Отворите главни мени

Манастир Крушедол припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Налази се на југоисточним обронцима Фрушке горе у Војводини.

Манастир Крушедол
Krusedol-2.jpg
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање16. век
ОснивачВладика Максим (Бранковић)
МестоКрушедол
Држава Србија

Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Крушедол се састоји од две целине, мушког манастира са црквом посвећеном Благовестима који је основао владика Максим Бранковић и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу, који је подигла његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.

Владика Максим започиње изградњу манастира Крушедол који постаје седиште Београдско-сремске митрополије. Саграђени су манастирска црква посвећена Благовештењу и конаци на земљишту српског деспота Јована Бранковића између 1509. и 1521. године.[1] Претходно је деспот Јован у Беркасову издао даровну грамату 4. маја 1496. године. У њој је навео да 16 својих у Срему лежећих села даје манастиру Крушедолу.[2] Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу.

ИсторијаУреди

 
Зидине Манастира Крушедол
 
Српски манастир Крушедол у 18. веку (Захарије Орфелин)

Крушедол се састоји од две целине, мушког манастира са црквом посвећеном Благовестима који је основао владика Максим Бранковић и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу, који је подигла његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.[3] Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван Свети Максим) уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. године. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.[4]

 
Крушедол

Недалеко од манастира Крушедола, мајка Ангелина је подигла цркву и женски манастир у којем је и сама живела. Та црква је касније постала парохијска црква села Крушедола. У 19. веку су још постојали остаци манастирских ћелија у којима је живела крушедолска породица Ћелијашевић.[5] У историји монаштва се постојање двојних манастира може пратити од најстаријих времена, а могућност њиховог оснивања предвиђена је већ типиком Светог Василија Великог.[6]

У манастиру су одржана два српска црквено-народна сабора 1706. и 1708. године.

Средином 17. века манастир има импозантан број калуђера. Било их је по сведочењу владике Мелентијевића (1723) тада - 90 калуђера и 12 стараца који су живели у "киновијској заједници".[7] Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена.

Обнављање МанастираУреди

 
Звоник из 1726. године на Благовештенској цркви Манастира Крушедол

Обнављање манастира је почело 1721. године и завршено крајем шесте деценије 18. века. Митрополит Вићентије Поповић је направио општу кухињу, трпезарију, подрум.

Највеће заслуге је имао Никанор Мелентијевић, епископ Печујски. Он је ту био од првог дана монашког живота; прошао све степенице од ђака, преко ђакона до свештеника. Патријарх Арсеније га је поставио за архимандрита Крушедолског, а Митрополит Софроније - за епископа Печујског. Али када је сазнао да је изгорео манастир Крушедол, он је оставио своју владичанску столицу у Печују, дошао на Фрушку гору и сав се посветио обнови Крушедола. Подигао је дугу источну страну манастира са капелом, уз коју је направио своју ћелију прозвану Владикина соба. Изградио је још и гостионицу и оставе за усеве, чије је плодове манастир десетком убирао.[8] У манастиру се Никанор и упокојио 1739. године, а на гробном споменику је било уклесано: Бист великиј ктитор.

Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, висок 16 хвати, који су платили Новосађани, Богдановићи - Недељко, Стојић и Василије. Браћа су и поставили звона, али и цркву покрили.[9] Између 1742. године, када је продужена предња страна манастира, и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753. године. Проигуман Пајсије подигао је пред црквом клисарницу са ћелијама и подрумом. Духовник Софроније обновио је ћелије. Хаџи Исаија из манастира Грабовца, направио је нове столове и крстове.

Током 1855-1856. године вршена је велика обнова здања и манастирских кровова. Кнез Михајло Обреновић је 1856. године дао манастиру 2000 ф. за оправку. А Карловчанин, адвокат Стефан Ристић, платио је да се плехом покрије олтар на капели Св. Максима, архиепископа и Деспота српског, у којој су тада биле мошти преподобне мајке Ангелине.[10]

Георгије епископ Темишварски је 1751. године дао да се ослика олтар. Јован епископ Карансебешки је 1756. године реализовао осликавање средње цркве и изградио певнице. У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда настала крајем XVII века.

 
Сахрана краља Милана у манастиру Крушедол

Године 1724. манастирско братство је чинило 26 калуђера, међу којима су били: Никанор Мелентијевић, епископ Крушедолски, Атанасије архимандрит Крушедолски, проигумани Авакум и Георгије, Стефан духовник, Хаџи Авакум, те девет јеромонаха, шест ђакона и четири проста монаха.[11] У Другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен.

У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића и његових родитеља, Ангелине и слепог Стефана Бранковића. Ти кивоти су направљени и обојени 1759. године захваљујући новосадском бирову Давиду Рацковићу. У припрати са десне стране налазила се зидана гробница Св. Максима (1838).

У манастирској цркви, у припрати леже и посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706), митрополит Исаија Ђаковић (1708), патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1748), митрополит Викентије Поповић (1725), гроф Ђорђе Бранковић (ту од 1744), пуковник граничарски Атанасије Рашковић (умро 1753), војвода Стеван Шупљикац (1848), књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. Ту су се половином 19. века чувале повеље - хрисовуља Молдавског војводе из 1642. године (на влашком језику), затим она коју су 1685. године дали руски цареви Јован и Петар Алексијевић (на руском), те ону издату од стране војводе Каравлахијског 1707. године. У ризници је било и рукописно јеванђеље, које је написао 1514. године јеромонах Панкратије.[5]

Благовештенска цркваУреди

Благовештенска црква грађена је у стилу моравске школе. Има облик триконхоса с кубетом; нартекс и наос покривени су полуобличастим сводом; апсиде су полукружне и споља и изнутра; кубепочива на луцима који оцртавају пандативе и спуштају се на стубове осмоугаоног пресека. Високи звоник, као и трем пред црквом, врата и прозори на цркви унели су нову барокну ноту у датадашњи средњовековни манастирски амбијент.[12]

Прозор на Благовештенској цркви
Благовештенска црква

ФрескеУреди

Првобитне фреске, рађене у припрати 1543, а у осталим просторима 1545. и 1546. у средњовековној традицији замењене су новим фрескама 1750/51. и 1756. године до данас су добро очуване. Те фреске су изузетно важне због прекида са традиционалним средњовековним сликарством и обележавају улажење у барок. Владари из куће Немањића насликани су у костимима европских монарха 18. века. На сценама из Христовог живота јавља се линеарна и ваздушна перспектива, природни пејзаж. Приказује се анатомија и реалистичко третирање драперија. То све указује на велике промене у сликарству које је до тада било у идеалистичком византијском стилу.[12]

ИконостасУреди

Иконостас се истиче по дрворезбарском раду. Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и Св. Јованом Крститељем, рад из половине XVI века. Поједини делови датирају из разних година 16, 17. и 18. века, али се повезују у складну целину. Од слика на иконостасу издваја се грандиозна композиција Деисис састављена од 9 икона које спадају у ред најлепших српских сликарских дела шеснаестог века.[12] Већ средином 17. века иконостас је допуњен. Из тог периода су сачувани велики осликани дрворезбарени крст са пратећим иконама Јован Богослов и Богородица, као и надверје са представом Недремано око. После ове прве обнове иконостаса уследила је још једна, у другој половини 17. века. Тада су две узане иконе, Св. Кондрат и Св. Евстатије, додате на крајеве деизисног реда. Следеће промене на иконостасу везане су за комплексне радове на архитектури и ентеријеру цркве у периоду барокне онове средином 18. века. Тада су старе царске двери и престоне иконе замењене новим, које се и данас налазе на иконостасу. Престоне иконе се приписују украјинском сликару Јову Василијевичу, а сликарство на царским дверима мајстору блиском украјинском сликару.[13]

Пет векова постојања Манастира КрушедолУреди

На дан 13. августа 2009. године Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике српске светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.

У литератури се на више места наводи назив села и манастира Крушедо, а не Крушедол.[14]

 
Манастир Крушедол

Манастир данасУреди

Света Ангелина, мозаик
Владика Максим, мозаик

Манастиру је враћено, некада одузетих, 28 хектара шуме и 160 хектара обрадиве земље на којој сеју кукуруз и пшеницу.[15]Матица Српска и Институт за нуклеарне науке Винча су 2012. објавили научно конзерваторску студију Иконостас цркве манастира Крушедола. Подаци о конкретним уметнички делима упоређени са историјским записима, осветљавају процес рзвоја сликарских матријала и технологиjе кроз векове, као карактеристике значајних аутора, мајсторских радионица и школа.[13]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Томин, Светлана (2016). Деспот Ђорђе Бранковић - Свети владика Максим. Сремски Карловци: Епархија сремска. 
  2. ^ Сербска пчела, Будим 1841, стр:70-72. Приступљено 7.8.2019.
  3. ^ 500 година манастира Крушедол на сајту СПЦ, 11. август 2009. , Приступљено 14. 9. 2009.
  4. ^ Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.
  5. 5,0 5,1 "Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
  6. ^ Тимотијевић, Мирослав (2008). Манастир Крушедол (књига 1 и 2). Београд: Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине. стр. 13-. 
  7. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1928.
  8. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  9. ^ "Србски народни лист", Будим 1841. године
  10. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1856. године
  11. ^ "Србски народни лист", Будим 1840. године
  12. 12,0 12,1 12,2 Enciklopedija likovnih umjetnosti. Sv. 3, Inj-Portl. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 1964. стр. 256—257. 
  13. 13,0 13,1 Иконостас цркве манастира Крушедола : научно-конзерваторска студија. Нови Сад; Београд: Галерија Матице српске; Институт за нуклеарне науке "Винча". 2012. 
  14. ^ Грбић, Манојло (2000). Карловачко Владичанство : прилог к историји Српске православне цркве. Књ. 1, Како је ово Владичанство постало из српскијех насеобина, каква му судба бијаше прије патријарха Чарнојевића, а каква послије њега до владике Ненадовића 1744 (Фототипско изд.: У Карловцу, 1891). Београд: Никола Пашић. стр. 265. 
  15. ^ И монаси у берби кукуруза („Вечерње новости“, 28. октобар 2013)

ЛитератураУреди

  • Мирослав Тимотијевић, „Манастир Крушедол“, I-II, Београд 2008.
  • „Тронови цркве манастира Крушедола“, ур. М. Тимотијевић, Галерија Матице српске, Нови Сад 2009.

Спољашње везеУреди