Марија Палеологина Кантакузина
Марија Палеологина Кантакузина (грч. Μαρία Παλαιολογίνα Καντακουζηνή, буг. Мария Палеологина Кантакузина; умрла после 1279), била је бугарска царица (1270—1279) и супруга бугарских царева Константина Асена Тиха и Ивајла.
| Марија Палеологина Кантакузина | |
|---|---|
 Марија Палеологина Кантакузина | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Никејско царство, |
| Датум смрти | после 1279. |
| Место смрти | Византијско царство, |
| Породица | |
| Супружник | Алексије Фил |
| Потомство | Михаило II Асен |
| Родитељи | Јован Кантакузин Еулогија (Ирена) Палеологина |
| Династија | Кантакузини, Асени |
| Бугарска царица | |
| Период | 1270–1279. |
| Претходник | Ирина Дукина Ласкарина |
| Наследник | Ирина Палеолог (бугарска царица) of the Византијско царство |
Порекло и удаја уреди
Марија је била кћерка пехарника Јована Кантакузина и Еулогије (Ирене) Палеологине, сестре миљенице византијског цара Михајла VIII Палеолога [1], тако да је Марија била нећака цара.
Када је умрла бугарска царица Ирина Ласкарис, око 1270. године, бугарски цар Константин оженио се Маријом. Пошто је Михајло задржао за себе лучке градове Анхијал и Месембрију, који су били обећани бугарском цару као мираз, око 1272. године Бугари су упали у Византију, али пред навалом Татара, који су били у савезу с Михајлом, морали су се повући и одрећи тих градова [2].
Те године цар Михајло је склопио пријатељски споразум с великим татарским војсковођом Ногајем, да би осујетио сваку бугарску акцију против Византије. Од тада па све до краја века Татари су вршили притисак на Бугарску [3].
Ситуација у Бугарској уреди
У Бугарској су у то доба сву власт имали бојари, земља је брзо губила политичку улогу коју је играла на Балканском полуострву. Њу су стално нападали Угари, Грци и Татари. Насиља и самовлашће феудалних бојара довршавали су пропадање земље. Већи део земље припадао је бојарима, вишем свештенству и манастирима [4].
Црквени сукоби уреди
Године 1272. цар Михајло покушао је одузме аутокефалност Бугарске цркве, с намером да је прикључи Охридској патријаршији [2] [5].
Убрзо после тога да би дошло до уније између православне и католичке цркве сазват је велики црквени конгрес у Лиону [6] [7], 6. јула [3] 1274. год [6] [7] [3] [5]. У преговорима око уређења црквених питања Михајло је изнео предлог да се укине, као неканонски основана, трновска патријаршија и да се бугарска црква подвргне охридској. То изазва, сасвим природно, огорчење код Бугара [6] [7]. На крају је унија постигнута и признато је не само папино првенство него је прихваћена и римска вероисповест [3] [5].
Грађански рат уреди
Униоистичка политика цара Михајла изазвала још теже заплете. Марији, оштрој противници уније, придружила се мајка Еулогија (Ирена), те је бугарски двор под утицајем двеју жена постао жариште антицарског деловања. Ипак, на тој је страни убрзо дошло до обрта, барем краткотрајног [1].
У клонулом Бугарском царству, тешко погођеним непрестаним татарским пустошењима [8], социјалним сукобима и бедним положајем сељака [4], 1277. године [9] је дошло до великог народног устанка и жестоких унутрашњих борби [8]. Овом устанку на чело је стао народни вођа — пастир Ивајло, који те исте године прогласио царем. На његову страну прелазиле су читаве области. Он је успешно ратовао против Татара и двапут их потукао [4]. Цар Константин, сломивши ногу, беше постао теже покретан и није могао с успехом да сузбије предузећа својих противника, раздражених нарочито Маријиним поступцима. 1277. цар Константин је изгубио круну и живот, а онда је почело страховито клање у земљи [9].
Становништво бугарске престонице — Трнова — отворило је, на крају, Ивајлу врата [4], а Марија се удала за њега.
Бугарски бојари позвали су у помоћ Грке, Татаре и Кумане [4]. Оружаном интервенцијом византијској је влади пошло за руком да победничком народном вођи Ивајлу супротстави погрченог потомка Асена, ожењеног византијском принцезом [10]. Године 1279. [10] устанак је угушен, а Ивајло је погинуо [4]. Тада је на климав престо уздигнут Јован Асен III [10].
Референце уреди
- ^ а б Острогорски 1969, стр. 176.
- ^ а б Острогорски 1969, стр. 174.
- ^ а б в г Острогорски 1969, стр. 175.
- ^ а б в г д ђ Историја средњег века II 1959, стр. 357.
- ^ а б в Историја византијског царства 1933.
- ^ а б в Историја Југославије 1933.
- ^ а б в Историја српског народа 1941, стр. 156.
- ^ а б Острогорски 1969, стр. 176–177.
- ^ а б Историја српског народа 1941, стр. 159.
- ^ а б в Острогорски 1969, стр. 177.
Литература уреди
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Шарл Дил „Историја византијског царства“, Београд 1933.
- Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Београд 1941.
- Владимир Ћоровић, „Историја Југославије“, Београд 1933.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.