Отворите главни мени
Извештај бањалучког одсека Усташке надзорне службе о убиствима у Дракулићу и Мотикама.
Једна од спомен плоча са именима убијених
Икона страдања у Дракулићу (манастир Јасеновац)

Масакр у Дракулићу,Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске,на чијем челу се налазио Анте Павелић.Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“.Злочин у овим насељима представља највећи покољ у само једном дану.Усташе су кобног дана убиле више од 2300 српских цивила,од којих 551 дијете.Исти дан у бањалучкој Основној школи Ђура Јакшић,у насељу Шарговац, извршен је покољ 52 српска ђака.

Садржај

МасакрУреди

Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) и VIII усташког батаљона убили су хладним оружјем око 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.[1] Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.[тражи се извор]

Жртве усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942.[2]
мјесто покоља број жртава (сви српске националности)
Дракулић 1.363
Шарговац 257
Мотике 679
рудари из околних села (рудник Раковац) 16
укупно 2.315

Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре“, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете у ова три насеља.[3]

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"[4]

О самом покољу:Уреди

  • Овај злочин представља најмасовнији покољ Срба, у једном дану,на кућним огњиштима.
  • Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био је завршен до 14ч.
  • Геноцид је извршен над сасвим мирним српским становништвом,није представљао одмазду за било шта.
  • Покољ је предводио и показно клао Србе, злогласни Фра Мирослав Филиповић.
  • Према списку, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете млађе од 12 година у ова три насеља.[3]
  • Комунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како се не нарушавали идеологију братства и јединства југославенских народа. Тек 1965. године у Дракуићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је наслов био "ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА": Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и џелата.
  • 1988. године, у Дракулићу је започета изградња спомен храма, за жртве усташког покоља 1942. године, а 1989. храм је и освештан. Током распада СФРЈ, 1991. године, градске власти Бања Луке, су замениле на споменику петокраку са православним крстом, а број жртава је преправљен на 2.300 људи. Споменик је тада и освештан и одржавају се сваке године парастоси

Покољ српских ђака у Шарговцу:Уреди

Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика.

Учитељица, Добрила Мартиновић, послије рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:

- “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: 'Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.'

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном сњегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

СуђењаУреди

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. пред судом у Београду. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен Југославији. Суђено му је пред судом у Сарајеву. Осуђен је на смрт и погубљен у Бањалуци 20. фебруара 1947.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди