Маори (маор. Māori) су полинежански народ, домородачко становништво Новог Зеланда, етнолингвистички сродни Тахићанима и Хавајцима, који се на подручје Јужног и Северног острва, допловивши у кануима, населивши се између 9. и 13. века из подручја Полинезије.[6] Први сукоб са Европљанима имали су већ 1642. доласком Холанђана Абела Тасмана, а у бици су убијена четворица припадника његове посаде. Године 1769. британски истраживач Џејмс Кук успоставља пријатељске односе са Маорима. Од 1800-их посете европским бродова биле су све учесталије. Доласком европских насељеника популација Маора почиње да опада, и број им је ратовима и увезеним болестима сведен на око 100.000. Представници маорских поглавица и Британаца састали су се 1840. и потписали уговор u Вајтангу по којем постају британски грађани и признају им се права на земљу. Новозеландским пописом 2006. под маорским етничким именом изјаснило се 565.329 особа.

Маори
Māori
Tino Rangatiratanga Maori sovereignty movement flag.svg
Маорска застава од 1998.
Papawai1897.jpg
Отварање маорског парламента 1897.
Укупна популација
око 940.000
Региони са значајном популацијом
 Нови Зеланд775.836 (2018)[1]
 Аустралија142.107 (2016)[2]
 Уједињено Краљевствооко 8.000 (2000)[3]
 Сједињене Државе3.500 (2000)[4]
 Канада2.500 (2016)[5]
Остали региониоко 8.000[3]
Језици
маорски, енглески
Религија
Маорска религија, хришћанство, презвитеријанство, Црква Исуса Христа светаца последњих дана
Сродне етничке групе
остали аустронезијски народи, пре свега полинезијски народи

ИсторијаУреди

 
Проценат маорског становништва 2006. у одређеним деловима Новог Зеланда - означен нијансама црвене боје

Рачуна се да су Маори на Нови Зеланд стигли из Источне Полинезије крајем 1. миленијума. Сматра се да је Нови Зеланд једно од последњих подручја на које је ступила људска нога пре доласка модерне цивилизације. Маори су живели у изолацији све до 18. века када су започели контакти с Европљанима. Године 1840. је Велика Британија анектирала Нови Зеланд, с тиме да је споразумом у Ваитангију Маорима гарантована аутономија. Но, што због болести на које нису имали имунитет, што због периодичних оружаних сукоба, број Маора се у 19. веку почео брзо смањивати. Тек је 1960-их и 1970-их дошло до културне ренесансе међу Маорима, који данас чине 14,7% становништва Новог Зеланда.

Полинезијско пореклоУреди

 
Маорско насељавање Новог Зеланда представља крајњу тачку дугог ланца пловидби са острва на острво у јужном Пацифику.

Не постоје веродостојни докази о премаорском насељењу Новог Зеланда; с друге стране, убедљиви докази из археологије, лингвистике и физичке антропологије указују на то да су први досељеници мигрирали из Полинезије и постали Маори.[7][8] Докази указују да се њихово порекло (као део веће групе Аустронезијских народа) протеже уназад 5000 година, до аутохтоних народа Тајвана. Полинезијски људи населили су велико подручје које обухвата Самоу, Тахите, Хаваје, Ускршње острво (Rapa Nui) - и коначно Нови Зеланд.[9]

Могуће је да је било неких истраживања и насељавања пре ерупције планине Таравера око 1315. године, на основу налаза костију полинезијских пацова и шкољки изголоданих пацовима,[10] и евиденције о широко распрострањеним шумским пожарима током те деценије или нешто раније;[11][12] али најновији докази указују на главно насеље које се догодило као планирана масовна миграција негде између 1320. и 1350.[7] Ово се углавном поклапа са анализама усмених традиција Маора, које описују долазак предака у бројним великим океанским кануима (вака) око 1350. године.[13][14]

Рана историјаУреди

 
Предмети из раног архаичног периода са археолошког налазишта Вајрау Бар, изложени у Кентербершком музеју у Крајстчерчу.
 
Модел брдског утврђења () изграђеног на рту. Таква утврђења су постала заступљена како су се конкуренција и учесталост ратова повећавали међу све већом популацијом.

Најранији период маорских насеља, познат као „архаични“, „моахантерски“ или „колонизацијски“ период, и обухвата период од око 1300. до око 1500. године. Рана маоријска исхрана обухватала је обиље моа и других великих птица и туљана које никада нису био ловљене пре. Овај архаични период познат је по препознатљивим „огрлицама од колутова“,[15] а такође је изузетан по одсуству оружја и утврђења типичних за касније „класичне“ Маоре.[16] Најпознатије и најопсежније проучено архаично налазиште, у Вајрау Бару на Јужном острву,[17][18] показује доказе о окупацији од раног 13. до раног 15. века.[19] То је једино познато новозеландско археолошко налазиште које садржи кости људи који су рођени негде другде.[19]

Фактори који су деловали у прелазу на класични период (култура у време европског контакта) укључују знатно хладнији период од 1500,[20] и изумирање моа и других врста хране.[21][22][23][24][25]

Класични период карактерише фино израђено оружје (pounamu, зелени камен) и украси; сложено исклесани ратни кануи и куће за састанке (wharenui).[26] Жестока ратничка култура укључивала је градине познате као па[27] и канибализам.[28][29][30]

Око 1500. године група Маора мигрирала је на исток до Чатамских острва и развила се у народ познат као Мориори,[31] са пацифизмом кључним делом њихове културе.[32]

РеференцеУреди

  1. ^ „Māori Population Estimates: At 30 June 2017 – tables”. www.stats.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 17. 11. 2018. 
  2. ^ „2016 Census Community Profiles: Australia”. www.censusdata.abs.gov.au. Приступљено 28. 10. 2017. 
  3. ^ а б Walrond, Carl (4. 3. 2009). „Māori overseas”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 12. 2010. 
  4. ^ New Zealand-born figures from the 2000 U.S. Census; maximum figure represents sum of "Native Hawaiian and Other Pacific Islander" and people of mixed race. United States Census Bureau (2003).„Census 2000 Foreign-Born Profiles (STP-159): Country of Birth: New Zealand” (PDF).  (103 KB). Washington, D.C.: U.S. Census Bureau.
  5. ^ Government of Canada, Statistics Canada (25. 10. 2017). „Ethnic Origin (279), Single and Multiple Ethnic Origin Responses (3), Generation Status (4), Age (12) and Sex (3) for the Population in Private Households of Canada, Provinces and Territories, Census Metropolitan Areas and Census Agglomerations, 2016 Census – 25% Sample Data”. www12.statcan.gc.ca. 
  6. ^ Walters, Richard; Buckley, Hallie; Jacomb, Chris; Matisoo-Smith, Elizabeth (7. 10. 2017). „Mass Migration and the Polynesian Settlement of New Zealand”. Journal of World Prehistory. 30 (4): 351—376. doi:10.1007/s10963-017-9110-y . 
  7. ^ а б Walters, Richard; Buckley, Hallie; Jacomb, Chris; Matisoo-Smith, Elizabeth (7. 10. 2017). „Mass Migration and the Polynesian Settlement of New Zealand”. Journal of World Prehistory. 30 (4): 351—376. doi:10.1007/s10963-017-9110-y . 
  8. ^ Shapiro, HL (1940). „The physical anthropology of the Maori-Moriori”. The Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 49 (1(193)): 1—15. JSTOR 20702788. 
  9. ^ Wilmshurst, J. M.; Hunt, T. L.; Lipo, C. P.; Anderson, A. J. (2010). „High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (5): 1815—1820. Bibcode:2011PNAS..108.1815W. PMC 3033267 . PMID 21187404. doi:10.1073/pnas.1015876108. 
  10. ^ Lowe, David J. (новембар 2008). Polynesian settlement of New Zealand and the impacts of volcanism on early Maori society: an update (PDF). Guidebook for Pre-conference North Island Field Trip A1 'Ashes and Issues'. стр. 142. ISBN 978-0-473-14476-0. Приступљено 18. 1. 2010. 
  11. ^ Bunce, Michael; Beavan, Nancy R.; Oskam, Charlotte L.; Jacomb, Christopher; Allentoft, Morten E.; Holdaway, Richard N. (2014-11-07). „An extremely low-density human population exterminated New Zealand moa”. Nature Communications (на језику: енглески). 5: 5436. Bibcode:2014NatCo...5.5436H. ISSN 2041-1723. PMID 25378020. doi:10.1038/ncomms6436 . 
  12. ^ Jacomb, Chris; Holdaway, Richard N.; Allentoft, Morten E.; Bunce, Michael; Oskam, Charlotte L.; Walter, Richard; Brooks, Emma (2014). „High-precision dating and ancient DNA profiling of moa (Aves: Dinornithiformes) eggshell documents a complex feature at Wairau Bar and refines the chronology of New Zealand settlement by Polynesians”. Journal of Archaeological Science (на језику: енглески). 50: 24—30. doi:10.1016/j.jas.2014.05.023. 
  13. ^ Roberton, J.B.W. (1956). „Genealogies as a basis for Maori chronology”. Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 65 (1): 45—54. 
  14. ^ Te Hurinui, Pei (1958). „Maori genealogies”. Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 67 (2): 162—165. 
  15. ^ "Nga Kakano: 1100 – 1300", Te Papa
  16. ^ "The Moa Hunters", 1966, An Encyclopaedia of New Zealand
  17. ^ "Maori Colonisation". An Encyclopaedia of New Zealand.
  18. ^ "Wairau Bar Excavation Study ", University of Otago
  19. ^ а б McFadgen, Bruce G.; Adds, Peter (18. 2. 2018). „Tectonic activity and the history of Wairau Bar, New Zealand's iconic site of early settlement”. Journal of the Royal Society of New Zealand (на језику: енглески). 49 (4): 459—473. S2CID 134727439. doi:10.1080/03036758.2018.1431293. 
  20. ^ Anderson, Atholl. „The Making of the Māori Middle Ages”. Open Systems Journal. Приступљено 18. 8. 2019. 
  21. ^ Rawlence, Nicholas J.; Kardamaki, Afroditi; Easton, Luke J.; Tennyson, Alan J.D.; Scofield, R. Paul; Waters, Jonathan M. (26. 7. 2017). „Ancient DNA and morphometric analysis reveal extinction and replacement of New Zealand's unique black swans”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 284 (1859): 20170876. PMC 5543223 . PMID 28747476. doi:10.1098/rspb.2017.0876. 
  22. ^ Till, Charlotte E.; Easton, Luke J.; Spencer, Hamish G.; Schukard, Rob; Melville, David S.; Scofield, R. Paul; Tennyson, Alan J.D.; Rayner, Matt J.; Waters, Jonathan M.; Kennedy, Martyn (октобар 2017). „Speciation, range contraction and extinction in the endemic New Zealand King Shag”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 115: 197—209. PMID 28803756. doi:10.1016/j.ympev.2017.07.011. 
  23. ^ Oskam, Charlotte L.; Allentoft, Morten E.; Walter, Richard; Scofield, R. Paul; Haile, James; Holdaway, Richard N.; Bunce, Michael; Jacomb, Chris (2012). „Ancient DNA analyses of early archaeological sites in New Zealand reveal extreme exploitation of moa (Aves: Dinornithiformes) at all life stages”. Quaternary Science Reviews. 53: 41—48. Bibcode:2012QSRv...52...41O. doi:10.1016/j.quascirev.2012.07.007. 
  24. ^ Holdaway, Richard N.; Allentoft, Morten E.; Jacomb, Christopher; Oskam, Charlotte L.; Beavan, Nancy R.; Bunce, Michael (7. 11. 2014). „An extremely low-density human population exterminated New Zealand moa”. Nature Communications. 5 (5436): 5436. Bibcode:2014NatCo...5.5436H. PMID 25378020. doi:10.1038/ncomms6436 . 
  25. ^ Perry, George L.W.; Wheeler, Andrew B.; Wood, Jamie R.; Wilmshurst, Janet M. (2014). „A high-precision chronology for the rapid extinction of New Zealand moa (Aves, Dinornithiformes)”. Quaternary Science Reviews. 105: 126—135. Bibcode:2014QSRv..105..126P. doi:10.1016/j.quascirev.2014.09.025. 
  26. ^ Neich Roger, 2001. Carved Histories: Rotorua Ngati Tarawhai Woodcarving. Auckland: Auckland University Press, pp 48–49.
  27. ^ HONGI HIKA (c. 1780–1828) Ngapuhi war chief, An Encyclopaedia of New Zealand.
  28. ^ Masters, Catherine (8. 9. 2007). „'Battle rage' fed Maori cannibalism”. The New Zealand Herald. Приступљено 19. 10. 2011. 
  29. ^ James Cowan, The New Zealand Wars: A History of the Maori Campaigns and the Pioneering Period: Volume II, 1922.
  30. ^ Moon, Paul (2008). This Horrid Practice. Penguin Random House New Zealand Limited. ISBN 978-1-74228-705-8. Приступљено 9. 12. 2019. »This book is a study of traditional Maori cannibalism, from its Polynesian origins through to its concluding phase in the early nineteenth century.« 
  31. ^ Clark, Ross (1994). „Moriori and Māori: The Linguistic Evidence”. Ур.: Sutton, Douglas. The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press. стр. 123—135. 
  32. ^ Baofu, Peter (2010). The Future of Post-Human War and Peace: A Preface to a New Theory of Aggression and Pacificity (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. стр. 257. ISBN 978-1-4438-2171-1. Приступљено 14. 2. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди