Википедија

Маргарете Шите-Лихоцки

Margarete Schütte-Lihotzky (1897-2000), аустријска архитектица

Маргарете Шите-Лихоцки (нем. Margarete Schütte-Lihotzky; Маргаретен, 23. јануар 1897 – Беч, 18. јануар 2000) била је аустријска архитектица и комунистичка активисткиња у аустријском отпору нацизму. Данас је највише упамћена по томе што је дизајнирала оно што је познато као франкфуртска кухиња.[1]

Маргарете Шите-Лихоцки
Маргарете Шите-Лихоцки снимљена 1997. године на свој 100. рођендан.
Датум рођења(1897-01-23)23. јануар 1897.
Место рођењаБеч, Аустроугарска
Датум смрти18. јануар 2000.(2000-01-18) (102 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
ЗанимањеАрхитекта

Младост и образовање уреди

Маргарете Лихоцки је рођена 23. јануара 1897. године у буржоаској породици у Маргаретену, који је од 1850. део Беча. Њен деда Густав Лихоцки је био градоначелник Черновица, из Буковине, а њена мајка Џули Боде била је рођака Вилхелма фон Бодеа. Њен отац је био либерално настројени државни службеник, Ервин Лихоцки, чији га је пацифизам натерао да дочека крај Хабзбуршког царства и оснивање Прве аустријске републике 1918. Лихоцки је постала прва студенткиња на "Кунст-геверб-шуле" (нем. Kunstgewerbeschule), данас Универзитету примењених уметности у Бечу, где су предавали реномирани уметници као што су Јозеф Хофман, Антон Ханак и Оскар Кокошка.[2] Лихоцки је ушла на студије преко писма препоруке Густава Климта. Године 1997., прослављајући свој 100. рођендан и присећајући се своје одлуке да студира архитектуру, приметила је да „1916. нико не би могао да замисли да жена добије задатак да изгради кућу – чак ни ја“.[3]

Лихоцки је студирала архитектуру код Оскара Стрнада, освајајући награде за своје дизајне и пре дипломирања. Стрнад је био један од пионира социјалне станоградње (нем. Sozialer Wohnbau) у Бечу. Инспирисана тим приступачним, али удобним начином социјалног становања за радничку класу, Лихоцки је схватила да је повезивање дизајна и функционалности нови тренд који ће бити тражен у будућности. Након дипломирања, између осталих пројеката, сарађивала је са Адолфом Лосом, планирајући насеља за инвалиде и ветеране Првог светског рата. Током овог периода такође је радила заједно са архитектом Јозефом Франком и филозофом Отом Нојратом.[4] Њена сећања на ове и многе друге аустријске архитекте и интелектуалце сакупљена су у њеној књизи "Зашто сам постала архитекта" (нем. Warum ich Architektin wurde).

Франкфуртска кухиња уреди

 
Франкфуртска кухиња

Године 1926. позвана је у Агенцију за високоградњу (нем. Hochbauamt) Градског већа Франкфурта на Мајни, од стране архитекте и урбаниста Ернста Маја, да ради на пројекту Новог Франкфурта.[5] Меј је добио политичку моћ и финансијска средства да реши недостатак станова у Франкфурту. Лихоцки јерадила на пројектовању вртића, ђачких домова, школа и сличних друштвених зграда. Дизајнирала је павиљоне за вртиће на основу идеја Марије Монтесори. У Франкфурту је упознала колегу Вилхелма Шитеа за кога се удала следеће године.[6]

Као део пројекта Нови Франкфурт, Лихоцки је 1926. године створила Франкфуртску кухињу, која је била прототип уградне кухиње која је сада преовлађујућа у западном свету. На основу научног истраживања америчког стручњака за менаџмент Фредерика Винслоу Тејлора и њеног властитог истраживања, Лихоцки је користила кухињу у вагонима за ручавање на железници као модел да дизајнира „лабораторију домаћице“ користећи минималан простор, који нуди максимум удобности и функционалности. Кухиња је имала само 1,9 са 3,4 метра и целом површином била је офарбана плаво-зеленом бојом јер су научници тврдили да баш та боја одбија муве. Кухиња је дизајнирана да буде велика тек толико да домаћица може да ради сама. Све површине су биле лаке за чишћења без спојница око којих би се хватала прљавштина. Постојала је и полица са металним кутијама за складиштење брашна, пиринча и шећера, дизајниране тако, да их домаћица лако дохвати без отварања врата креденца. Пошто у то време није било фрижидера, Лихоцки је осмислила доњи креденац за храну која се хладила од спољашње стране. Даска за пеглање је била окачена о зид са могућношћу спуштања ради коришћења. Корпа за отпатке је била смештена у властитом креденцу и могла је да се празни ван кухиње кроз отвор у ходнику.[7]

Градско веће Франкфурта је на крају поставило 10.000 њених масовно произведених, монтажних кухиња у новоизграђене станове за радничку класу.[8] На њен 100. рођендан, Шите-Лихоцки је прокоментарисала: „Изненадићете се да, пре него што сам осмислила франкфуртску кухињу 1926, никада нисам сама кувала. Код куће у Бечу мама је кувала, у Франкфурту сам ишла у локални ресторан. Дизајнирала сам кухињу као архитекта, а не као домаћица.“[9]

Предратне активности уреди

Како се политичка ситуација у Вајмарској републици погоршавала и померала удесно, Шите-Лихоцки се придружила тиму од седамнаест архитеката названим „Мајева бригада“, коју је предводио архитекта Ернст Мај, укључујући њеног супруга Вилхелма и бечког ахитекту Ериха Маутнера. Године 1930. путовали су у Москву возом. Тамо је група добила задатак да помогне у реализацији првог Стаљиновог петогодишњег плана изградњом индустријског града Магнитогорска на јужним ободима планине Урала. Пре њиховог доласка, град се састојао од блатних колиба и барака. Требало је да за неколико година израсте на 200.000 становника, већином радника у индустрији челика. Иако је „Мајева бригада“ за три године била заслужна за изградњу 20 градова, због лоших политичких услова и половичних резултата Ернст Мај је напустио Русију 1933. по истеку уговора. Шите-Лихоцки је остала у Совјетском Савезу до 1937. године. Потом су се она и њен муж прво преселили у Лондон, а касније у Париз. Такође, 1933. године Шите-Лихоцки је представила неке од својих радова на светском сајму у Чикагу „Век прогреса“.

Године 1938. Шите-Лихоцки је, заједно са својим мужем, позвана у Истанбул, да предаје на Академији ликовних уметности, и да поново сарађује са прогнаним немачким архитектом Бруном Таутом. Нажалост, Таут је умро убрзо након њиховог доласка у Истанбул. Уочи Другог светског рата Истанбул је био рај за прогнане Европљане, па су се тако Шитеови срели са уметницима као што су музичари Бела Барток и Пол Хиндемит.

Комунистички активизам и Други светски рат уреди

У Истанбулу је Шите-Лихоцки срела колегу Аустријанца Херберта Ајхолцера, архитекту који је у то време био заузет организовањем комунистичког отпора нацистичком режиму. Године 1939. Шите-Лихоцки се придружила Комунистичкој партији Аустрије (КПО), а децембра 1940, својом вољом, заједно са Ајхолцером, отпутовала је назад у Беч да тајно контактира аустријски комунистички покрет отпора. Шите-Лихоцки је пристала да се састане са водећим чланом Отпора под надимком „Гербер“, Ервином Пушманом, и помогне у успостављању комуникационе линије са Истанбулом.[10] Упознала је „Гербера“ у кафеу Викторија 22. јануара 1941, где их је Гестапо изненадио и ухапсио,[10] само 25 дана након њеног доласка. Док су Ајхолцер и други борци отпора, који су такође били заробљени, оптужени за велеиздају, осуђени на смрт од стране Народног суда (нем. Volksgerichtshof) и погубљени 1943. године, Шите-Лихоцки је осуђена на 15 година затвора и одведена у затвор у Ајхах, у Баварској. Ослободиле су је америчке трупе 29. априла 1945. године.

 
Шите-Лихоцки поводом свечаности именовања трга у градићу Радштату јужно од Салцбурга "Маргарете Шите-Лихоцки плац" (1997)

Послератни период уреди

 
Почасни гроб на Средишњем бечком гробљу

После рата отишла је да ради у Софији, у Бугарској, да би се на крају вратила у родни Беч 1947. Њени снажни комунистички политички ставови спречили су је да добије било какве веће јавне пројекте у послератној Аустрији, упркос чињеници да је мноштво зграда било уништено и да су морале да буду поново изграђене. Сходно томе, поред пројектовања приватних кућа, Шите-Лихоцки је радила као консултант у Кини, на Куби и у Источној Немачкој. Године 1951. растала се од свог мужа Вилхелма Шутеа.

Са великим закашњењем су њена достигнућа званично призната у Речублици Аустрији. Прво је добила признање за своје неархитектонске активности: 1977. године добила је медаљу за мировни рад, а 1978. године почасну значку за рад у Отпору.[11] Добила је награду за архитектуру града Беча 1980. године [12] . Године 1985. објавила је своје мемоаре "Сећања из отпора" (нем. Erinnerungen aus dem Widerstand). Одбила је да јој се 1988. ода почаст од стране аустријског савезног председника Курта Валдхајма на основу Валдхајмовог озлоглашеног ратног досијеа.[12] На крају је добила ту награду 1992. Године 1995. била је у групи преживелих аустријских холокауста који су тужили Јерга Хајдера након дебате у аустријском парламенту о бомбашким нападима на Роме у којој је Хајдер нацистичке концентрационе логоре назвао „затворским логорима“.

У Аустријском музеју примењене уметности у Бечу је 1990. године изложена макета њене франкфуртске кухиње.[11]

Маргарете Шите-Лихоцки умрла је у Бечу, 18. јануара 2000. године, у 102. години, пет дана пре свог 103. рођендана, од компликација након оболевања од грипа. Сахрањена је на Средишњем бечком гробљу.

Почасти и награде уреди

  • Награда за архитектуру града Беча (1980)
  • Аустријско одликовање за науку и уметност (1992) [13]
  • Велико одликовање части у злату са звездом за заслуге у Републици Аустрији (1997) [13]

Извори уреди

  1. ^ Bois, Marcel (18. 1. 2020). „A Communist Designed Your Kitchen”. Jacobin. Приступљено 16. 1. 2021. 
  2. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (на језику: German). 18. 1. 2005. Приступљено 4. 3. 2013. 
  3. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (на језику: German). 18. 1. 2005. Приступљено 4. 3. 2013. „Sie haben gedacht, ich würde verhungern ... 1916 konnte sich niemand vorstellen, dass man eine Frau damit beauftragt, ein Haus zu bauen – nicht einmal ich selbst” 
  4. ^ Sophie Hochhäusl, From Vienna to Frankfurt Inside Core House Type 7: A History of Scarcity through the Modern Kitchen, Architectural Histories (2013) https://journal.eahn.org/articles/10.5334/ah.aq/
  5. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (на језику: German). 18. 1. 2005. Приступљено 4. 3. 2013. 
  6. ^ „Publication Flierl MSL prison correspondence — University Archive”. Collection and Archive (на језику: енглески). 17. 9. 2021. Приступљено 2022-08-20. 
  7. ^ Museum, Victoria and Albert. „Frankfurt Kitchen | Schütte-Lihotzky, Margarete (Grete) | V&A Explore The Collections”. Victoria and Albert Museum: Explore the Collections (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-20. 
  8. ^ Online, Wiener Zeitung. „Todesfall: Architektin Margarete Schütte-Lihotzky 102-jährig gestorben - Architektin und Widerstandskämpferin”. Kultur - Wiener Zeitung Online (на језику: немачки). Приступљено 2022-08-20. 
  9. ^ „Margarete Schütte-Lihotzky: 'Sie haben gedacht, ich würde verhungern'”. die Standard (на језику: German). 18. 1. 2005. Приступљено 5. 3. 2013. „Es wird Sie überraschen dass ich, bevor ich die Frankfurter Küche 1926 konzipierte, nie selbst gekocht habe. Zuhause in Wien hat meine Mutter gekocht, in Frankfurt bin ich ins Wirtshaus gegangen. Ich habe die Küche als Architektin entwickelt, nicht als Hausfrau.” 
  10. ^ а б Chiu, Charles S. (1994). Women in the Shadows: Mileva Einstein-Marie, Margarete Jeanne Trakl, Lise Meitner, Milena Jesenska, Margarete Schutte-Lihotzky. Die Deutsche Bibliothek. стр. 155—156. ISBN 978-0-8204-8856-1. 
  11. ^ а б „Margarete Schuette-Lihotzky; Pioneering Architect”. Los Angeles Times. 22. 1. 2000. Приступљено 5. 3. 2013. 
  12. ^ а б Pace, Eric (23. 1. 2000). „Margarete Schutte-Lihotzky, Noted Austrian Architect, 102”. The New York Times. Приступљено 4. 3. 2013. 
  13. ^ а б „Reply to a parliamentary question” (PDF) (на језику: German). стр. 926, 1111. Приступљено 23. 11. 2012. 

Додатна литература уреди

  • Peter Noever, MAK (Ed.), Authors: Renate Allmayer-Beck, Susanne Baumgartner-Haindl, Marion Lindner-Gross, Christine Zwingl: Margarete Schütte-Lihotzky. Soziale Architektur - Zeitzeugin eines Jahrhunderts. Böhlau, Vienna. Schütte-Lihotzky, Margarete (1996). Margarete Schütte-Lihotzky: Soziale Architektur : Zeitzeugin eines Jahrhunderts. Böhlau. ISBN 3-205-98607-5. 
  • Susan R. Henderson, Building Culture: Ernst May and the New Frankfurt Initiative, 1926-1931. Peter Lang. Henderson, Susan R. (2013). Building Culture: Ernst May and the New Frankfurt Initiative, 1926-1931. Peter Lang. ISBN 978-1433105876. 
  • Susan R. Henderson, A Revolution in Woman’s Sphere: Grete Lihotzky and the Frankfurt Kitchen (reprint), in Housing and Dwelling (Barbara Miller Lane, ed.). Routledge, 2006, chapter 7, 248-258. Lane, Barbara Miller (2007). Housing and Dwelling: Perspectives on Modern Domestic Architecture. Routledge. ISBN 978-0415346566. 
  • Susan R. Henderson, Reputations. Grete Schütte-Lihotzky in AR. The Architectural Review (27 June 2015), 96-98.
  • Susan R. Henderson, Housing the Single Woman, JSAH (2009)
  • Sophie Hochhäusl, From Vienna to Frankfurt Inside Core House Type 7: A History of Scarcity through the Modern Kitchen, Architectural Histories (2013), https://journal.eahn.org/articles/10.5334/ah.aq/
  • Hochhäusl, Sophie (2020). „"Dear Comrade," or Exile in a Communist World: Resistance, Feminism, and Urbanism in Margarete Schütte-Lihotzky's Work in China (1934/1956)”. Abe Journal (16). S2CID 216517167. doi:10.4000/abe.7169. 
  • Alfons Puigarnau (13. 6. 2018). „The Woman Architect Schutze Lihotzky”. Ур.: Seražin, Helena; Garda, Emilia Maria; Franchini, Caterina. Women's Creativity since the Modern Movement (1918-2018): Toward a New Perception and Reception. Založba ZRC. ISBN 978-961-05-0106-0. 
  • Marion Godau (2016): On the Organization of Products in German Design. DESIGNABILITIES Design Research Journal, (11) 2016. ISSN 2511-6274

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Маргарете Шите-Лихоцки на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарете_Шите-Лихоцки&oldid=26926889”