Марко Перичин Камењар

Марко Перичин Камењар (Гргуревци, код Сремске Митровице, 24. март 1912 — Нови Сад, 22. децембар 1982), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

МАРКО ПЕРИЧИН КАМЕЊАР
Марко Перичин Камењар
Датум рођења	(1912-03-24)24. март 1912.
Место рођења	Гргуревци, код С. Митровице Аустроугарска
Датум смрти	22. децембар 1982.(1982-12-22) (70 год.)
Место смрти	Нови Сад, САП Војводина, СР Србија СФР Југославија
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	15. марта 1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1963.
Чин	генерал-пуковник
Народни херој од	22. децембра 1951.
Одликовања	југословенска одликовања: совјетска одликовања:

Биографија

Рођен је 24. марта 1912. године у селу Гргуревцима код Сремске Митровице. Потиче из сиромашное сељачке породице. Основну школу је завршио 1922. године у свом родном селу и једно време се бавио земљорадњом. Коларски занат завршио је 1928. и до 1941. године радио у више села Војводине.

За Народноослободилачки покрет почео је да ради од првих дана устанка, јула 1941, учествујући у формирању првих оружаних група у свом родном месту. Камењар је један од првих фрушкогорских партизана, пре ступања у Фрушкогорски партизански одред, почетком септембра 1941, учествовао је 22. августа 1941. у организацији бекства 32 политичка осуђеника из затвора у Сремској Митровици. У Комунистичку партију Југославије (КПЈ) примљен је 15. марта 1942. године.

Споменик у Гргуревцима

Камењар је у току рата прошао многе борбе и дужности, од борца до команданта дивизије. Априла 1942. године постављен је на дужност командира чете; половином исте године за команданта батаљона; марта 1943. за команданта Фрушкогорског, а затим Сремског партизанског одреда. Приликом формирања Прве војвођанске ударне бригаде, 11. априла 1943. године, постављен је за њеног команданта. Под његовом командом ова бригада се истакла 1943. године у борбама за одбрану слободне територије Бирча; у ослобођењу Сребренице; у борбама на Мајевици, око Брчког, Тузле; у Срему у Гргуревцима и Босутским шумама и поново у источној Босни.

Марта 1944. године Камењар је постављен за команданта 36. војвођанске дивизије. У јулу преузима команду над 16. војвођанском дивизијом и на тој дужности је остао до завршетка рата. Дивизија се истакла у борбама вођеним у источној Босни и у ослобађању западне Србије и Београда. Затим после пребацивања преко Саве у Срем и уласка у састав 12. корпуса у ослобађа: Стару Пазову, Ириг, Руму, Сремску Митровицу. Касније се пребацује, форсирањем Дунава, у Бачку и ослобађа Опатовац и Мохово, а у завршним операцијама продире до Дравограда.

За велику храброст и умешно командовање јединицама Камењар је у току рата три пута похваљиван наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ маршала Јосипа Броза Тита. Нарочито се истакао у борбама на Фрушкој гори, код Чардака, где је захваљујући његовој храбрости, разбијена једна усташка бојна. У борбама против Немаца код Дворца, у Босутским шумама, 1942. године, иако рањен, повео је своју јединицу на јуриш и обезбедио велику победу. Примерну храброст показао је у источној Босни у борбама на Малешевцима, новембра 1942. и нападу на Власеницу 1943. године; при форсирању Дрине септембра 1944. године као и у свим каснијим борбама под његовом командом.

После ослобођења Југославије, остао је у Југословенској народној армији, где је обављао разне одговорне дужности. Завршио је Војну академију „Фрунзе” у Совјетском Савезу и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Био је командант Главног штаба територијалне одбране САП Војводине и активан друштвено-политички радник. Биран је за посланика Народне скупштине СР Србије и Савезне народне скупштине, у више сазива. Војну каријеру завршио је у чину генерал-пуковника 1963. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 22. децембра 1951. године.

Умро је 22. децембра 1982. године у Новом Саду. Сахрањен је на Градском гробљу у Новом Саду у Алеји народних хероја и истакнутих револуционара.

Литература

• Војна енциклопедија (књига шеста). Београд 1973. година.
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.