Луј Франше д’ Епере

(преусмерено са Луј Франше д' Епере)

Луј Франше д’Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey; Мостаганем, 25. мај 1856Сент Амансе, 3. јул 1942) је био маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске.

Луј Франше д'Епере
Franchet d'Esperey - photo Henri Manuel.jpg
Франше д’Епере
Пуно имеЛуј Феликс Мари Франсоа Франше д'Епере
франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey
Датум рођења(1856-05-25)25. мај 1856.
Место рођењаМостаганем
Француска Француски Алжир
Датум смрти3. јул 1942.(1942-07-03) (86 год.)
Место смртиСент Амансе
Француска Француска
ШколаСен-Сир
Војска Трећа француска република
Године службе1873-1925
ЧинМаршал Француске
Јединица5. Француска армија
Савезничка армија Оријента
Битке/ратови
ОдликовањаПочасни Војвода ЈКВ
ПотписSignature Louis Franchet d’Espèrey.svg

Студирао је Сен-Сир академију 15. октобра 1874, и по завршетку ове добио је чин пјешадијског потпоручника 1. октобра 1876, у капетана унапријеђен је 28. октобра 1885, за пуковника 12. јула 1903, бригадног генерала 23. марта 1908, дивизијског генерала 23. марта 1912, за маршала Француске 19. фебруара 1921. Исте године, месец дана раније, 29. јануара, добио је и почасну титулу Војводе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).

Као пјешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пјешадији до 1899. За то време завршио је ратну Академију (1882), и био је у генералштабу дивизије, која је окупирала Тонкин (1886) и у генералштабу гувернера Париза (1889). Командовао је пуком и бригадом у пјешадији, дивизијом (1912). Члан вишег ратног Савјета од 1920. Учествовао је у колонијалним ратовима у западној Африци, Тунису, Алжиру. Тонкину и Ананиу, Кини и Мароку. У Првом свјетском рату (10. септембра 1914. до 31. марта 1916) командовао је француском армијом (5), до 29. априла 1918. групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, изведено је прогањање њемачко-аустријско-бугарске војске, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена Србија. Високо је ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату. У Београду му је подигнут споменик. Био је најсвечаније примљен током посете у мају 1936.

Био је члан Француске академије, на позицији 14, у периоду 1934—1942.

Његова праунука Сиголен је са мужем у Варницама основала Сликовити музеј старе Србије.[1]

Чин маршалаУреди

Када је Влада Француске произвела Франше д’Епереа у чин маршала, она је тај акт овако образложила: пробио је бугарски фронт и наморао непријатеља да капитулира. Овај успех, коме нема равна у европском рату, довео је до рушења Централних Царства.[2]

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди