Отворите главни мени

Луј II Фландријски

Луј II Фландријски или Луј III Фландријски [1] (франц. Louis [2]; 25. новембар 1330, Замак Мал - 30. јануар 1384, Лил) је био гроф Фландрије, Ретела и Невера [1] (1346—1384.) и син фландријског војводе Луја I и његове супруге Маргарете I Бургундске из династије Дампјер.

Луј II Фландријски
Louis II of Flanders-Lodewijk van Male (1330-1384).jpg
Датум рођења25. новембар 1330.
Место рођењаMale
Датум смрти30. јануар 1384.(1384-01-30) (53 год.)
Место смртиЛил
ДинастијаДампјер
ОтацЛуј I Фландријски
МајкаMargaret I, Countess of Burgundy
СупружникМаргарета од Брабанта
ПотомствоМаргарита III Фландријска
ПретходникMargaret I, Countess of Burgundy

Био је својевремено један од најбогатијих људи Европе. Његова грофовија Фландрија била је један од најдрагоценијих поседа у Европи, а Невер главна грофовија војводства Бургундије [1]. Био је практично независни владалац чији је степен потчињености француској круни [3], иако је формално био њен вазал [4], био крајње неодређен [3]. Фландрија је била добро организована феудална држава у којој ниједан феудалац није био довољно моћан да се супротстави његовој власти [5].

Фландријска трговинаУреди

Фландрија је тада била живо трговачко средиште великог промета [6], где су се производиле фламанске тканине [7]. У то време је међу градовима те најважније трговачке и занатске области севера на прво место избио Бриж [8]. Трговци из Енглеске су у Фландрију доносили сирову вуну и све производе са севера и враћајући се кући са тканинама [6]. Млечани су у његово време почели да шаљу галије у Фландрију и тако развијају трговину између Фландрије и Италије [9].

У то време у Фландријским градовима трговачки капитал почиње да експлоатише занатство. Ту се трговац рано јавља пред нама као експлоататор ситних произвођача. Трговац не само да продаје робу коју набавља код домаћих занатлија, већ купује и сировине па их њима продаје. Фландриским занатлијама је било тешко да сами организују набавку сировина и њихово заступање, па због тога падају у зависност од трговаца који иду у Енглеску да купују вуну и који извозе сукно на европска тржишта. Трговци су занатлијама набављали сировине често и на кредит, па су, везујући их дуговима, диктирали цене њиховим производима [10].

 
Луј II Фландријски, рад Едмунда де Бусшера из 1858. године.

НаследствоУреди

Пошто је желео савез са Енглеском, Луј је своју једину кћерку наследницу Маргарету, најбогатију наследницу која се тада могла наћи, је верио са Едмундом од Ленглија, ерлом Кембриџа, четвртим сином енглеског краља Едварда III [11]. Француски краљ Шарл V Мудри никад није могао да веома значајна грофовија Фландрија пређе у Енглеске руке. Лако је убедио папу, који је био поуздан савезник француске круне, да огласи како су Маргарета и Едмунд у превише блиском сродству [12]. Онда је 1367. године вешти папа допустио Маргарети да се уда за Шарловог брата Филипа Бургундског, који је на њу био бацио око [11]. Мада је убеђивање Луја потрајало још неколико година, до брака је ипак дошло. Филип је тако постао Лујев наследник [12].

Унутрашњи сукобиУреди

Током Лујеве владавине опет се јавља сукоб између богатих трговаца и занатлија. Богате трговце подржавала је Француска, а занатлије Енглеска [13]. Тако да је и Фландрија била увучена у Стогодишњи рат.

Побуна у ГентуУреди

Осим овог, Фландрија је била увучена у Стогодишњи рат и због вере. Године 1378. изабрана су двојица папа: Климент VII, Француз, и Урбан VI, Италијан. Луј је наравно подржавао француског папу, али становници Гента под вођством Филипа ван Артевелдеа нису хтели прихватити Климента, па 1381. године дижу побуну. Луј је 13. маја исте године разбио побуњене бици код Невеле. Енглези се потом укључују у сукоб на страни побуњеника и помажући Ван Артебелдеу 3. маја 1382. године, после једне крваве битке, освајају Бриж. Лују је убрзо у помоћ прискочила Француска и скршила побуњене 27. новембра код Розебеке у којој је на бојишту пао сам Ван Артевелде.

Деспенсеров крсташки ратУреди

Енглези носу клонули после пораза својих савезника. Они сазивају тзв. Деспенсеров крсташки рат против антипапе Климента, а више против Француске. После почетног успеха у опсади Гравлина, маја 1383, поражени су под Ипром у септембру исте године.

СмртУреди

Луј је умро 30. јануара 1384. године у Лилу. Његове поседе наследила је његова кћерка Маргарета и зет Филип Смели.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ги од Дампјера
 
 
 
 
 
 
 
8. Роберт III од Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Matilda of Béthune
 
 
 
 
 
 
 
4. Louis I, Count of Nevers
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Odo, Count of Nevers
 
 
 
 
 
 
 
9. Yolande, Countess of Nevers
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Matilda II, Countess of Nevers
 
 
 
 
 
 
 
2. Луј I Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Manasses V, Count of Rethel
 
 
 
 
 
 
 
10. Иго IV Ретел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Elisabeth d'Ecry
 
 
 
 
 
 
 
5. Joan, Countess of Rethel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Henry V de Grandpré
 
 
 
 
 
 
 
11. Isabelle de Grandpré
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Isabeau de Brienne
 
 
 
 
 
 
 
1. Луј II Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Филип III Храбри
 
 
 
 
 
 
 
12. Филип IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Изабела Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
6. Филип V
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Енрике I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
13. Хуана I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Бланш од Артоа
 
 
 
 
 
 
 
3. Margaret I, Countess of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Иго III од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
14. Отон I, гроф од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Adelaide I of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
7. Жана II, војвоткиња од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Роберт II од Артоа
 
 
 
 
 
 
 
15. Mahaut, Countess of Artois
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Amicie of Courtenay
 
 
 
 
 
 

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Пејнтер 1997, стр. 394.
  2. ^ Пејнтер 1997, стр. 578.
  3. 3,0 3,1 Пејнтер 1997, стр. 294-295.
  4. ^ Пејнтер 1997, стр. 186.
  5. ^ Пејнтер 1997, стр. 185.
  6. 6,0 6,1 Пејнтер 1997, стр. 257.
  7. ^ Пејнтер 1997, стр. 258.
  8. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 193.
  9. ^ Пејнтер 1997, стр. 260.
  10. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 192.
  11. 11,0 11,1 Пејнтер 1997, стр. 394-395.
  12. 12,0 12,1 Пејнтер 1997, стр. 395.
  13. ^ Пејнтер 1997, стр. 373-374.

ЛитератураУреди

  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 

Спољашње везеУреди