Мали медвед (сазвежђе)

сазвежђе на северној небеској хемисфери, које садржи северни небески пол

Мали медвед (лат. Ursa Minor) је једно од 88 модерних и 48 Птолемејевих оригиналних сазвежђа, видљиво на северној земаљској полулопти.

Мали медвед
Сазвежђе
Мали медвед
Латинско имеUrsa Minor
СкраћеницаUMi[1]
ГенитивUrsae Minoris
Симболизујемалог медведа
Ректасцензија15
Деклинација+75
Површина256 sq. deg. (56)
Најсјајнија звездаСеверњача[2] (2.02m)
Метеорски ројевиУрсиди
Суседна
сазвежђа
Видљиво у распону +90° и −10°.
У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у јуну[2].

Познато је по томе што се у врху „репа“ Малог медведа налази звезда Северњача, тренутно важећи оријентир за смер севера.[3]

У српском језику, астеризам који ствара његових 7 сјајних звезда се још назива и „Мала кола“.

Карактеристике уреди

Мали медвед се граничи са Жирафом на западу, Змајем на западу и Кефејом на истоку. Покривајући 256 квадратних степени, заузима 56. место од 88 сазвежђа по величини. Мали медвед је колоквијално познат у САД као Мала кутлача, јер његових седам најсјајнијих звијезда изгледа да формирају облик кутлаче (лопатице). Звезда на крају дршке кутлаче је Поларис. Поларис се такође може пронаћи тако што се прати линија кроз две звезде — Алфа и Бета Великог медведа, популарно назване Показивачи — које чине крај „посуде“ Великог Медведа, за 30 степени (три усправне песнице на дужини руке) преко ноћног неба.[4] Четири звезде које чине посуду Малог медведа су друге, треће, четврте и пете магнитуде, респективно, и пружају једноставан водич за одређивање које магнитуде звезда су видљиве, што је корисно за становнике градова или за тестирање вида.[5]

Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила IAU (Међународна астрономска унија) 1922. године је „UMi“.[6] Званичне границе сазвежђа, које је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су полигоном од 22 сегмента (илустровано у инфокутији). У екваторијалном координатном систему, координате десног успона ових граница леже између 08h 41.4m и 22h 54.0m , док се координате деклинације крећу од северног небеског пола до 65,40° на југу.[1] Њен положај на крајњој северној небеској хемисфери значи да је цело сазвежђе видљиво само посматрачима на северној хемисфери.[7][а]

Напомене уреди

  1. ^ While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between the equator and 24°S, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.[7]

Референце уреди

  1. ^ а б „Ursa Minor, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 12. 5. 2014. 
  2. ^ а б Department of Astronomy (1995). „Ursa Minor”. University of Wisconsin–Madison. Архивирано из оригинала 30. 07. 2015. г. Приступљено 27. 6. 2015. 
  3. ^ Arnold, H. J. P.; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999). The Photographic Atlas of the Stars. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 148. ISBN 978-0-7503-0654-6. 
  4. ^ O'Meara, Stephen James (1998). The Messier Objects . Deep-sky Companions. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 10. ISBN 978-0-521-55332-2. 
  5. ^ Olcott, William Tyler (2012) [1911]. Star Lore of All Ages: A Collection of Myths, Legends, and Facts Concerning the Constellations of the Northern Hemisphere. New York, New York: Courier Corporation. стр. 377. ISBN 978-0-486-14080-3. 
  6. ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
  7. ^ а б Ridpath, Ian. „Constellations: Lacerta–Vulpecula”. Star Tales. Self-published. Приступљено 21. 6. 2014. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди