Марија Палеологина (кћерка Михајла VIII Палеолога)

Марија Палеологина (свгрч. Μαρία Παλαιολογίνα), позната и по монашком имену Меланија, је била ванбрачна ћерка византијског цара Михаила VIII Палеолога (1258–1282) и супруга монголског владара Абака кана.

Марија Палеологина
Лични подаци
Датум рођења13. век
Датум смрти13. век
Породица
СупружникАбака-кан
РодитељиМихајло VIII Палеолог
ДинастијаПалеолози

Биографија уреди

Марија потиче из незаконите везе цара Михаила и извесне Дипловатацине. Михаило је планирао да је уда за татарског кана Хулагуа који је после распада Монголског царства основао Илканат. Убрзо након ослобођења Цариграда 1261. године на исток је кренуло посланство које је требало да утаначи детаље будућег брака византијске принцезе и монголског владара. Након успешних преговора, Марија је послата Монголима. Пратио ју је архимандрит манастира Пантократор - Принкип. Носили су и велике дарове за Монголе. Међутим, Хулагу је умро убрзо по Маријином доласку (8. фебруар 1265. године). До склапања брака није дошло те је Марија удата за Хулагуовог сина Абаку. Византијски цар је тако добио савезника у борби против Иконијског султаната. Абака је овим браком покушао да учврсти свој утицај на хришћане у Малој Азији како би их придобио за борбу против Мамелучког султаната у Египту и Селџука у Малој Азији. Након мужевљеве смрти (1282), Марија се вратила у Цариград. Тамо је обновила манастир Пресвете Богородице.

Георгије Пахимер помиње Марију у одељку у коме се описују преговори између Андроника II и Карбанта, још једног кана, владара Илканата. Царева сестра била је у посланству које се запутило у Никеју ради преговора о склапању брака између кана и византијске принцезе чије име Пахимер не наводи. Марија је имала ћерку Теодору Арахантлун. О њој се најпре старао ујак Андроник. Касније ју је удао за панхиперсеваста Исака Палеолога Асена.

Маријин лик налази се у манастиру Хора у Цариграду. Мозаик је настао вероватно у другој деценији 15. века.

Извори уреди

  • Милош Цветковић; Ванбрачна деца царева династије Палеолог; Зборник радова византолошког института 42/2 (2012), 397-412