Мали индијски мунгос
Мали индијски мунгос или јавански мунгос[2] (лат. Herpestes javanicus) је врста мунгоса из јужне и југоисточне Азије, а од краја 19. века унесен на још многа места у свету.
| Мали индијски мунгос (Herpestes javanicus) | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Подтип: | |
| Класа: | |
| Надред: | |
| Ред: | |
| Подред: | |
| (нерангирано): | |
| Инфраред: | |
| Натпородица: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Род: | |
| Врста: | H. javanicus Saint-Hilaire, 1818
|
| Биномно име | |
| Herpestes javanicus (Saint-Hilaire, 1818)
| |
| Подврсте | |
|
списак подврста:
| |
| |
распрострањеност врсте
| |
| Синоними | |
|
синоними врсте:
| |
Западне подврсте понекад се одвајају у врсту Herpestes palustris. Сродан је и сличан својем већем рођаку индијском сивом мунгосу с којим дели домовину и већину свог природног ареала.
Опис уреди
Тело је витко, ноге кратке, глава дугуљаста са шиљастом њушком. Дужина без репа је 25 до 41 цм а маса око 0,5 кг, мужјаци имају робуснију главу и већи су од женки. Уши су кратке. Крзно мекано и кратко, светло до тамносмеђе боје прошарано златним тачкама (лат. auropunctatus). Одоздо је светлији. Реп је снажан и китњаст, поступно се стањује према врху. Кад се узнемири, длаке на телу и репу му се накостреше.[3] Шапе имају пет прстију и дуге канџе које не могу увући.
Распрострањеност и станиште уреди
Природно је распрострањен широм јужне Азије, од Ирана, северне Индије, Индокине до јужне Кине и отока Јаве. Интродуциран је на неке отоке Тихог океана (Хаваји, Фиџи, Окинава), Индијског океана (Комори, Маурицијус), Јадранског мора, Кариба (Јамајка, Порторико, Trinidad и друге) и обална подручја од Венецуеле до Суринама.[4] Разлози њиховог насељавања првотно је била контрола популације пацова и змија, али свугде су убрзо постали претња завичајној фауни. Локално су била могућа и ненамерна прекоморска насељавања са мунгосима као „слепим путницима“.
Настањује разнолика станишта од шикара и шума до травњака и каменитих пустиња. Добро су се прилагодили људском утицају на простор, одговарају им деградирана и пољопривредна земљишта, близина насеља такође. Преферира сува станишта али може живети у обалним подручјима, а у Полинезији и у кишним шумама.[4]
Понашање, прехрана и разможавање уреди
Мунгоси су активни дању и подносе високе температуре. Мали индијски мунгос живи углавном самотно, скупина мужјака може делити исту јазбину. Користе напуштене јазбине других животиња или их сами копају и терестични су тј. ретко се пењу на дрвеће. Користе 12 различитих звукова.
Није искључиви месождер већ прилагодљиви опортунист. Храни се највише бескичмењацима (скакавци, шкорпиони, пауци, ракове) и мањим бескичмењацима (жабе, змије, птице и њихова јаја). Знају јести воће и бобице а виђени су како убијају сисаре неколико пута веће од себе.
Змије убија захваљујући својој окретности и брзини, није потпуно имун на змијски отров али га може поднијети у битно већим количинама него друге животиње сличне величине.[5]
Трудноћа траје 7 недеља. Обично имају два легла годишње са по 2 - 5 младих и за њих се женка брине сама. Животни век до 7 година.[6]
Мунгос на Јадрану уреди
Интродукција малог индијског мунгоса на острво Мљет је спроведена 1910. по налогу Аустро-Угарског министарства пољопривреде. Након карантене испуштено је 7 мужјака и 4 женке код места Говеђари. Између 1921. и 1927. године унети су на Корчулу (1923), Пељешац, Брач (1926) и Шолту. Циљ интродукције био је уништење поскока који је посебно био бројан на Мљету, кроз 20-ак година број змија је пао на минимум а затим се зверчица окомила на птице станарице, селице и домаћу перад.[7] Око 1970. насељен је на острво Хвар и брзо се проширио, на Брачу и Шолти није се одржао али се појавио на Чиову.[5]
На Мљету од 1949. не ужива никакву заштиту и сматра се штеточином, неко време биле су исплаћиване и награде за одстрел. Ни шумски пожари, ни лов, ни унесене дивље свиње нису смањили њихов број који је још увек ван контроле.[8] Осим поремећене природне равнотеже јужнодалматински отоци имају уљеза (мангуц како га зову на Мљету) који има склоност према перади, њиховим јајима, а храни се грожђем и смоквама.
Статус и однос с људима уреди
Интродукције мунгоса нису получиле жељен учинак. Након краткорочно корисног утицаја на евентуално штетне глодаре, почели су угрожавати локалну фауну која је на отоцима често специфична ако не ендемична. У свим таквим екосуставима негативно су утицали на биолошку разноликост. Постављени на врх ланца исхране, предацијом аутохтоних сисара, гмизаваца, водоземаца, птица и њихових јаја узроковали су њихово смањење или истребљење. Сврстан је на листу „100 најгорих светских инвазивних врста“. Осим тога мунгоси могу преносити болести попут беснила и лептоспирозе.[9]
У свом природном станишту није угрожен, због прилагодљивости још је чест. Потпуно је заштићен само у Малезији и Тајланду, а у средњој Индији сматрају га светим. На истоку их лове и држе као кућне љубимце, у Кини и Вијетнаму једу, свеједно ниједна од ових угрожености не утиче битно на стабилност популације.[4]
Подврсте уреди
- H.j.auropunctatus (Hodgson, 1836)
- H. j. exilis Gervais, 1841
- H. j. javanicus (É. Geoffroy Saint-Hilaire, 1818)
- H. j. orientalis (Sody, 1936)
- H. j. pallipes (Blyth, 1845)
- H. j. palustris Ghose, 1965
- H. j. peninsulae (Schwarz, 1910)
- H. j. perakensis (Kloss, 1917)
- H. j. afflesii Anderson, 1875
- H. j. rubrifrons J. A. Allen, 1909
- H. j. siamensis (Kloss, 1917)
- H. j. tjerapai Sody, 1949
Референце уреди
- ^ Chutipong, W., Duckworth, J.W., Timmins, R., Willcox, D. H. A. & Ario, A. (2016). „Herpestes javanicus”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T70203940A45207619. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T70203940A45207619.en
.
- ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 95. слајд. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 08. 2019. г. Приступљено 09. 08. 2019.
- ^ PMF Zagreb, diplomski rad M.Ćuže: Etogram malog indijskog munga na otoku Korčuli, 2005.
- ^ а б в IUCN Red List: Herpestes javanicus
- ^ а б PMF Zagreb, diplomski rad A.Karamarko: Spolno ponašanje malog indijskog mungosa u zatočeništvu
- ^ Mammalian species 342:1-6 D. W. Nellis: Herpestes auropunctatus (1989)
- ^ Bonner zoologische Beitrage 41:3–8 N. Tvrtkovic & B. Kryštufek: Small Indian mongoose Herpestes auropunctatus on the Adriatic islands of Yugoslavia, 1990.
- ^ Šumarski list 11-12/2000 A.Frković: Mungos na otoku Mljetu (uz 90. godišnjicu introdukcije), 2000.
- ^ Global Invasive Species Database Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2016) 100 of the World's Worst Invasive Alien Species
Спољашње везе уреди
