Манастир Светог Јована Владимира
Манастир Светог Јована Владимира (алб. Manastiri i Shën Gjon Vladimirit) манастир је који се налази у насељу Шијон код Елбасана. Посвећен је Јовану Владимиру, владару Дукље и Србије у периоду од око 1000. до 1016. године. Јован је по једном извору био и краљ „Зете и Шкипетарије”.[1] Саграђен је као манастир Српске православне цркве, али га је преузела Албанска православна црква.[2]
| Манастир Светог Јована Владимира | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Албанска православна црква |
| Оснивање | 1381. |
| Оснивач | Карло Топија |
| Локација | |
| Место | село Шијон код Елбасана |
| Држава | Албанија |
| Координате | 41° С; 20° И / 41° С; 20° И |
  Манастир Светог Јована Владимира Манастир Светог Јована Владимира на карти Албаније | |
Додат је на списак религијских културних споменика Албаније 1948. године.[3] Манастир је подигао Карло Топија 1381. на темељима старије цркве.[4] Током 18. вијека Костандин Шпатараку је осликао зидове храма.[5] Оригинална мермерна плоча на којој је ћириличним писмом написано име оснивача и ктитора скинута је 2006, да би њено мјесто била постављена плоча са грчким натписом.
Историја
уредиМанастир је настао око првобитне цркве и постао средиште новоосноване Драчке епархије у 18. вијеку. Драчки архиепископ Григорије (1768—1772), аутор је Елбасанског јеванђеља, најстаријег рукописа на албанском језику.[6]
Манастирска црква је изграђена у византијском стилу, од камена, без кубета. На спољашњим зидовима храма било је натписа на грчком језику, а унутра су се могле видјети старе иконе рађене на кожи, бакру и дрвету. Мошти Светог Владимира биле су смјештене у олтару на десној страни, у дрвеном ћивоту па опет у каменом саркофагу. Саркофаг је био закључан са катанцем и запечаћен са три печата. У олтару са лијеве стране су постављени ризница и књижница. Служба светитељу се изводила на албанском језику и била је краћа од оне на словенском језику. У порти манастирској налазили су се манастирски конаци. У порти се налазила једна мања камена плоча на којој је наводно стајао светац, када се молио. За вријеме Првог свјетског рата у манастиру су боравили аустроугарски војници, коју су му велику штету нанијели.[7] Каплан Буровић пише да су Албанци подметнули мине и овај манастир срушили 1964. године.[8]
Митрополит Албанске православне цркве Висарион је прије Другог свјетског рата био уједно и игуман тог манастира. При манастиру је између два свјетска рата било отворено склониште за изнемогле старце и старице из околине Скадра.
Иван Јастребов је о овој светој породици записао да се налази на један сат удаљености сјеверозападно од Елбасана у прелијепој долини Куча. Манастир је уживао велико поштовање православних у цијелој Албанији. О Јовану Владимиру се свашта приповиједало у средњој Албанији. Доста тога је преузето из грчког Аколуфија штампаног у Венецији. Јастребов одбацује тај текст, који са страхопоштовањем говори о свецу и његовим наводним чудима, као басну. Црква коју је подигао Владимир је срушена у земљотресу када је порушен Драч, 12. године. Обновио ју је Карло Топија 1380, о чему свједочи грчки натпис на цркви у коме је назван рођаком француског краља. Тај грчки натпис је стајао у доба Јастребова изнад улазних црквених врата. Јастребов и доноси оригинал текста, без превода.[9] У тексту се спомиње под именом Јован Владимир. Јован је додато од народа и од Цркве усвојено јер је као и Свети Јован Крститељ изгубио живот одсијецањем главе.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Правда“, Београд 3. август 1934. године
- ^ „Српски споменици у Албанији на које смо заборавили: Манастир Светог Јована Владимира”. ИН4С. Приступљено 6. 6. 2025.
- ^ „Religious buildings with the "Culture Monument" status” (на језику: енглески). Republic of Albania National Committee for Cult. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2010.
- ^ Anamali, Skënder (2002), Historia e popullit shqiptar në katër vëllime (на језику: албански), I, Botimet Toena, стр. 294, OCLC 52411919
- ^ Zeqo, Moikom (22. 5. 2006). „Gjeniu më shqiptar i ikonografisë Kostandin Shpataraku”. Koha Jone (на језику: албански). Nikolle Leska. стр. 10—11.
- ^ Elsie, Robert (1995), „The Elbasan Gospel Manuscript ("Anonimi i Elbasanit"), 1761, and the Struggle for an Original Albanian Alphabet” (PDF), Südost-Forschungen, Regensburg, Germany: Südost-Institut, 54, ISSN 0081-9077
- ^ "Правда", Београд 1934. године
- ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 36. Ниш: Штампарија Викторија.
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија. Београд: Службени гласник. стр. 472., 473.
