Отворите главни мени

Максвел монтес

Планински ланац на Венери

Максвел монтес или Максвелове планине прадстављају један од највећих планинских ланаца на површини планете Венере. Налази се на координатама 65,2° северно и 3,3° источно (планетоцентрични координатни систем +Е 0-360).

Максвел монтес

Maxwell Montes of planet Venus.jpg
Рарадрски снимак Максвелове планине

Основни подаци
Планета Венера
Врста објекта планински венац
Пречник 797 км
Дужина 853 км
Ширина 700 км
Висина ~11.000 м
Епоним Џејмс Клерк Максвел
Максвел монтес на мапи Венере
Максвел монтес

Налази се на северном континенту Иштар тера и са апсолутном висином од приближно 11.000 метара највиша је планина на Венери.[1][2] У односу на суседну висораван Лакшми планум издиже се око 6.400 метара. Овај масивни планински ланац протеже се дужином од око 853 км, и има максималну ширину од 700 км. Западни обронци лана су знатно стрмији у односу на источне који се постепено спуштају ка нижим подручјима.[3] Захваљујући својој висини ово је подручје са најнижим температурама на површини Венере (у просеку око 380 °C) и са најмањим вредностима атмосферског притиска (око 45 бара).[4][5]

Планински ланац је име добио према шкотском физичару и математичару Џејмсу Клерку Максвелу (1831—1879) који је радећи на радио таласима омочио стварање модерних радара, а име планине је 1979. усвојила Међународна астрономска унија.[6][7]

Ово је једини објекат на површини Венере поред области Алфа и Бета који не носи имена базирана на женским божанствима или познатим женама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Pioneer Venus 1, Orbiter and Multiprobe spacecraft”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2009. Приступљено 11. 06. 2009. 
  2. ^ Jones, Tom; Stofan, Ellen (2008). Planetology : Unlocking the secrets of the solar system. Washington, D.C.: National Geographic Society. стр. 74. ISBN 978-1-4262-0121-9. 
  3. ^ „PIA00149: Venus - Maxwell Montes and Cleopatra Crater”. NASA Planetary Photojournal. Приступљено 11. 06. 2009. 
  4. ^ Basilevsky A. T.; Head J. W. (2003). „The surface of Venus”. Reports on Progress in Physics. 66 (10): 1699—1734. Bibcode:2003RPPh...66.1699B. doi:10.1088/0034-4885/66/10/R04. 
  5. ^ McGill G. E.; Stofan E. R.; Smrekar S. E. (2010). „Venus tectonics”. Ур.: T. R. Watters; R. A. Schultz. Planetary Tectonics. Cambridge University Press. стр. 81—120. ISBN 978-0-521-76573-2. 
  6. ^ Butrica, Andrew J., SP-4218 To See the Unseen, Chapter 6: Pioneering on Venus and Mars, NASA, 1996
  7. ^ „EXTREME Space Venus”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2009. Приступљено 11. 06. 2009. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди