Луј X

Луј X Кавгаџија (фр. Louis X de France; 1289 — 1316) је био краљ Француске 1314–1316. и Наваре 1305—1316. Феудалцима је признао привилегије и тако ослабио централну власт.

Луј X Кавгаџија
Луј X Кавгаџија
Лични подаци
Датум рођења	(1289-10-04)4. октобар 1289.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	5. јун 1316.(1316-06-05) (26 год.)
Место смрти	Венсен, Француска
Гроб	Базилика Сен Дени
Породица
Супружник	Маргарета Бургундска, Клементија Угарска
Потомство	Хуана II од Наваре, Жан I
Родитељи	Филип IV Хуана I од Наваре
Династија	Капета
краљ Француске
Период	1314 — 1316.
Претходник	Филип IV (краљ Француске)
Наследник	Жан I
Претходник	Хуана I од Наваре и Филип IV
Наследник	Жан I

Државни сталежи

За време Филипа IV и његових синова у Француској се формира орган сталешког представништва — државни сталежи. Тај се орган формирао постепено: претходио му је краљев феудални савет, који се сазивао у оним случајевима када се краљ није одлучивао да донесе неку важну одлуку без сагласности утицајних личности у краљевини — крупних световних и духовних феудалаца. Краљев савет није имао ни одређене компетенције ни одређеног састава.

За време његове владавине државни сталежи су се такође више пута састајали углавном да би се добила сагласност сталежа за купљење пореза. На тај начин, државни сталежи почињу да улазе у праксу државног живота Француске.

Сваки од та три сталежа представљао је неку врсту засебног дома који је решавао своје послове одвојено. Они су се заједно састајали само да израде одговор краљу, али ни ту нису били обавезни да донесу заједничко решење.

Међутим, од XIV века сталежи се све више издвајају. Племство образује затворени наследни сталеж, који ужива низ привилегија, на првом месту ослобођење од већине пореза, и сваковрсна почасна права. Приступ у редове племства постаје врло тежак. На трећи сталеж, тј. на грађане, племићи гледају као на нижи сталеж, сталеж који плаћа порезе. Интереси племства, које је живело од феудалне ренте и коме су трговина и занати били страни, оштро су се косили са интересима градске буржоазије. Више свештенство такође је попуњавано племићима. Други моменат који је слабио државне сталеже била је слаба повезаност између појединих области Француске, између појединих провинција краљевског домена. Поред државних сталежа краљ је сазивао провинциске сталеже по појединим областима да се с њима договори о питању опорезивања. Обично су сазивани засебни сталежи за север и југ Француске, сталежи за langue d’oc и langue d’oil. Најзад, краљ је имао могућност да не сазове све сталеже уједно, већ да позове одвојено племство, свештенство и грађане. Подвојеност сталежа и територијална разбијеност Француске објашњавају зашто државни сталежи нису постали политички моћан законодавни орган који контролише краљевску власт. Али, државни сталежи су чинили покушаје да прошире своје компетенције. Они су обично спајали давање своје сагласности на порезе са жалбама на сваковрсна угњетавања краљевских чиновника, на порески притисак и сл. Још под Филипом IV чују се такве жалбе.

Феудална опозиција

За његову политику имао је да плати његов син Луј X, који је морао да учини низ уступака лигама. Биле су им дате повеље у којима су предвиђене привилегије феудалаца, поред осталих и њихова судска права и права сваког феудалца да ратује с ким год хоће. Краљ се обавезао да на земље феудалаца неће ударати нове порезе нити тражити од њих војне помоћи без њихове претходне сагласности.

Победа лига значила је да је дошла до изражаја феудална реакција. Међутим, та победа није била дуготрајна; краљевска је власт ускоро успела да знатно ограничи учињене уступке.

Сељачки покрети

Незадовољство политиком Филипа IV, коју су наставили његови синови, изазвало је покрет и међу сељацима. У вези с тим заслужује пажњу ордонанса Луја X из 1315 г.

Та чувена ордонанса дуго је тумачена као акт ослобађања сељака у Француској или бар на краљевском домену. То у ствари и није ордонанса већ писмо краљевским агентима у два бајажа. Оно почиње веома помпезним изјавама како се сваки човек рађа слободним. То звучи готово као декларација права човека. Затим се у њој говори како у краљевини Франака (франк дословно значи слободан) не сме да буде робова па се стога предлаже да се ослободе сељаци у низу краљевских поседа.

Међутим, тај се документ односио само на неке краљевске поседе а не на цео краљевски домен. Притом се сељаци никако нису хтели да ослобађају, па их је требало ослобађати насилно. Наиме, то развикано ослобођење сељака било је чисто финансијска мера: сељаци су се морали откупљивати великом сумом коју често нису били у стању да плате. Тим се објашњава и противљење сељака ослобађању и краљева наредба да се ослобађају и против своје жеље.

Краљ је изражавао наду да ће и други сениори поћи његовим примером.

Смрт

Умро је 5. јуна 1316. године у Венсену. Наследио га је син Жан I рођен постхумно у новембру 1316, живео је 5 дана.

Породично стабло

16. Луј VIII

8. Луј IX

17. Бланка од Кастиље

4. Филип III Храбри

18. Рамон Беренгар IV од Провансе

9. Маргарета од Провансе

19. Беатриче Савојска

2. Филип IV

20. Петар II Арагонски

10. Ђауме I од Арагона

21. Марија од Монпељеа

5. Изабела Арагонска

22. Андрија II Арпадовић

11. Јоланда од Угарске

23. Јоланда од Куртенеа

1. Луј X

24. Теобалд III од Шампање

12. Теобалд I од Наваре

25. Бланка Наварска

6. Енрике I од Наваре

26. Archambaud VIII of Bourbon

13. Маргарета од Бурбона

27. Guigone of Forez

3. Хуана I од Наваре

28. Луј VIII (= 16)

14. Роберт I од Артоа

29. Бланка од Кастиље (= 17)

7. Бланш од Артоа

30. Хенри II, војвода Брабанта

15. Матилда од Брабанта

31. Марија од Хоенштауфена

Литература

• Larousse.fr : encyclopédie et dictionnaires gratuits en ligne. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд.