Отворите главни мени

Маргарета од Провансе

Маргарета од Провансе (1221 - 20. децембар 1295) је била француска краљица, супруга краља Луја IX Светог.

Маргарета од Провансе
MarketaProv.jpg
Маргарета од Провансе
Датум рођењапролеће 1221.
Место рођењаФоркалкје
Горњопровансалски Алпи
Датум смрти20. децембар 1295.(1295-12-20) (73/74 год.)
Место смртиПариз
Француска
ГробБазилика Сен Дени
Династијадинастија Барселона
ОтацРамон Беренгар IV од Провансе
МајкаБеатриче Савојска
СупружникЛуј IX
ПотомствоBlanche de France, Изабела од Француске, Louis of France, Филип III Храбри, John of France, John Tristan, Count of Valois, Peter, Count of Perche and Alençon, Blanche of France, Infanta of Castile, Маргарета од Француске, Роберт од Клермона, Агнеса од Француске
краљица Француске
Период1234-1270
ПретходникБланка од Кастиље
НаследникИзабела Арагонска, краљица Енглеске

ПородицаУреди

Маргарета је рођена на пролеће 1221. године у Форкалкјеу. Била је најстарија од четири ћерки Беренгара IV од Провансе и Беатриче Савојске. Маргаретине млађе сестре биле су: Елеонора од Провансе, краљица Енглеске и супруга Хенрија III, Санча од Провансе, супруга Ричарда Корнволског и Беатриче од Провансе, супруга Карла I Анжујског. Маргарета је посебно била блиска са Елеонором[1]. Бракови енглеског и француског краља са сестрама из Провансе ојачали су односе две земље. То је довело до склапања Париског мира из 1259. године којим је окончан вишедеценијски сукоб између династија Плантагенет и Капет[2].

БракУреди

Године 1233. Бланка од Кастиље послала је једног од својих витезова како би решили проблеме са Ремоном VII од Тулуза. Витез је преговарао са Маргаретиним оцем око удаје Маргарете и француског краља. Маргарета је изабрана за краљицу због своје религијске свести, лепоте и дворског понашања. Споразум за склапање брака потписан је у Лиону. У тринаест година, 27. маја 1234. године, Маргарета се удала за седам година старијег Луја IX и тако постала краљица француске. Луј је за краља крунисан сутрадан. Луј и Маргарета уживали су у заједничком јахању и слушању музике. То је изазивало љубомору Лујеве мајке која је до своје смрти покушавала да их раздвоји[3][4].

Учешће у Седмом крсташком ратуУреди

 
Луј и Маргарета у Акри током Седмог крсташког рата

Маргарета је била у пратњи свога мужа у Седмом крсташком рату. Луј је сакупио технички најопремљенију крсташку војску која је икада кренула из Европе у Свету земљу. Зиму 1248/9. Луј и крсташи провели су на Кипру[5]. У походу је учествовала и Маргаретина сестра Беатриче. Рат је започео крсташким успехом и освајањем Дамијете 1249. године. Међутим, у бици код Мансураха краљев брат Роберт је убијен, а сам Луј је заробљен. Краљица Маргарета заслужна је за прикупљање сребра за откуп француског краља. Она је тада накратко постала прва и једина жена која је икада водила крсташки рат. У Светој земљи родила је и сина Џона Тристана[6][7]. Хроничар Жоинвил преноси да је Маргарета показала изузетну храброст када јој је муж заробљен. Обезбедила је залихе хране за хришћане у Дамијети и наредила чувару собе да њу и новорођену бебу убије уколико муслимани освоје град. Такође је и убедила оне који су намеравали да побегну да остану и бране град.

Политички значајУреди

Маргаретино руковођење у Светој земљи донело јој је међународни престиж по повратку у Француску. Често је посредовала у случају спорова. Бојала се амбиције Лујевог брата Карла и ојачала је везу своје сестре Елеоноре са енглеским краљем Хенријем као противтежу. Године 1254. позвала их је да проведу Божић у Паризу. Уследио је Париски мир из 1259. године. Династије Плантагенет и Капет деценијама су биле у сукобу око Војводства Нормандије. Сукоб потиче још од периода владавина француског краља Филипа II и енглеског краља Јована без Земље. Маргарета је била присутна током потписивања мира између Луја и Хенрија. Након смрти свог најстаријег сина Луја, Маргарета је своме сину Филипу наложила да положи заклетву да ће остати под њеним патронатом до тридесете године без обзира на то када се домогне власти. Маргаретине амбиције плашиле су краља Луја. Луј је затражио од папе да Филипа ослободи заклетве.

Последње годинеУреди

Након смрти Луја Светог у Осмом крсташком рату, Маргарета се вратила у Провансу. Одржавала је блиске односе са својом сестром Елеонором, краљицом Енглеске. Остали су у контакту све до Елеонорине смрти 1291. године. Маргарета је умрла у Паризу, у манастиру Клариса кога је сама основала. Умрла је 20. децембра 1295. године у доби од 74 године. Сахрањена је у близини (али не и поред) мужа у базилици Сен Дени крај Париза[8]. Њен гроб никада није био обележен спомеником тако да је његова локација непозната. То је био разлог због чега је Маргаретин гроб једина краљевска гробница која није уништена током Француске револуције. Вероватно је остала нетакнута до данас.

Деца Маргарете и ЛујаУреди

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Рамон Беренгер IV, гроф Барселоне
 
 
 
 
 
 
 
8. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Петронила од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
4. Алфонсо II од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алфонсо VII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Ричеза Пољска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
2. Рамон Беренгер IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Rostain II of Sabran
 
 
 
 
 
 
 
10. Renier of Sabran
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Roscie, Dame of Le Caylar and Uzès
 
 
 
 
 
 
 
5. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. William IV of Forcalquier
 
 
 
 
 
 
 
11. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Adelaide of Béziers
 
 
 
 
 
 
 
1. Маргарета од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Амедео III од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
12. Хумберт III од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Matilda, daughter of Guigues III of Albon
 
 
 
 
 
 
 
6. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Géraud I, Count of Mâcon
 
 
 
 
 
 
 
13. Beatrice of Mâcon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Maurette de Salins
 
 
 
 
 
 
 
3. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Amadeus I, Count of Geneva
 
 
 
 
 
 
 
14. Вилијам I, гроф Женеве
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Matilda de Cuiseaux
 
 
 
 
 
 
 
7. Маргарита од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Aimon I, Lord of Faucigny
 
 
 
 
 
 
 
15. Beatrix of Faucigny
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Clemence ...
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

  1. ^ Howell 2001, стр. 3.
  2. ^ Sanders 1951, стр. 88.
  3. ^ Goldstone 2007, стр. 27-35.
  4. ^ Shadis 2010, стр. 17-19
  5. ^ Луј IX Свети у крсташком походу - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА
  6. ^ Joinville 1963, стр. 262-263
  7. ^ Hodgson 2007, стр. 167-170
  8. ^ Robson 2007, стр. 328.
  9. ^ "Capetian Kings". Приступљено 29 September 2014.

ЛитератураУреди

  • Goldstone, Nancy (2007). Four Queens: The Provençal Sisters who ruled Europe. New York: Viking Penguin. 
  • Costain, Thomas B. (1951). The Magnificent Century. 
  • Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell. 
  • Howell, Margaret (2001). Eleanor of Provence: Queenship in Thirteenth-Century England. Blackwell Publishers Ltd. 
  • Joinville; Villehardouin (1963). Shaw, M.R.B., ур. Joinville and Villehardouin: Chronicles of the Crusades. NY: Penguin Classics. 
  • Joinville; Villehardouin (2008). Smith, Caroline, ур. Chronicles of the Crusades. Penguin Classics. 
  • Murray, Jacqueline (1999). Conflicted Identities and Multiple Masculinities. 
  • Robson, Michael (2007). „Queen Isabella (c.1295/1358) and the Greyfriars: An example of royal patronage based on her accounts for 1357/1358”. Franciscan Studies. Franciscan Institute Publications. 65: 325—348. 
  • Sanders, I.J. (1951). „The Texts of the Peace of Paris, 1259”. The English Historical Review. Oxford University Press. 66 (258): 81—97. 
  • Shadis, Miriam (2010). Berenguela of Castile (1180–1246) and Political Women in the High Middle Ages. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-23473-7.