Отворите главни мени

Македонска православна црква (МПЦ), такђе позната и као Македонска православна црква - Охридска архиепископија (мкд. Македонска православна црква - Охридска архиепископија) верска је организација неканонског православља у Северној Македонији и македонској етничкој дијаспори. Настала је 1967. године, неканонским одвајањем од Српске православне цркве.[2]

Македонска православна црква
Coat of arms of the Macedonian Orthodox Church.png
Основни подаци
ОснивачДоситеј Стојковић
Оснивање1967.
Признањеканонски непризната
Верски поглаварсамозвани архиепископ охридски и македонски г. г. Стефан (Стојан Вељановски)
СедиштеСкопље и Охрид
Јурисдикција Северна Македонија
ДијаспораСеверна Америка, Европа, Аустралија и Нови Зеланд
Језикцрквенословенски и македонски
Календарјулијански календар
Званични веб-сајт
Број
Верникаоко 1.500.000.[1]

Почевши од 2010. године, међу етничким Македонцима делује још једна, такође неканонска Македонска истинска православна црква (МИПЦ).[3] Насупрот МПЦ и МИПЦ, у Северној Македонији постоји и канонска Православна охридска архиепископија, која је саставни део Српске православне цркве.[4]

Предисторија расколаУреди

 
Црква Св. Климент у Охриду
 
Манастир Св. Јован Бигорски у близини Дебра
 
Олтар Манастира Св. Јован Бигорски, дело Петра Филипова
 
Црква Св. Климента у Скопљу
 
Осоговски манастир у Кривој Паланци

Након ослобођења Вардарске Македоније од вековне турске власти (1912—1913) и прикључења тог подручја Краљевини Србији покренути су званични преговори са Цариградском патријаршијом ради укључивања тамошњих епархија у састав Београдске митрополије. Иако су успешно започети, преговори су ускоро морали бити обустављени услед избијања Првог светског рата (1914). Непосредно по окончању рата (1918) дошло је до наставка преговора који су окончани споразумом о преносу надлежности над тамошњим епархијама са Цариградске патријаршије на Српску православну цркву која је 1920. године обновила своје пуно канонско јединство у степену патријаршије. Тада је извршено и преуређење епархијских управа на подручју Вардарске Македоније, тако да су од 1920. године постојале четири епархије: Скопска, Охридска, Битољска и Злетовско-струмичка. Ново преуређење извршено је 1931. године, када је дошло до спајања Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију. Такво стање остало је непромењено све до избијања Другог светског рата (1941).

Након Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала југоисточне делове Краљевине Југославије, укључујући и дотадашњу Вардарску Србију. Окупациона власт је протерала српске архијереје, митрополита скопског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор упражњене Охридско-битољске епархије, а такође је протерано и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. У исто време, Бугарска православна црква је на окупираном подручју успоставила своју управу, са бугарским владикама и око 375 свештеника. Западни део Вардарске Македоније, који су окупирали Италијани прикључен је италијанској Албанији, црквене установе на том подручју стављене су под управу Албанске православне цркве.[5][6]

Настанак аутокефалистичког покретаУреди

Након ослобођења земље и стварања југословенске федералне јединице Македоније у јесен 1944. године, покренут је питање о обнови редовне црквене управе на том подручју. Архијерејски синод СПЦ је 18. октобра 1944. године донео одлуку о повратку свих прогнаних архијереја и свештеника у своје епархије и парохије, али убрзо се испоставило да нова комунистичка власт у многим случајевима није желела да допусти повратак на претходно стање, што се показало управо на примеру Македоније. Митрополит скопски Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од нових државних власти нису добили дозволу да се врате у своје епархије, чиме је означен почетак непосредног државног мешања у решавање црквених питања на том подручју.[7][8]

У исто време, на подручју федералне јединице Македоније појавила се тежња за стварањем засебне "Македонске православне цркве". Међу поборницима таквих замисли постојале су две струје, од којих се прва залагала за добијање аутономног статуса унутар СПЦ, док се друга залагала за потпуну аутокефалност. Сва ова питања имала су и своју политичку позадину. Уз подршку нових комунистичких власти, крајем 1944. године створен је "Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији" који се почетком 1945. године поводом решавања црквених питања у Македонији обратио Светом архијерејском синоду Српске православне цркве. Тим поводом, уследили су одговори скопског митрополита Јосифа Цвијовића и Светог архијерејског синода, са препорукама које су се сводиле на поштовање постојећег канонског поретка. Незадовољни одговорима, чланови "Иницијативног одбора" који су чинили чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију, приступили су сазивању "Македонског црквено-народног сабора" који се састао 4. марта 1945. године у Скопљу уз учешће око 300 свештеника, представника црквених општина и разних гостију. На сабору је усвојена резолуција у којој је захтевана обнова Охридске архиепископије као самосталне црквене области, која би у случају стварања опште "југословенске" православне цркве постала њен саставни део, потпуно равноправан са осталим "деловима" што се односило на Српску православну цркву. Овакви ставови представљали су победу радикалне струје која се залагала за аутокефалност. Тим поводом, у Београду је већ 12. марта била одржана шира епископска конференција Српске православне цркве на којој су захтеви из поменуте резолуције означени као неканонски. Иако је скопски митрополит Јосиф непосредно након тога хтео да посети своју епархију, комунистичке власти му нису издале дозволу за одлазак у Скопље. Свети архијерејски синод СПЦ је разматрао сва ова питања 22. септембра и 21. децембра 1945. године, позвавши свештенство и православне вернике у Македонији да остану привржени очувању канонског поретка.[9]

Пошто је било извесно да су радикални захтеви за аутокефалношћу неутемељени и неоствариви, скупина од тридесетак православних свештеника који су се залагали за аутономију састала се почетком 1946. године у Битољу, усвојивши том приликом закључке који су били помирљивији од оних из спорне резолуције. Међутим, митрополит Јосиф Цвијовић није на време препознао значај ове промене, оставши привржен ставу о задржавању канонског поретка. Пошто је у то време дошло до све израженијег размимоилажења између присталица аутокефалности и аутономије, морала је бити сазвана општа скупштина православног свештенства са подручја Македоније, која је одржана од 8. до 10. маја у Скопљу. Упркос поделама, постигнути су компромисни закључци тако да се на једној страни одустало од изричитог помена аутокефалности и уместо тога је захтевана "самоуправа", док је на другој страни задржан захтев за стварање опште "југословенске" православне цркве. Тим поводом, Свети архијерејски синод СПЦ је 25. јуна 1946. године оценио да последњи догађаји нису битно допринели сређивању прилика у Македонији, одлучивши да задржи своје раније ставове. недуго потом, након повратка у земљу српског патријарха Гаврила Дожића, састао се 10. новембра 1946. године Свети архијерејски сабор, који је у целини одобрио дотадашњи рад Светог архијерејског синода на решавању црквеног питања у Македонији.[10]

Током 1947. године, Српска православна црква је била изложена све већим притисцима од стране државних власти које су захтевале од српске јерархије да учини уступке поводом решавања црквеног питања у Македонији. Међутим, Свети архијерејски сабор је на свом заседању од 30. априла (13. маја) 1947. године одлучио да не попушта пред притисцима, заузевши став о потреби ичувања канонског поретка. У начелу, допуштана је могућност будућег избора епархијских архијереја из радова достојног кандидата са подручја Македоније, али без давања обласне црквене аутономије. Овакви одлучни ставови Српске православне цркве делимично су утицали на ублажавање дотадашњих захтева међу поборницима стварања "Македонске православне цркве". Приликом састанка њихове делегације са патријархом Гаврилом који је одржан 9. (22.) септембра 1947. године у Београду, представници "МПЦ" су изнели захтеве који су се сводили на обласну црквену аутономију уз очување канонског јединства са Српском православном црквом. Такође су тражили да се избор будућих владика врши из редова кандидата који су родом из Македоније и поновили су захтев за стварањем опште "југословенске" патријаршије. Придржавајући се саборских одлука, патријарх Гаврило је одбио захтеве за успостављање обласне црквене аутономије у Македонији и стварање некакве "југословенске" патријаршије.[11]

Аутономија као покушај канонског решењаУреди

 
Доситеј Стојковић, охридско-скопски митрополит (1959-1967), а потом поглаар "Македонске православне цркве" (1967-1981)

До извесних промена дошло је тек након смрти патријарха Гаврила (1950). Нови српски патријарх Викентије Проданов (1950—1958), дотадашњи злетовско-струмички епископ, покушао је да пронађе обострано прихватљива решења за црквено питање у Македонији. Већ током 1951. године вођени су нови преговори у којима су поборници стварања "МПЦ" поновили захтеве за обласном црквеном аутономијом и домаћим епископима, затраживши да им се уместо митрополита Јосифа Цвијовића, који и даље није пуштан у своју епархију, за новог владику постави Доситеј Стојковић, тадашњи викарни епископ. Иако ово питање није могло бити решено одмах, Свети архијерејски сабор је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима који нису у супротности са канонима у Уставом СПЦ. Након тога је дошло до постепене нормализације, тако да је патријарх Викентије у пролеће 1958. године у својству администратора упражњених епархија посетио Македонију и сусрео се са представницима свештенства и државних власти, а након тога је био покренут и поступак за избор нових архијереја у тамошњим епархијама. Међутим, ово питање је остало нерешено услед изненадне патријархове смрти 5. јула исте године.[12]

Непосредно након смрти патријарха Викентија дошло је до новог заплета. На проширеном састанку који је одржан 24. јула 1958. године у Скопљу, чланови "Иницијативног одбора" су донели одлуку о сазивању новог "Македонског црквено-народног сабора" који је одржан од 4. до 6. октобра исте године у Охриду, без сагласности Српске православне цркве. На овом сабору донете су далекосежне одлуке. Проглашена је обнова Охридске архиепископије као самоуправне црквене области са три епархије: Скопском, Преспанско-битољском и Злетовско-струмичком. Усвојен је закључак о задржавању канонског јединства са Српском православном црквом под старешинством српског патријарха као заједничког поглавара. У исто врема, припремљен је "Устав Македонске православне цркве", а за поглавара новопроглашене Охридско-македонске архиепископије изабран је викарни епископ Доситеј Стојковић, који је присуствовао овом сабору без сагласности Светог архијерејског синода СПЦ. Након тога, уследили су жестоки политички притисци на новоизабраног српског патријарха Германа Ђорића од кога је захтевано да све ове одлуке накнадно озваничи. На заседању Светог архијерејског сабора СПЦ одржаном од 3. до 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији, уз услов да се "Устав МПЦ" исправи и усагласи са општим канонским одредбама и уставом СПЦ. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за охридско-скопског архиепископа. Након ових изнуђених одлука, патријарх Герман је посетио Скопље и ту је обавио устоличење владике Доситеја. Спроведене су и друге одлуке које су давале наду у коначну нормализацију односа. Међутим, убрзо се показало да је борба за црквену аутономију била само међукорак ка првобитној тежњи ка потпуној самосталности.[13]

Отворени расколУреди

Током наредних година, аутотономне црквене власти у Македонји прекорачивале су у више наврата границе својих аутономних права, крећући се све више у правцу раскола. Такав развој догађаја подстицан је од стране тадашњег комунистичког режима, који је у борби против Српске православне цркве користио сва средства. Након стицања "повољних" политичких околности, поборници стварања независне "Македонске православне цркве" су крајем 1966. године и званично покренули питање о добијању потпуне црквене самосталности. Међутим, Свети архијерејски сабор СПЦ је на свом заседању у пролеће 1967. године одбио такве захтеве, упркос жестоким притисцима који су вршени од стране режима. Наиме, Петар Стамболић је 25. априла 1967. године организовао посебан састанак на којем су учествовали Едвард Кардељ, Вељко Влаховић, Мијалко Тодоровић, Добривоје Радосављевић, Крсто Црвенковски, Никола Минчев, Драги Стаменковић и Милутин Морача. На овом састанку високих комунистичких функционера расправљало се о односима СПЦ и тзв. "Македонске православне цркве", и тим поводом је констатовано да се "односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су били сагласни да "архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа, не показују ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две цркве". Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за успостављање аутокефалности Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице.[8]

Снажно подржавана од стране режима, "Македонска православна црква" је сазвала нови, трећи по реду "Македонски црквено-народни сабор" који је одржан 19. јула 1967. године у Охриду. Том приликом, донета је одлука о проглашењу аутокефалности "Македонске православне цркве" и затражено је признање не само од Српске православне цркве, већ и од осталих помесних цркава. Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у време постојања Независне државе Хрватске, један од оперативаца у стварању тзв. Хрватске православне цркве. Био је у Савезној комисији за верска питања и учествовао је у процесу проглашења аутокефалности "МПЦ".[14] Једностраном одлуком о проглашењу аутокефалности, супротно канонима, означен је почетак отвореног раскола. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ које је одржано 14. септембра исте године у Београду, одбачен је захтев за аутокефалношћу "МПЦ" и осуђено је изазивање раскола, а са главним виновницима је прекинуто црквено општење, уз најаву спровођења канонског поступка. Током наредне три године, највиша тела Српске православне цркве су у више наврата разматрала питање раскола, поступајући поступно и опрезно у нади да ће ипак бити пронађено некакво решење. Међутим, до споразума није дошло због упорног истрајавања "Македонске православне цркве" у расколу, који још увек траје.[15]

Иако је након 1967. године кренула путем раскола, "Македонска православна црква" је настојала да не повреди друга догматска учења Православне цркве. По тачки 17. Образложења одлуке о аутокефалности, Македонска православна црква себе и даље сматра делом једне, свете, саборне и апостолске цркве, придржавајући се Светог Писма и Светог предања.[16]

Односи са осталим православним црквамаУреди

Македонска православна црква није призната од Српске православне цркве и осталих помесних православних цркава. Ова ситуација је извор бројних несугласица, које су биле предмет преговора између СПЦ и МПЦ. Иако је 2002. године у Нишу постигнут договор о корацима који би довели до залечења раскола, МПЦ је накнадно, под утицајем власти БЈРМ, одустала од спровођења Нишког споразума. Српска православна црква и даље сматра да МПЦ треба да напусти пут раскола и приступи обнављању канонског јединства. Пошто је део свештенства МПЦ иступио из раскола, Српска православна црква као једину канонску цркву у Македонији признаје само новостворену Православну охридску архиепископију на челу са архиепископом Јованом (Вранишковским), што прихватају и све остале православне цркве.

Организација МПЦУреди

 
Епархје МПЦ у Северној Македонији

Након 1967. године, Македонска православна црква је често мењала сопствени Устав, оснивајући, спајајући, раздвајајући и укидајући поједине епархије. Подручје Македонске православне цркве се не протеже само на подручју Северне Македоније, већ и у расејању где су основане посебне епархије.

Према садашњем стању, епархије МПЦ су:

  1. Скопска епархија, предводи је архиепископ г. г. Стефан;
  2. Тетовско-гостиварска епархија, предводи је митрополит г. Јосиф;
  3. Кумановско-осоговска епархија, предводи је митрополит г. Јосиф;
  4. Дебарско-кичевска епархија, предводи је митрополит г. Тимотеј;
  5. Преспанско-пелагониска епархија, предводи је митрополит г. Петар;
  6. Струмичка епархија, предводи је митрополит г. Наум;
  7. Повардарска епархија, предводи је митрополит г. Агатангел;
  8. Брегалничка епархија, предводи је митрополит г. Иларион;
  9. Америчко-канадска епархија, предводи је митрополит г. Методиј;
  10. Европска епархија, предводи је митрополит г. Пимен;
  11. Аустралијско-новозеландска епархија, чији администратор је митрополит преспанско-пелагониски г. Петар.

Поглавари МПЦУреди

Од проглашења аутокефалности 1967. године, поглавари Македонске православне цркве су неколико пута мењали своје званичне наслове, задржавајући у основи титулу архиепископа охридског, односно скопског или македонског.

Титула Име Године службе
Архиепископ Доситеј Стојковић 19671981
Архиепископ Ангелариј Крстев 19811986
Архиепископ Гаврил Милошев 19861993
Архиепископ Михаил Гогов 19931999
Архиепископ Стефан Вељановски 1999 – ...

Календар МПЦУреди

Тренутно, МПЦ користи јулијанско рачунање времена, међутим већ дуже време разматра се прелазак на новојулијански календар. За сада, иако већ годинама траје жестока дебата око овог питања, МПЦ као приоритет види решавање питања око аутокефалности цркве. Многи одлагање овог питања виде као страх МПЦ од унутрашњег раскола и закомликовања односа са признатим православним црквама[17].

  • Називи месеци

Иако је Северна Македонија прихватила међународне форме имена месеци који воде порекло из латинског језика, у македонском језику постоје и народни називи за све месеце који се у модерном говору сматрају архаизмима, али који се и даље користе у свим службеним радњама и издањима (верски календари)Македонске православне цркве и у неким руралним подручјима Македоније. Порекло македонских назива месеци повезано је са природним циклусима или земљорадничким пословима који се врше у одређено доба године. За неке месеце постоји и више различитих имена за различите крајеве у Македонији. Употреба латинских назива у народу заживела је крајем 19. века и то додавањем наставка -ја као на пример јануарија, февруарија, септемврија, декемврија и тд. Масовна употреба међу становништвом дошла је тек касније са масовним образовањем становништва по школама. Међутим, МПЦ-ОА никад није прихватила нове називе месеца, тако да и даље користи старе називе.[18]

Бр. Српски назив Македонски назив Црквени(архаични) назив Објашњење
1 Јануар Јануари Коложег месец када дрво гори
2 Фебруар Февруари Сечко месец великих леденица
3 Март Март Цутар месец новог почетка
4 Април Април Тревен месец траве
5 Мај Мај Косар месец кошења
6 Јун Јуни Житар месец жита
7 Јул Јули Златец златни месец
8 Август Август Жетвар месец жетве
9 Септембар Септември Гроздобер месец бербе грожђа
10 Октобар Октомври Листопад месец када лишће опада
11 Новембар Ноември Студен хладни месец
12 Децембар Декември Снежник снежни месец

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „The Macedonian Orthodox Church”. (na engleskom,ruskom,francuskom i makedonskom). www.worldconferenceohrid.kultura.gov.mk. 24. 12. 2009. Приступљено 30. 1. 2010. [мртва веза]
  2. ^ Пузовић 1999, стр. 155-173.
  3. ^ МВПЦ (2012): Македонска вистинска православна црква
  4. ^ Православна охридска архиепископија
  5. ^ Димитријевић 1971, стр. 211-216.
  6. ^ Ђурић 1997, стр. 354-361.
  7. ^ Пузовић 1997, стр. 117-118.
  8. 8,0 8,1 Ђурић-Мишина 2012b, стр. 595-645.
  9. ^ Пузовић 1999, стр. 155-158.
  10. ^ Пузовић 1999, стр. 158-159.
  11. ^ Пузовић 1999, стр. 159-162.
  12. ^ Пузовић 1999, стр. 162-165.
  13. ^ Пузовић 1999, стр. 165-167.
  14. ^ Македонска православна црква Архивирано на сајту Wayback Machine (август 20, 2016) (на језику: енглески) svetosavlje.org
  15. ^ Пузовић 1999, стр. 167-171.
  16. ^ „Историја на Македонската Православна црква”. http://www.mpc.org.mk/MPC/. Приступљено 31. 1. 2010.  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  17. ^ Б, А. „Грегоријанскиот календар може да предизвика раскол во МПЦ-ОА”. novamakedonija.mk. Приступљено 31. 1. 2010. [мртва веза]
  18. ^ „Православен календар 2010-Коложег”. mpc.org.mk. Приступљено 31. 1. 2010. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди