Марко Перичин Камењар
Марко Перичин Камењар (Гргуревци, код Сремске Митровице, 24. март 1912 — Нови Сад, 22. децембар 1982), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.
марко перичин камењар | ||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Марко Перичин Камењар | ||||||||||||
Датум рођења | 24. март 1912. | |||||||||||
Место рођења | Гргуревци, код С. Митровице![]() | |||||||||||
Датум смрти | 22. децембар 1982.70 год.) ( | |||||||||||
Место смрти | Нови Сад, САП Војводина, ![]() ![]() | |||||||||||
Професија | војно лице | |||||||||||
Члан КПЈ од | 15. марта 1942. | |||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1963. | |||||||||||
Чин | генерал-пуковник | |||||||||||
Народни херој од | 22. децембра 1951. | |||||||||||
Одликовања |
|
БиографијаУреди
Рођен је 24. марта 1912. године у селу Гргуревцима код Сремске Митровице. Потиче из сиромашное сељачке породице. Основну школу је завршио 1922. године у свом родном селу и једно време се бавио земљорадњом. Коларски занат завршио је 1928. и до 1941. године радио у више села Војводине.
За Народноослободилачки покрет почео је да ради од првих дана устанка, јула 1941, учествујући у формирању првих оружаних група у свом родном месту. Камењар је један од првих фрушкогорских партизана, пре ступања у Фрушкогорски партизански одред, почетком септембра 1941, учествовао је 22. августа 1941. у организацији бекства 32 политичка осуђеника из затвора у Сремској Митровици. У Комунистичку партију Југославије (КПЈ) примљен је 15. марта 1942. године.
Камењар је у току рата прошао многе борбе и дужности, од борца до команданта дивизије. Априла 1942. године постављен је на дужност командира чете; половином исте године за команданта батаљона; марта 1943. за команданта Фрушкогорског, а затим Сремског партизанског одреда. Приликом формирања Прве војвођанске ударне бригаде, 11. априла 1943. године, постављен је за њеног команданта. Под његовом командом ова бригада се истакла 1943. године у борбама за одбрану слободне територије Бирча; у ослобођењу Сребренице; у борбама на Мајевици, око Брчког, Тузле; у Срему у Гргуревцима и Босутским шумама и поново у источној Босни.
Марта 1944. године Камењар је постављен за команданта 36. војвођанске дивизије. У јулу преузима команду над 16. војвођанском дивизијом и на тој дужности је остао до завршетка рата. Дивизија се истакла у борбама вођеним у источној Босни и у ослобађању западне Србије и Београда. Затим после пребацивања преко Саве у Срем и уласка у састав 12. корпуса у ослобађа: Стару Пазову, Ириг, Руму, Сремску Митровицу. Касније се пребацује, форсирањем Дунава, у Бачку и ослобађа Опатовац и Мохово, а у завршним операцијама продире до Дравограда.
За велику храброст и умешно командовање јединицама Камењар је у току рата три пута похваљиван наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ маршала Јосипа Броза Тита. Нарочито се истакао у борбама на Фрушкој гори, код Чардака, где је захваљујући његовој храбрости, разбијена једна усташка бојна. У борбама против Немаца код Дворца, у Босутским шумама, 1942. године, иако рањен, повео је своју јединицу на јуриш и обезбедио велику победу. Примерну храброст показао је у источној Босни у борбама на Малешевцима, новембра 1942. и нападу на Власеницу 1943. године; при форсирању Дрине септембра 1944. године као и у свим каснијим борбама под његовом командом.
После ослобођења Југославије, остао је у Југословенској народној армији, где је обављао разне одговорне дужности. Завршио је Војну академију „Фрунзе” у Совјетском Савезу и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Био је командант Главног штаба територијалне одбране САП Војводине и активан друштвено-политички радник. Биран је за посланика Народне скупштине СР Србије и Савезне народне скупштине, у више сазива. Војну каријеру завршио је у чину генерал-пуковника 1963. године.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 22. децембра 1951. године.
Умро је 22. децембра 1982. године у Новом Саду. Сахрањен је на Градском гробљу у Новом Саду у Алеји народних хероја и истакнутих револуционара.[1]
РеференцеУреди
- ^ „ЈКП Лисје”. Архивирано из оригинала на датум 07. 05. 2017. Приступљено 04. 01. 2018.
ЛитератураУреди
- Војна енциклопедија (књига шеста). Београд 1973. година.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.