Малајница је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2022. у насељу је било 339 становника (према попису из 2011. било је 481 становника, према попису из 2002. било је 683 становника а према попису из 1991. било је 971 становника).

Малајница
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.683
Географске карактеристике
Координате44° 17′ 43″ С; 22° 23′ 08″ И / 44.2953° С; 22.3856° И / 44.2953; 22.3856
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина292 m
Малајница на карти Србије
Малајница
Малајница
Малајница на карти Србије
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Положај села

уреди

Малајница је сточарско-ратарско сеоско насеље разбијеног типа удаљено 23 километра северозападно од Неготина. Смештено је на просечно 260 метара надморске висине, на долинским странама реке Замне, десне притоке Дунава. Северна географска ширина насеља је 44° 17’ 43”, источна географска дужина 22° 23’ 08”, а површина атара 1.904 хектара. До овог насеља се може стићи асфалтним путем од Неготина преко Штубика или преко Дупљана. Село је на обема странама реке Замне а између насеља Јасенице, Штубика, Јабуковца и Дупљана. Куће су растурене по атару и обично су високо по странама коса и њиховим заравњеним теменима.[1]

Историја

уреди

Први пут је уцртано на Лангеровој карти, почетком 18. века, под називом Milaniz. Касније се помиње и 1784. (под називом Milaonacz), 1807. као Malaniza и 1811. као Малашница,а на Вајнгертеновој карти Malaniza. Године 1846. имало је 107, а 1866 – 181 кућу.[2]

У селу и околини се тумачи да је име селу дошло од речи „малај“ што на влашком значи качамак, проја. Прича се да је Малајница постојала „пре 300 и више година“.

Данашње насеље је подељено на три краја (Велико Брдо, Перњеч и Мала) и више група родовских кућа. Од октобра 2006. године организовано је у две месне заједнице – Месна заједница Малајница и Месна заједница Дидићи.

Након Првог светског рата у насељу су живеле следеће породице: Јонашењи (слава Свети Никола), Адамешти (слава Света Петка|Петковица), Никићи (слава Свети Никола), Стојићи (слава Ђурђевдан), Мишићи (слава Свети Никола), Колицоњи (слава Петковица), Никулошоњи (слава Свети Никола), Вујакоњи (слава Петковица), Дидићи (слава св. Никола), Милешћи (слава Петковица), Богоњи (слава св. Никола), Добросавоњи (слава св. Илија), Ђуроњи (слава Свети Никола), Икоњи (слава Свети Никола), Горешти и Стојкоњи (слава Петковица), Пасаринешти или Думитрашкоњи, Степањони, Стојешти, Потамешти и Иромањи (слава Свети Никола), Јоновићи, Драгинешти и Марковићи (слава Мала Госпојина), Моцацешти и Митруешти (слава Петковица), Богданешти (слава Свети Никола), Мађарешти или Станићи (слава Свети Никола), Унгурјани или Пацикићи (слава Свети Никола), Лазоњи (слава Петковица), Цветкоњи (слава Ђурђевдан), Бугарешти (слава Свети Никола), Павоњи (слава Свети Лука), Аврамови или Аврамешти (слава Мала Госпојина) и Кирице (слава Петковица).Сеоска заветина је Спасовдан.[3]

Становништво Малајнице је православно, приликом пописа национално се изјашњава као српско и углавном се бави ратарством и сточарством. Антропогеографским и етнолошким изучавањима сврстано је у влашка насеља. Године 1921. је имало 183 кућа и 885 житеља, 1948. - 276 кућа и 1.224 становника, а 2002. године 238 кућа и 678 становника. Године 2007. на привременом раду у иностранству (Аустрија, Немачка, Француска, Италија, Словенија) из овог насеља је око 400 становника. Основна школа почела је са радом 1878. године (дограђена 1934. године). Школске 2006/2007. године имала је 30 ученика. Земљорадничка задруга у Малајници је основана 1947. године (као земљорадничка набавно-продајна задруга), изградња Дома културе започета 1960. (завршена 1963. године), пут је направљен 1959/1960. (асфалтиран 1975. године), насеље је електрифицирано 1967/1968. године, водовод направљен 1976. године, а телефони у насељу уведени од 1969. до 1979. године (коначно 2000/2001. године).

Изградња цркве у селу почела је 2013. године,[4] а звона на храму „Света Петка” освештани су 2018.[5]

У рејону Дидићи од 2004. постоји црква која делује при Румунској православној цркви, а која је подигнута на имању Бојана Александровића, викара тимочког. Касније је црква претворена у манастир Малајница, а изграђене су још две цркве.[6][7]

Порекло становништва

уреди

По предању су многи данашњи родови потомци њених оснивача, који су дошли „од Косова“.[2]

Према пореклу ондашње становништво Малајнице са почетка 19. века, може се овако распоредити:

  • Косовско-метохијских досељеника има 63 куће.
  • Влашких струја има 54 куће.
  • Тимочко-браничевских досељеника има 34 куће.
  • Моравско-вардарскких досељеника има 6 куће.
  • Непознате старине има 6 куће.
  • Шопских досељеника има 3 куће.

Овде је 1807. године била Битка на Малајници.

Демографија

уреди

Према последњем попису из 2022. године у Малајници је живело 339 становника што је за 142 мање у односу на 2011. када је на попису било 481 становника. У насељу живи 302 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 54,70 година (51,01 код мушкараца и 57,99 код жена).[8]

Према подацима пописа из 2022. у насељу има 160 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,12 а према истом попису у насељу има 274 стамбених јединица од којих је 174 насељених.[9]

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

График промене броја становника током 20. века
Националност 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2011. 2022.
Срби 1.130
 99,38%
1.007
 99,50%
965
 99,38%
364
 53,29%
Власи 225
 32,94%
Румуни 1
  0,10%
4
  0,59%
Хрвати 1
  0,14%
Муслимани 1
  0,10%
Југословени 2
  0,21%
Остали                           7
  0,62%
     5
  0,49%
     2
  0,21%
    47
  6,88%
             
Укупно 1.244 1.225 1.227 1.137 1.012 971 683


Етнички састав према попису из 2002.[10]
Срби
  
364 53,29%
Власи
  
225 32,94%
Румуни
  
4 0,58%
Хрвати
  
1 0,14%
непознато
  
47 6,88%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Податке о насељима сакупио МИОДРАГ ВЕЛОЈИЋ, дипл. географ радник Историјског архива Неготин


Референце

уреди
  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 229. 
  2. ^ а б Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 230. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 230, 231. 
  4. ^ „Градња српске православне цркве у Малајници”. Општина Неготин. 
  5. ^ „Освештана нова звона у Цркви у Малајници”. Општина Неготин. 
  6. ^ Sorescu-Marinković, Annemarie. „Biserică, religiozitate populară și oameni ai locului. O perspectivă din Serbia de Răsărit (Church, Vernacular Religion and Local People. A View from Eastern Serbia)”. academia.edu (на језику: румунски). Приступљено 8. 11. 2022. 
  7. ^ С.М.Јовановић, Љ.Трифуновић. „Три цркве, а једна вера”. Вечерње новости. 
  8. ^ Старост и пол, подаци по насељима - Попис становништва, домаћинстава и станова 2022. године (PDF), Приступљено 25.7.2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 462. ISBN 978-86-6161-230-5. 
  9. ^ Домаћинства према броју чланова - Попис становништва, подаци по насељима, август 2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 122. ISBN 978-86-6161-232-9. 
  10. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  11. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

уреди