваљујући својим препорукама, успео је да добије место секретара код истакнутог филантропа и друштвеног реформатора, војводе од Рошефокоа-Лианкура. Остао је само три месеца код војводе, чији су политички ставови били конзервативнији од његових, и са којим није могао видети брзи пут за напредак. Затим се упознао са Шарлс-Гијом Етјеном, уредником новина Le Constitutionnel, најутицајнијег политичког и књижевног часописа у то време. Те новине су биле водећи опозициони часопис против ројалистичке владе; имале су 44.000 претплатника, у поређењу са само 12.800 претплатника на ројалистичку или легитимистичку штампу. Он је понудио је Етјену есеј о политичкој личности Франсои Гизоу, будућем Тјеровом ривалу, који је био оригиналан, полемичан и агресиван и изазвао је пометњу у париским књижевним и политичким круговима. Етјен је ангажовао Тјера као сталног сарадника. У исто време када је Тјер почео да пише, његов пријатељ са правног факултета у Ексу, Мигнет, био је ангажован као писац за други водећи опозициони часопис, Courier Français, а затим је радио за водећег издавача књига у Паризу. У року од четири месеца по доласку у Париз, Тјер је био један од најчитанијих новинара у граду. [3]

 
Принц Талеран, Тјеров политички ментор, 1828. године

Он је писао о политици, уметности, књижевности и историји. Његов књижевни углед увео га је у најутицајније књижевне и политичке салоне у Паризу. Упознао је Стендала, пруског географа Александра фон Хумболта, чувеног банкара Жака Лафита, аутора и историчара Проспера Меримеа, сликара Франсоа Жерара; он је био први новинар који је написао сјајну критику за младог новог сликара, Ежена Делакроа. Када је 1822. избила револуција у Шпанији, путовао је чак до Пиринеја да би о томе писао. Убрзо је прикупио и објавио том својих чланака, први о салону 1822. године, други о свом путовању у Пиринеје. Он је био веома добро плаћен од стране Јохана Фридриха Кота, делимичног власника новина Constitutionnel.[4] Најважнији за његову будућу каријеру био је сусрет са Талераном, славним дипломатом, који му је постао политички водич и ментор. Под туторством Талерана, Тјер је постао активан члан круга противника бурбонског режима, који је укључивао финансијера Лафита и маркиза де Лафајета.[3]

ИсторичарУреди

Он је започео своје прослављено дело Histoire de la Révolution française, која је утемељило његову књижевну репутацију и ојачала његову политичку каријеру. Прва два тома појавила су се 1823. године, последња два (од десет) 1827. Комплетан рад од десет томова продат је у десет хиљада комплета, што је био огроман број за то време. Тај рад је прошао је кроз још четири издања, чиме је аутор зарадио 57.000 франака (што је еквивалент више од милион франака из 1983. године). Тјерова историја била је посебно популарна у либералним круговима и међу млађим Парижанима. Хваљени су принципи, вође и достигнућа Револуције из 1789. (мада не и каснији терор) и осуђивана је монархија, аристократија и свештенство због њихове неспособности да се промене. Књига је одиграла запажену улогу у подривању легитимитета бурбонског режима Шарла X и остваривања Јулске револуције 1830.[5]

Дело су похвалили француски аутори Шатобријан, Стендал и Сент-Бјов. Оно је преведено је на енглески (1838) и шпански (1889), и донело му место у Француској академији 1834.[6] Британски критичари су га мање ценили, добрим делом због његовог повољног погледа на Француску револуцију и Наполеона Бонапарту. Британски историчар Томас Карлајл, који је написао своју историју Француске револуције, сматрао је да је то дело није „било заслужно његове високе репутације”, иако је признао да је Тјер „бистар човек на свој начин, и много ти може рећи ако ништа не знаш”. Историчар Џорџ Сејнтсбери написао је у једанаестом издању Енциклопедије Британика (1911): „Тјерово историјско дело обележено је крајњом непрецизношћу, предрасудама које прелазе границе случајне неправедности, и готово потпуном равнодушношћу према заслугама у поређењу са успесима његових јунака.”[4]

Јулска револуција (1830)Уреди

 
Полиција заплењује штампу Тјерових новина, Национал (јул 1830)

Нови краљ, Шарл X, дошао је на француско престо 1824. године са снажним уверењем у божанско право краљева и безвредност парламентарне владе. Тјер је планирао књижевну каријеру, али у августу 1829, када је краљ именовао ултраројалисту, Полињака за свог новог премијера, Тјер је почео да пише све жешће нападе на краљевску владу. У једном славном чланку написао је да „Краљ влада, али не управља“ и позвао на уставну монархију. Ако краљ то не прихвати, он је предложио једноставну промену краља, као што су то учинили Енглези 1688. Када су новине Constitutionel оклевале да објаве неке од његових енергичнијих напада на владу, Тјер је са Армандом Карелом, Мигнетом, Стендалом и другима, покренуо нови опозициони лист National, чији се први број појавио 3. јануара 1830. Влада је одговорила тако што је новине извела пред суд, оптужујући их за нападе на личност краља и личност краљевске породице. Кажњене су са три хиљаде франака.

Писац Ламартин је оставио живописан опис Тјера, са којим је у то време имао прилику да вечера: „Он је говорио први; он је говорио последњи; он једва да је слушао одговоре; али је говорио прецизно, одважно, са плодношћу идеје, које су извињавале волуминозност речи са његових усана. Говорили су његов дух и срце ... У његовој природи било је довољно барута да експлодира шест влада.”[7]

РеференцеУреди

  1. ^ Robert Tombs, "Making the Revolution History: Adolphe Thiers, 1823-73," in Historicizing the French Revolution (2008): 79-95 at p. 80.
  2. ^ René De la Croix de Castries, Monsieur Thiers (1983) p. 27.
  3. ^ а б Castries 1983, стр. 36-37.
  4. ^ а б Saintsbury 1911, стр. 848.
  5. ^ Castries 1983, стр. 44-45.
  6. ^ Guiral 1986, стр. 41.
  7. ^ Castries 1983, стр. 57.

ЛитератураУреди

  • Saintsbury, George (1911). „Thiers, Louis Adolphe”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). стр. 848—849. 
  • Bezbakh, Pierre (2004). Petit Larousse de l'histoire de France des origines à nos jours. Paris: Larousse. ISBN 2-03-505369-2. 
  • De la Croix de Castries, René (1983). Monsieur Thiers. Librarie Académique Perrin. ISBN 2-262-00299-1. 
  • Guiral, Pierre (1986). Adolphe Thiers ou De la nécessité en politique. Paris: Fayard. ISBN 2213018251. 
  • Milza, Pierre (2009a). L'année terrible: La Commune (mars–juin 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-03073-5. 
  • Milza, Pierre (2009b). L'année terrible: La guerre franco-prussienne (septembre 1870 – mars 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-03073-5. 
  • Rougerie, Jacques (2014). La Commune de 1871. Paris: Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-062078-5. 
  • Valance, Georges (2007). Thiers - bourgeois et revolutionaire. Flammarion. ISBN 978-2-0821-0046-5. 
  • Valode, Philippe (2012). Les 24 présidents de la République française. Paris: L'Archipel. ISBN 978-2-8098-0821-6. 
  • Allison, John M. S. (1921). „Thiers and the July Days”. Sewanee Review. 29 (3): 300—313. JSTOR 27533444. 
  • Bury, J.P.T. and R. P. Tombs. Thiers, 1797–1877: A Political Life (1986) 307p; the standard scholarly biography
  • Le Goff, François J. The Life of Louis Adolphe Thiers (1879) online
  • Mitchell, Allan. "Thiers, MacMahon, and the Conseil supérieur de la Guerre," French Historical Studies, Fall 1969, 6#2 pp. 232–52 in JSTOR
  • Rémusat, Paul de. Thiers (1889) online in English translation
  • Schaffer, Aaron (1916). „Louis Adolphe Thiers”. The Sewanee Review. 24 (2): 201—213. JSTOR 27532899. 
  • Tombs, Robert. "The Thiers Government and the Outbreak of Civil War in France, February–April 1871," Historical Journal, Dec 1980, 23#4, pp. 813–831 in JSTOR
  • Tombs, Robert. "Making the Revolution History: Adolphe Thiers, 1823-73," in Historicizing the French Revolution (2008): 79-95.

Спољашње везеУреди