Манастир Морача

Манастир Морача је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа, у Општини Колашин.

Манастир Морача
Manastir Moraca.jpg
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање1252
ОснивачСтефан Вукановић
МестоМанастир Морача (село)
Држава Црна Гора

Испод манастира Морача је водопад Светигора који ствара оближњи поток који се слива у реку Морачу.

ИсторијаУреди

Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала.

Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству. Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров.

Према забележеном предању је манастир спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило Рајић за наследника патријарха Пајсија I. Последњи турски напад на манастир се десио 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир.Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је учињена знатна рестаурација.

Почевши од 1878. године, манастир се налазио у саставу новостворене Захумско-рашке епархије, којој је припадао све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

У близини манастира планирана је изградња акумулације за хидроцентралу.[1] Игуман манастира је Рафаило Калик.

Јегор Коваљевски у Морачи 1841.Уреди

Један од најдетаљнијих описа Морачe у Његошево вријеме дао је Јегор Петрович Коваљевски (1811—1868), руски писац, дипломата, почасни члан академије наука у Петрограду. У доба Његоша је боравио у Црној Гори од 28. маја до 26. августа 1841. године и описао: „Манастир се пред нама показао изненада и одједанпут, када смо били свега на неколико корака од њега. На стјеновитој обали Морачe уздизала се древна црква словенске архитектуре, предмет захвалности и дивљења нахијa цијеле Црне Горе, али и предмет ужаса непријатеља крста, мјесто чудеса и славе господње, једини остатак града српског краља Стефана, који је он изградио, у којему је живио и умро. Игуман Димитрије, (свјетовно Сандић од оца Милете) човјек од око 35 година, пријатне физиономије и природе, честит, праведан, гостопримљив на прави словенски начин. Својом одважношћу он је стекао славу и свеопште уважавање. Чин игумана је звање које се у Црној Гори необично цијени, а отац Димитрије је увијек тамо гдје је највећа опасност. У цркви су сачувани зидови, чврсто очувани од тесане седре. Једино су мермерни стубови код улаза и врата, који цркву дијеле на двоје, унеколико пострадали: њихова сјајна политура вјероватно је изазвала халапљивост Турака. Није тако било у унутрашњости храма: од сјајних времена српских краљева остао је једино ћивот краља Стефана непокретан и неотворен, без обзира на настојања муслимана и хришћана. Гробница је од полираног мермера. На њој нема ни цртежа ни натписа. Натпис је вјероватно био на посебној металној табли. Црквене двери дуго скриване у једној пећини сада се налазе у цркви, на претходном мјесту, и исто су онако лијепе као и раније. Оне су покривене разним шарама необично умјетнички изграђеним у мозаику — од црног дрвета и слонове кости. Неколико живописних ликова у лијевом предворју олтара, натпис на дверима све из времена изградње цркве. Оснивачка повеља манастира: уски свитак дуг два аршина сличан нашим старим свицима, који детаљно означава cвe појединости о земљи племена Ровци највећој нахији Црне Горе.”

Стари записи и натписиУреди

Филолог и историчар Љубомир Стојановић 1905. године забележио је следећи запис: “Hа лето 1817. закалуђерио се Ђорђе Сандић родом Морачанин“.[2].

Види јошУреди

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • «Црна Гора и словенске земље »,Јегор Петрович Коваљевски (1811 - 1868).
  • Библиографија: САНДИЋ, Десимир А. - Братство Сандићи
  • Манастир Морача, Духовна стража, год. II, 10(1909) 299, Митрофан Бан
  • Манастир Морача, „Света Лавра Немањића“, Гласник Српске православне патријаршије, год XIX, 27(1938)

Спољашње везеУреди