Надзор над масама

(преусмерено са Масовни надзор)
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Филолошком факултету Универзитета у Београду у Београду.
Датум уноса: октобар — децембар 2020.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.

Надзор над масама је комплексан надзор читаве популације, или значајног дела исте, како би се пратила та група грађана.[1] Надзор често спроводе локалне и савезне владе или владине организације, као што су НСА и ФБИ, али могу га спроводити и корпорације (било у име влада или на властиту иницијативу). Законитост надзора над масама и које су дозволе потребне да би се он спроводио се разликују у зависности од закона и правосудних система сваке државе појединачно. Он представља карактеристику која је најјаснији показатељ тоталитарних режима. Такође, често се разликује од циљаног надзора .

Често се наводи да је надзор над масама неопходан за борбу против тероризма, спречавање криминала и грађанских немира, заштиту националне безбедности и контролу становништва. Насупрот томе, надзор над масама је подједнако често и мета критике због кршења права на приватност, ограничавања грађанских и политичких права и слобода, као и због чињенице да га поједини правни и уставни системи чине незаконитим. Додатна критика је и то да би појачан надзор над масама могао довести до развоја државе под надзором или електронске полицијске државе у којој су повређене грађанске слободе или у којима се политичко неслагање подрива програмима сличним COINTELPRO-у. Таква држава би се могла назвати тоталитарном државом.[2]

Оправданост практиковања надзора над масама од стране светских влада[3] доведено је у питање 2013. године, након што је Едвард Сноуден објавио податаке глобалног надзора Националне сигурносне агенције (НСА) Сједињених Америчких Држава. Репортаже засноване на документима које је Сноуден доставио разним медијским кућама су покренуле дебату о грађанским слободама и праву на приватност у дигиталном добу.[4] Масовни надзор се сматра глобалним питањем.[5] [6] [7] [8] Ваздухопловна корпорација Сједињених Америчких Држава (Aerospace Corporation) предвиђа и описује догађај у блиској будућности кога назива "Јединство ГЕОИНТ-а" (GEOINT Singularity), који подразумева ситуацију у којој ће се све у сваком тренутку на целој земаљској кугли пратити и анализирати системима вештачке интелигенције.[9]

По државамаУреди

Истраживање које је 2007. године у 47 држава спровела организација Прајваси интернешнал (Privacy International) указало је на то да је дошло до повећања надзора и смањене ефикасности мера намењених заштити приватности у поређењу са претходном годином. Након што су ови фактори размотрени, осам земаља је означено као "друштва под ендемским надзором". Међу њима, Кина, Малезија и Русија су добиле најниже оцене, док након њих, са уједначеним резултатима, следе Сингапур и Велика Британија, а затим, са уједначеним бројем поена, Тајван (Република Кина), Тајланд и Сједињене Америчке Државе. Грчка је била најбоље рангирана и оцењено је да она има "одговарајуће мере заштите против злоупотребе".[10]

Многе државе широм света већ додају на хиљаде надзорних камера у своја урбана, приградска, па чак и рурална подручја.[11] [12] На пример, у септембру 2007. године Америчка унија за грађанске слободе (ACLU) је изјавила да "постоји опасност да пређемо у истинско друштво под надзором, које је у потпуности неусклађено са америчким вредностима", са "потенцијалом за мрачну будућност, где се сваки наш потез, свака наша трансакција и свака наша комуникација снима, скупља и чува у приправности за потребе институција власти, које могу да их прегледају и искористе против нас кад год то пожеле".[13]

Репортери без граница су 12. марта 2013. године објавили Посебни извештај о надзору над Интернетом. У овом извештају се нашла и листа "Државе које су непријатељи Интернета", тј. списак држава чије су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара, што доводи до тешких кршења права на слободу информисања и људских права уопште. Пет земаља се нашло на првобитној листи: Бахреин, Кина, Иран, Сирија и Вијетнам.[14]

БахреинУреди

Бахреин се налази у групи од пет земаља са листе "Државе које су непријатељи Интернета", коју су у марту 2013. године објавили Репортери без граница, тј. земаља чије су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара, што доводи до тешких кршења права на слободу информисања и људских права уопште. У Бахреину је ниво филтрирања и праћења информација на Интернету међу највишим на свету. Краљевска породица је заступљена на свим нивоима управљања Интернетом и на располагању јој стоје софистицирани алати помоћу којих шпијунира своје поданике. Активности неистомишљеника и новинара на Интернету се помно прате, а степен надзора се повећава. [14]

КинаУреди

Кина је једна од пет земаља са листе "Државе које су непријатељи Интернета", коју су у марту 2013. године објавили Репортери без граница, тј. земаља чије су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара, што доводи до тешких кршења права на слободу информисања и људских права уопште. Сви начини приступа Интернету у Кини су власништво државе и Комунистичке партије, или су под њиховом контролом. Многи страни новинари у Кини су рекли да узимају здраво за готово то да се њихови телефони прислушкују и да им се преписка преко електронске поште надзире.[14]

Алати који служе за филтрирање и праћење информација на Интернету се воде под заједничким именом Велики кинески заштитни зид. Поред уобичајених прописа о усмеравању промета унутар мреже (рутирању) који омогућавају блокирање приступа некој ИП адреси или одређеном имену домена, Велики заштитни зид увелико користи и технологију дубоке инспекције пакета (ДПИ) за надгледање и блокирање приступа на основу детекције кључних речи. Велики заштитни зид пружа могућност динамичког блокирања шифрованих веза. Један од главних добављача интернетских услуга у Кини, China Unicom, аутоматски прекида везу при самом покушају преноса шифрованог садржаја.[14]

Систем за надзирање кога је развила Кина није ограничен само на Велики заштитни зид, већ је уграђен и у друштвене мреже, апликације за ћаскање (чет) и интернетску телефонију (ВоИП). Приватне компаније директно одговарају кинеским властима за надзор својих мрежа како би се спречила циркулација забрањених порука. Апликација QQ, у власништву фирме Тенцент (Tencent), пружа могућност властима да детаљно надгледају размене међу корисницима Интернета тако што тражи одређене кључне речи и изразе. Аутор сваке поруке се може идентификовати по свом корисничком броју. Апликација QQ је заправо један огроман тројански коњ, а од марта 2012. године, нови закони захтевају од свих нових корисника сајтова за микроблогирање да се региструју преко свог властитог имена и броја телефона.[14]

Скајп, једна од најпопуларнијих интернетских телефонских платформи на свету, помно се надгледа. Услуге које пружа Скајп су у Кини доступне преко локалног партнера, медијске групе ТОМ. Верзија Скајпа на кинеском језику, позната као ТОМ-Скајп, се делимично разликује од верзија које се могу скинути са Интернета у другим земљама. Извештај пројекта OpenNet Initiative Asia[15] тврди да се свакодневни разговори снимају на серверима. Поступак пресретања и чувања разговора може покренути име пошиљаоца или примаоца, или кључне речи употребљене у разговору.[16]

Нјујорк тајмс je 30. јануара 2013. године изјавио да је био мета кибер-напада од стране кинеске владе.[тражи се извор] Први продор се десио 13. септембра 2012. године када су се новине припремале да објаве чланак о богатству које је стекла породица одлазећег премијера Вена Ђабаоa. Овај дневни лист је изнео тврдњу да је циљ напада био идентификовање извора информација о корупцији у премијеровој пратњи. Дневне новине Волстрит журнал и Си-ен-ен су такође изјавили да су били мета кибер-напада из Кине. У фебруару је Твитер открио да је око 250.000 корисничких налога нападнуто на сличан начин као и Њујорк тајмс. Мандиант (Mandiant), фирма коју је Њујорк тајмс ангажовао да би заштитио своју мрежу, идентификовала је групу хакера као извор напада и назвала их Напредна стална претња 1 (Advanced Persistent Threat 1). Ова групу је заправо сачињавала јединица Народноослободилачке војске Кине која је деловала из 12-спратне зграде у предграђу Шангаја и имала стотине, а можда и хиљаде, чланова особља и директну подршку кинеске владе.[14]

Најновији облик масовног надзора у Кини је систем социјалних кредита, где се грађанима и фирмама дају или одузимају бодови за добро понашање у зависности од њихових поступака.[17]

Према истраживању кога је спровео Компаритек (Comparitech), организација која се бави испитивањем нове технологије са седиштем у Великој Британији, град у Кини под називом Чунгкинг је град са највећим степеном надзора у целом свету, са 2,5 милиона камера које надгледају готово 15,35 милиона људи. Према прикупљеним подацима, овај кинески град је претекао Шангај, Пекинг и Шенџен по степену надзора над масама у Кини.[18]

Источна НемачкаУреди

Пре Дигиталне револуције, једну од највећих операција надзора над масама на свету извео је Штази, тајна полиција бивше Источне Немачке. Процењује се да је Штази до тренутка пада ове државе 1989. године изградио цивилну мрежу која се састојала од 300.000 доушника (приближно један на сваких педесет становника), који су надзирали чак и најмање наговештаје политичког неслагања међу осталим грађанима.[тражи се извор] Многи Немци из Западне Немачке који су посећивали пријатеље и породицу у Источној Немачкој су такође били подложни Штазијевом шпијунирању, као и многи високорангирани западнонемачки политичари и јавне личности.

Већина грађана Источне Немачке је била сасвим свесна да их њихова влада шпијунира, што је довело до културе неповерења: о осетљивим политичким питањима се разговарало само унутар четири зида и са најближим пријатељима и члановима породице, док се у јавности носила маска потпуне послушности режиму.

Европска унијаУреди

Право на приватност је високо развијена област права у Европи. Директива о заштити података регулише обраду личних података у оквиру Европске уније. Поређења ради, Сједињене Америчке Државе немају закон о заштити података који би се могао упоредити са овим; уместо тога, оне регулишу заштиту података на основу сектора.[19]

Од почетка 2012. године, Европска унија ради на Општој уредби о заштити података која би требала да замени Директиву о заштити података и усклади законе о заштити података и приватности. Одбор у Европском парламенту подржао је ову меру 20. октобра 2013. године и она би, уколико буде донета, могла да захтева од америчких компанија да траже одобрење од европских званичника пре него што се повинују налозима Сједињених Америчких Држава који захтевају приступ приватним подацима. Ово гласање је део настојања у Европи да се европски грађани заштите од надзора на Интернету, након што је откривен широко распрострањен шпијунски програм Националне сигурносне агенције Сједињених Америчких Држава.[20] Повереница Европске уније за правосуђе и права, Вивијан Рединг, је рекла: "Поставља се питање да ли су прикупљање и обрада личних података великих размера у оквиру америчких програма за надзор неопходни и пропорционални задовољавању интереса националне безбедности." Европска унија од Сједињених Америчких Држава такође тражи промене у америчком законодавству којим би се он ускладио са правним средствима која се нуде у Европи; амерички држављани у Европи могу да се обрате судовима ако сматрају да су им повређена права, док Европљани без права боравка у Америци то не могу.[21] Када је Европски суд правде оборио аранжман Европске уније и Сједињених Америчких Држава за имплементацију Међународних принципа приватности сигурних лука, нови оквир за трансатлантске токове података, назван "Штит приватности ЕУ-САД", усвојен је у јулу 2016. године.[22] [23]

У априлу 2014. године, Европски суд правде прогласио је неважећом Директиву о задржавању података Европске уније. Суд је рекао да она крши два основна права - поштовање приватног живота и заштиту личних података.[24] Законодавно тело Европске уније донело је Директиву о задржавању података 15. децембра 2005. године. Та директива захтева да телекомуникациони оператори сачувају метаподатке о телефону, Интернету и другим телекомуникационим услугама током периода не краћег од шест месеци, али не ни дужег од две године од датума комуникације, у зависности од тога како појединачно одлучи свака држава чланица Европске уније, и да, на захтев, учини ове податке доступним разним владиним органима. Приступ овим информацијама није ограничен само на истраживање тешких кривичних дела, нити је за њега потребан налог.[25] [26]

Неке мултидисциплинарне и мисијски оријентисане активности надзора над масама (на пример INDECT и HIDE ) су предузете у оквиру Седмог оквирног програма за истраживање и технолошки развој (FP7 - Наука у друштву[27] ), а финансирала их је Европска комисија[28] у сарадњи са индустријским партнерима.[29][30][31][32] Пројекат INDECT ("Интелигентни информациони систем који подржава посматрање, претраживање и детекцију ради сигурности грађана у урбаном окружењу")[33] развија интелигентни систем посматрања урбаног окружења како би регистровао оперативне податаке за аутоматску детекцију, препознавање и интелигентну обраду свих прикупљених информација о абнормалном понашању или насиљу, као и омогућио њихову размену.[34] [35]

Главни резултати пројекта INDECT који се очекују су:

  • Покушај интелигентне анализе видео и аудио података за откривање претњи у урбаним срединама,
  • Стварање алата и технологије за заштиту приватности и података током складиштења и преноса информација помоћу квантне криптографије и нових метода дигиталног воденог жига,
  • Детекција претњи и циљаних злочина помоћу рачунарске технологије преко ресурса на Интернету, са решењима за проблеме заштите приватности,
  • Креирање претраживача за брзу семантичку претрагу засновану на воденим жиговима садржаја који се односе на дечију порнографију и трговину људским органима,
  • Имплементација дистрибуираног рачунарског система који је способан за ефикасну интелигентну обраду.

Пројекат HIDE ("Национална безбедност, биометријска идентификација и етика личне детекције")[36] је био истраживачки пројекат кога је финансирала Европска комисија у оквиру Седмог оквирног програма за истраживање и технолошки развој (FP7). Конзорцијум, кога је координирао Емилио Мордини,[37] истраживао је импликације везане за етику и приватност када је у питању коришћење биометрије и технологије откривања лица, са фокусом на целини која обухвата откривање лица, аутентификацију, идентификацију и надзор над масама.[38]

НемачкаУреди

Немачки држављани су 2002. године схватили да их прислушкују када је софтверска грешка довела до тога да је телефонски број који је био додељен немачкој тајној служби наведен на рачунима мобилних телефона. [39]

ИндијаУреди

Индијски парламент је 2008. године усвојио Закон о информационој технологији без икакве расправе, дајући влади званично одобрење да прислушкује све врсте комуникације без судског налога. Члан 69 закона каже да "Члан 69 овлашћује централну владу/владу државе/њену овлашћену агенцију да пресретне, надгледа или дешифрује све информације генерисане, пренете, примљене или ускладиштене у било ком рачунарском ресурсу ако је то потребно или корисно за интересе суверенитета или интегритета Индије, одбране Индије, безбедности државе, пријатељских односа са страним државама или јавниог реда, или у интересу спречавање подстицања на извршење било ког препознатљивог кривичног дела или истраге било ког кривичног дела".

Индија ради на успостављању националне обавештајне мреже под називом NATGRID,[40] која ће бити у потпуности завршена до маја 2011. године, када ће подаци сваког појединца постати доступни у стварном времену и без икаквог надзора, укључујући изводе из земљишних књига, записнике на Интерету, базе података са именима путника који користе ваздушни и железнички саобраћај, телефонске записе, евиденцију о оружју, возачке дозволе, евиденцију имовине, осигурање, и евиденцију пореза на доходак.[41] Преко јединственог идентификационог броја (UID), кога од фебруара 2011. године сваком Индијцу издаје Јединствени орган за идентификацију у Индији (Aadhaar), влада ће моћи да прати људе у стварном времену. Национални регистар становништва, у кога ће бити уписани сви грађани, ће се формирати пописом становништва 2011. године, током којег ће се узимати отисци прстију и скенирати дужица ока, и евидентирати ГПС записи сваког домаћинства.[42] [43]

Према почетном плану, приступ овој комбинацији података добиће 11 агенција, укључујући Одсек за истраживање и анализу, Обавештајни биро, Дирекцију извршне власти, Националну истражну агенцију, Централни биро за истраге, Управу за обавештајне податке о приходима и Биро за контролу наркотика.

Неколико држава у Индији је већ инсталирало системе за видео-надзор који могу да препознају лица користећи се биометријским подацима похрањеним путем Aadhaar-а.[44] Државе Андра Прадеш и Телангана користе информације које су повезане са Aadhaar-ом преко различитих агенција како би створиле свеобухватни профил неке особе, а називају га Центар за интеграцију информација (Integration Information Hub). Остале државе сада такође планирају да прате овај модел.[45]

ИранУреди

Иран је једна од пет земаља са листе "Државе које су непријатељи Интернета", коју су у марту 2013. године објавили Репортери без граница, тј. земаља чији су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара. Влада Ирана контролише или се налази на челу готово свих институција у држави које регулишу и управљају законима о телекомуникацијама. Врховни савет за кибер-простор, кога је предводио председник Ахмадинеџад, успостављен је у марту 2012. године, а сада одлучује о дигиталнј политици. Изградња паралелног "иранског Интернета" са великом брзином конекције који ће у потпуности бити цензурисан и под надзором, је при крају.[14]

Алати које иранске власти користе за надзор и контролу над Интернетом укључују алате за пресретање података, који су у стању да врше дубинску инспекцију пакета. У употреби су производи за пресретање водећих кинеских компанија као што су ZTE и Хуавеј. Производи које је Хуавеј доставио компанији Мобин Нет, водећем државном провајдеру мобилне широкопојасне мреже, могу се користити за анализу садржаја е-поште, праћење историје претраживања и блокирање приступа веб-локацијама. Производи које је ZTE продао Иранској телекомуникационој компанији (TCI) нуде сличне услуге, уз додатак могућности надгледања мобилне мреже. Европске компаније су извор других алата за шпијунирање и анализу података. У употреби су производи које су дизајнирале компаније Ериксон и Нокија Сименс Нетворк (касније позната под називом Тровикор). Ове компаније су 2009. године продале технологију за пресретање СМС порука и лоцирање корисника Иранској компанији за мобилну комуникацију и Irancell-у, двема највећим компанијама за мобилну телефонију у Ирану, која је затим кориштена како би се идентификовали ирански грађани који су учествовали у постизборном устанку 2009. године. Употреба израелских надзорних уређаја је такође откривена у Ирану. Израел је уређај за управљање и надзор саобраћаја на Интернету, NetEnforcer, доставио Данској, која га је затим препродала Ирану. Слично томе, америчка опрема нашла је пут до Ирана преко кинеске компаније ZTE.[14]

МалезијаУреди

У јулу 2018. године, малезијска полиција је најавила стварање Mалезијске јединице за истрагу криминалних активности против деце на Интернету (Micac), која ће бити опремљена софтвером за надзор великих размера на Интернету у стварном времену, а који је развијен у Сједињеним Америчким Државама и чији је задатак праћење свих корисника малезијског Интернета, са фокусом на порнографији и дечијој порнографији. Систем креира "библиотеку података" корисника, у којој се налазе детаљи као што су ИП адресе, веб-локације, локације, трајање и учесталост употребе, као и то шта су качили и скидали са Интернета.[46] [47] [48]

МексикоУреди

Након вишедеценијске борбе са трговином дрогом и криминалним групама, Мексико је појачао свој војни надзор над масама. Отприлике половина становништва у Мексику не подржава демократију као облик владавине и верује да је ауторитарни систем бољи ако се преко њега могу решити социјална питања.[49] Степен ових политичких уверења може олакшати ширење надзора над масама унутар ове земље. "То не значи нужно крај демократских институција у целини - попут слободних избора или трајног опстанка критички-настројених масовних медија - већ значи јачање механизама извршне власти који искључују дијалог, транспарентност и друштвени договор."[50] Из безбедоносних разлога је већ неко време у плану развој обавештајних служби у Мексику.

НизоземскаУреди

Према извештају из 2004. године, холандска влада спроводи више тајног прислушкивања и пресретања разговора по глави становника него било која друга држава на свету.[51] Холандска војна обавештајна служба (МИВД) управља сателитском земаљском станицом за пресретање страних сателитских веза, а такође и установом за прислушкивање страног високофреквентног радио саобраћаја. Један од примера надзора над масама кога спроводе корпорације у Низоземској је иницијатива коју је започело пет холандских банака (АБН, АМРО, ИНГ, Рабобанк, Триодос банк и Де фолксбанк). Ових пет банака је у јулу 2020. године одлучило да оснује организацију Надгледање трансакција у Низоземској (Transaction Monitoring Netherlands - TMNL) како би се заједнички борили против прања новца и финансирања тероризма. Циљ ове организације је да прикупља све информације о трансакцијама које добија од холандских банака у централизовану базу података и да омогући свеобухватно колективно надгледање трансакција. Припреме су већ почеле, али истински надзор од стране ове организације ће моћи да почне тек након измене холандског Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма.

Северна КорејаУреди

Ова земља је прозвана "државом под надзором" зато што влада Северне Кореје у потпуности контролише све облике телекомуникација и Интернет. Робија у затворском кампу је рутинска казна за комуникацију са спољним светом. Влада ограничава које врсте уређаја Севернокорејци могу поседовати у свом дому, како радио или ТВ пријемници не би покупили сигнале из оближње Јужне Кореје, Кине или Русије.[52] Не покушава се прикрити како ова влада активно шпијунира своје грађане. У Северној Кореји, све већи број грађана има паметне телефоне. Међутим, ови уређаји се строго контролишу и користе за цензуру и посматрање свега што Севернокорејци раде на својим телефонима. Ројтерс је 2015. године известио да Кориолинк, званична мрежа мобилне телефоније Северне Кореје, има око 3 милиона претплатника у држави са укупно 24 милиона становника.[тражи се извор] Очигледно је да грађани морају имати приступ телефонима и другим функцијама на Интернету како би се могли црпити дигитални подаци.

РусијаУреди

Закони СОРМ (и СОРМ-2) омогућавају потпуни надзор без налога било какве комуникације за осам државних агенција, било да се ради о електронском или традиционалном виду комуникације. Чини се да су ови закони у супротности са чланом 23. Устава Русије који каже:[53]

  1. Свако има право на неповредивост приватног живота, личних и породичних тајни, заштиту части и доброг имена.
  2. Свако има право на приватност преписке, телефонских разговора, поштанских, телеграфских и других порука. Ограничавања овог права дозвољена су само одлуком суда.

Европски суд за људска права је 2015. године пресудио да је законодавство прекршило члан 8. Европске конвенције о људским правима (Закхаров против Русије).

СингапурУреди

Сингапур је познат као град сензора. Структура преко које се врши надзор у Сингапуру је широко распрострањена, укључујући видео-надзор (CCTV) на јавним местима чак и у стамбеним насељима и надзор над Интернетом и праћење саобраћаја, па све до употребе метаподатака прикупљених на овај начин у валдине сврхе. У Сингапуру је регистрација СИМ картице обавезна чак и за припејд кориснике. Сингапурска влада има право на приступ комуникационим подацима. Највећа сингапурска телекомпанија, [1]Singtel, је блиско повезана са влашћу, а сингапурски закони су намерно широко формулисани како би влади пружили могућност да без потребе за одобрењем суда прикупља осетљиве податке од својих грађана, попут текстуалних порука, е-поште, евиденције позива и историје претраживања на Интернету.[54]

Постављање камера за надзор над масама у Сингапуру представља покушај спречавања не само терористичких напада,[55] већ и других незаконитих дела, као што су, на пример, активности зеленаша, непрописно паркирање и још много тога.[56] Као део сингапурске иницијативе Смарт нејшн (Smart Nation), која подразумева изградњу мреже сензора за прикупљање и повезивање података који се односе на градски живот (укључујући и кретање грађана), влада Сингапура је 2014. године пустила у употребу 1000 сензора разних облика, од рачунарских чипова до надзорних камера,[57] како би могла да прати готово све што се дешава у Сингапуру, од квалитета ваздуха до јавне безбедности.[58]

Као део покушаја да се повећа безбедност грађана, полиција Сингапура је 2016. године поставила 62.000 полицијских камера у 10.000 насеља Одбора за становање и развој (HDB), које покривају лифтове и вишеспратна гараже.[59] Како безбедност постаје све већи проблем, очекује се да ће број надзорних камера да се повећава на јавним местима, на пример, у сврхе појачаног надзора над јавним превозом и комерцијалним и државним зградама у Сингапуру.[55]

Влада Сингапура 2018. године планира да уведе нове и напредније системе надзора. Почевши од поморских граница Сингапура, нови панорамски електро-оптички сензори који могу да се окрећу 360 степени и надгледају читатво окружење биће постављени на северној и јужној обали.[60] У употребу ће такође бити пуштена и привезана беспилотна летелица, која ће се моћи користити током акција потраге и спасавања, као и у талачким кризама и инцидентима који ремете јавни ред и мир.[61]

ШпанијаУреди

Према извештају Прајваси интернешнал-а објављеном 2017. године, Шпанија би могла бити део групе у којој се налази 21 европска држава за коју се сматра да прикупља информације у властите сврхе, што је познато и као задржавање података.[62] Како тврди Европска агенција за основна права, многи адвокати одбране су покушали да пониште пресуде на многобројне судске поступке у којима су њихови клијенти осуђени на основу доказа добијених преко масвно прикупљених података.[63]

ШведскаУреди

Пре 2009. године, Институт за радиотелекомуникације народе одбране (FRA) је био ограничен на праћење само бежичних обавештајних сигнала (SIGINT), иако је до тада углавном био нерегулисан.[64] У децембру 2009. године је на снагу ступио нови закон који је овој агенцији омогућио надзор кабловских сигнала који прелазе преко шведских граница.[65] Од добављача комуникационих услуга се према закону тражи да, поверљиво, преносе кабловске комуникације које прелазе преко шведских граница до одређених "тачака интеракције", где се затим подацима може приступити након издавања судског налога.[66]

Ова агенција је постала спорна откако је измењен овај закон, углавном због перцепције у јавности да би ова промена могла да јој омогући надзор над масама.[67] Институт категорички негира ову тврдњу,[65] [68] јер им није дозвољено да сами иницирају надзор,[69] нити имају директан приступ комуникационим линијама.[70] Све активности SIGINT-а морају бити одобрене од стране посебног суда и морају испуњавати низ уско дефинисаних услова, што тврди и министар одбране Стен Толгофорс у својој изјави да би "ово требало да расправу о надзору над масама учини неважећом."[71] [72] [73] Због начина на који је постављена интернетска мрежа у нордијском подручју, велики део норвешког и финског саобраћаја ће такође бити подложно шведском прислушкивању.[тражи се извор]

СиријаУреди

Сирија је једна од пет земаља на листи "Државе које су непријатељи Интернета", коју су у марту 2013. године објавили Репортери без граница, тј. земаља чије су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара, што доводи до тешких кршења права на слободу информисања и људских права уопште. Сирија је појачала цензуру над Интернетом и надзор над кибер-простором када се грађански рат у овој земљи разбуктао. У употреби је најмање 13 посредничких сервера компаније Blue Coat, позиви преко Скајпа се пресрећу, а користе се и технике социјалног инжењеринга, пецање (phishing) и штетни софтвер.[14]

Уједињени Aрапски ЕмиратиУреди

Октобра 2016. године, веб-новине Интерцепт су објавиле извештај у коме се детаљно описује искуство италијанског истраживача из области безбедносне политике, Симона Маргарителија, кога су наводно ангажовали за рад на операцији надзора над масама под вођством Уједињених Арапских Емирата. Маргарители тврди да су га позвали на интервју у фирму која се бави рачунарском безбеднoшћу са седиштем у Абу Дабију, под називом DarkMatter. Маргарители каже да је одбио њихову понуду и да је уместо тога написао објаву на блогу под називом "Како је обавештајна служба Уједињених Арапских Емирата покушала да ме унајми да шпијунирам њихов народ". Као одговор на упите које им је послао Интерцепт, комапнија DarkMatter је изјавила: "Нико из компаније DarkMatter или њених подружница ни у ком тренутку није интервјуисао господина Маргарителија." Кевин Хили, директор комуникација за DarkMatter, у е-поруци је написао одговор Интерцепту и рекао да је човек за кога Маргарители тврди да је са њим обавио интервју у ранијем периоду био само саветник компаније DarkMatter, али да се више на том положају не налази. DarkMatter је одговорио речима: "Иако поштујемо право аутора да изрази своје лично мишљење, не сматрамо да је овај садржај веродостојан, па стога не можемо детаљније коментарисати."[74]

У јануару 2019. године, Ројтерс је објавио детаљан извештај о операцији надзора над масама на нивоу државе из 2014. године - названој Пројекат гавран - коју су водили Уједињени Арапски Емирати уз помоћ бивших званичника из НСА, попут Лори Строуд, бивше кибер-шпијунке ове обавештајне службе. Стратегија за борбу против тероризма била је примарни мотив успостављања ове јединице. Међутим, пројекат је убрзо почео да се користи као програм надзора усмерен ка шпијунирању супарничких вођа, критички-настројених дисидената и новинара.[75]

Према извештају Њујорк тајмса, у децембру 2019. године, Гугл плеј продавница (Google Play Store) и Епл еп продавница (Apple App Store), уклониле су апликацију за слање порука Уједињених Арапких Емирата која се зове Тоток, након оптужби да је ово апликација која служи за надзор над масама на нивоу државе.[76] [77] Правила о приватности ове апликације јасно наводе да она може делити личне податке корисника са "регулаторним агенцијама, агенцијама за спровођење закона, као и у складу са другим законитим захтевима за приступ подацима". Саоснивачи Тотока, Ђакомо Зиани и Лонг Руан, су порекли ове наводе. Апликација је касније враћена у Гугл плеј продавницу.[78]

У јулу 2020. године, Уједињени Арапски Емирати поново су се суочили са питањима о надзору над масама усред избијања пандеимије изазване вирусом корона. Стручњаци су истакли да ова држава има једну од најјачих концентрација надзорних камера по глави становника на свету. У изјави, влада Емирата је признала да се камере користе за сузбијање опасности од тероризма и да су оне дорпинеле томе да се ова земља сврста у ред најсигурнијих држава на свету.[79]

Велика БританијаУреди

Надзор над масама на нивоу државе у Уједињеном Краљевству је дио јавне свести још од 19. века. Криза поштанске шпијунаже из 1844. године изазвала је прву панику због нарушавања приватности грађана.[80] Међутим, технологија коју смо имали у 20. веку и која пружа могућност електронског надзора се развиле из ратне технологије као што су обавештајни сигналаи и пионирско разбијање кода .[81] Владин штаб за комуникације (GCHQ) је формиран 1946. године. Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе потписале су билатерални споразум UKUSA 1948. године. Овај споразум је касније проширен на Канаду, Аустралију и Нови Зеланд, као и на сарадњу са неколико „независних“ нација. Он је постао камен темељац за прикупљања обавештајних података на Западу и "посебних односа" између Велике Британије и Сједињених Америчких Држава.[82]

Након експанизије Интернета и развоја Светске комуникационе мреже, низ медијских извештаја у 2013. години је открио новије програме и технике у које је умешан Владин штаб за комуникације, као што је Темпора. [83]

Коришћење ових капацитета регулушу закони донети у британском парламенту. Конкретно, приступ садржају приватних порука (односно пресретање комуникације) мора бити одобрено издавањем налога кога потписује државни секретар.[84] [85] [86] Поред тога, закон о приватности података Европске уније примењује се у закону Уједињеног Краљевства. Ова држава се заузима за управљање технологијом за надзор и поштовање заштитних мера, али и за употребу електронског надзора.[87] [88] [89]

Трибунал истражних овлаштења, судско надзорно тело за обавештајне агенције, пресудио је у децембру 2014. године да законодавни оквир у Уједињеном Краљевству не крши Европску конвенцију о људским правима.[90] [91] [92] Међутим, Трибунал је у фебруару 2015. године изјавио да је један одређени вид овог оквира, тј. аранжман за размену података који је британским обавештајним службама омогућио да захтевају податке из америчких надзорних програма Призма и Апстрим (Upstream), био у супротности са законом о људским правима, све док два пасуса са додатним информација који пружају детаље о поступцима и заштитним мерама нису јавно објављена у децембру 2014. године.[93] [94] [95]

У својој пресуди из децембра 2014. године, Трибунал истражних овлаштења је утврдио да законодавни оквир у Уједињеном Краљевству не дозвољава масовни надзор и да, иако Владин штаб за комуникације прикупља и анализира податке на велико, он не врши масовни надзор.[90] [91] [92] Извештај о приватности и безбедности кога је објавио Парламентарни одбор за обавештајну и безбедносну политику такође је дошао до овог закључка, мада је утврдио да је било недостатака у прошлости и рекао да би законски оквир требало поједноставити како би се побољшала транспарентност.[96] [97] [98] Овај став поткрепљују независни извештаји Повереника за пресретање комуникација.[99] Међутим, проминентне групе за грађанске слободе и даље су јасно супротстављене овоме и планирају да поднесу жалбу на пресуду Европском суду за људска права,[100] док са друге стране, постоје критике и на њихове ставове.[101]

 
РАФ Менвит Хил, велика станица у Великој Британији која чини саставни део Ешелонa и споразума UKUSA

Закон о прописима о истражним овлашћењима из 2000. године (RIP или RIPA) значајан је закон који је доделио овлашћења јавним телима за вршење надзора и истрага, и који регулише исте.[102] Влада Уједињеног Краљевства је 2002. године најавила планове за проширење Закона о истражним овлашћењима, тако да ће најмање 28 владиних одељења добити овлашћења за приступ метаподацима својих држављана везаним за Интернет, е-пошту, телефонске записе и факс, без потребе за судским налогом и обавезе да се о томе обавести сам субјекат истраге.[103]

Закон о заштити слобода из 2012. године обухвата неколико одредби које се односе на контролу и ограничавање прикупљања, чувања, задржавања и употребе информација у владиним базама података.[104]

Уз подршку све три главне политичке странке, парламент Уједињеног Краљевства је у јулу 2014. године донео Закон о задржавању података и истражним овлашћењима како би се полицији и безбедоносним службама дозволило да задрже постојећа овлашћења везана за приступ телефонским и интернетским записима.[105] [106]

Овај закон је замењен Законом о истражним овлашћењима из 2016. године, свеобухватним статутом који је обелоданио бројна овлашћења која су раније била тајна (ометање опреме, чување метаподатака у великим количинама, употребу обимних скупова личних података од стране обавештајних агенција) и омогућио Влади да захтева од добављача интернетских услуга и компанија мобилне телефоније да 12 месеци воде евиденцију корисничког повезивања на Интернет (али не и садржај истог). Поред тога, уведене су нове заштитне мере, укључујући и обавезу да судије потврде налоге које је одобрио државни секретар пре него што они ступе на снагу.[107] [108] Закон је образложен преко два извештаја Дејвида Андерсона, британског независног оцењивача законодавства о тероризму, Питање поверења (2015)[109] и Осврта на свеобухватна овлашћења (2016),[110] у којима се налази детаљна оцена (са 60 анализа конкретних случајева) оперативне оправданости ових овлашћења која се лако могу окарактерисати као надзор над масама. Постоји могућност да ће бити потребне и даље измене закона као последица правних поступака покренутих пред Судом правде Европске уније[111] и Европским судом за људска права.[112]

Многе напредне државе примениле су законе који делимично штите грађане од неоправданог задирања у њихову приватност, попут Закона о људским правима из 1998. и Закона о заштити података из 1998. у Уједињеном Краљевству, као и закона који захтевају званични налог пре него што влада може да прикупља приватне податке.

Огромном већином камера за видео надзор у Уједињеном Краљевству не управљају државна тела, већ приватна лица или компаније, посебно када је у питању надзор ентеријера продавница и предузећа. Према захтевима Закона о слободи информација из 2011. године, укупан број надзорних камера којима управљају локалне власти износио је око 52.000 у целом Уједињеном Краљевству.[113] Присуство видео надзора у овој држави често је прецењено због непоузданих процена које се непрестано изнова цитирају;[114] на пример, један извештај из 2002. године извукао је закључак о свеукупном броју камера у држави из веома малог узорка и проценио да их има 4,2 милиона (од чега би их 500.000 било само у Лондону).[115] Поузданије процене говоре да је број камера којима управљају приватне и локалне власти у Уједињеном Краљевству у 2011. години износио око 1,85 милиона.[116]

Сједињене Америчке ДржавеУреди

Историјски гледано, надзор над масама се користио као део ратне цензуре како би се комуникација која би могла да наштети ратним напорима и помогне непријатељу држала под контролом. На пример, током светских ратова, америчка војска је прегледала сваки међународни телеграм који је улазио или излазио из Сједињених Америчких Држава преко компанија као што је Вестерн јунион. Након ратова, надзор се наставио преко програма као што су Црна комора после Првог светског рата и преко пројекта Шамрок након Другог светског рата.[117] Пројекти COINTELPRO, које је амерички Федерални истражни биро (ФБИ) спроводио између 1956. и 1971. године, били су усмерени на разне "субверзивне" организације, као и на мирне антиратне активисте и борце за расну равноправност попут Алберта Ајнштајна и Мартина Лутера Кинга.

Агенције попут Националне сигурносне агенције (НСА) и Федералног истражног бироа (ФБИ) троше милијарде долара годишње на развој, куповину, примену и операцију система као што су Карнивор, Ешелон и Нарусинсајт у сврхе пресретања и анализирања неизмерне количине података који свакодневно циркулишу преко Интернета и система телефоније.[118]

Након терористичких напада 11. септембра изграђен је огроман домаћи (и донекле глобални) обавештајни апарат за прикупљање информација преко агенција НСА, ФБИ, локалне полиције, државних уреда за националну безбедности и војних криминалистичких истражних органа. Овај обавештајни апарат прикупља, анализира и чува информације милиона (ако не и свих) америчких (а понекад и страних) држављана, од којих многи нису оптужени ни за каква недела.[119] [120]

У оквиру програма за контролу и праћење поште, Поштанска служба САД фотографише спољашњост сваког комада папирне поште који се обрађује у Сједињеним Америчким Државама - што је у 2012. години износило око 160 милијарди примерака. Генерални директор Поштанске службе САД изјавио је да се систем првенствено користи за сортирање поште, али да су слике доступне агенцијама за спровођење закона за могућу употребу.[121] Овај систем је креиран 2001. године након напада антраксом у коме је убијено пет особа, и представља свеобухватну експанзију стогодишњег програма под називом "mail cover", који се односи на евидентирање података на омоту поште, а чија су мета појединци осумњичени за злочине.[122]

ФБИ је развио рачунарске програме "Магични фењер" и CIPAV, који могу да се даљински инсталирају на рачунарски систем како би се надзирала рачунарска активност неке особе.[123]

НСА прикупља информације о финансијским извештајима и навикама корисника приликом сурфовања Интернетом, и надзире електронску пошту. Такође је вршила опсежну анализу одређених друштвених мрежа као што је, на пример, Мајспејс.[124]

Операциони систем ПРИЗМА пружио је правни имунитет приватним компанијама које добровољно сарађују са америчком обавјештајном службом. Према подацима објављеним на веб-страници Реџистер, Амандмани Закона о надзору страних обавештајних служби (FISA) из 2008. године "посебно овлашћују обавештајне агенције да надзиру телекомуникацију, е-пошту и друге видове комуникације америчких грађана у трајању до недељу дана без потребе за налогом" када се један од учесника у комуникацији налази ван Сједињених Америчких Држава.[125] Јавност је за ПРИЗМУ први пут сазнала 6. јуна 2013. године након што је Едвард Сноуден тајна документу о овом програму проследио Вашингтон посту и Гардијану.

Закон о комуникационој асистенцији за спровођење закона (CALEA) захтева да сви амерички провајдери телекомуникација и Интернет услуга модификују своје мреже како би омогућили лако прислушкивање телефонског саобраћаја, Интернет телефоније и широкопојасног саобраћаја на Интернету.[126] [127] [128]

Почетком 2006. године, дневни лист USA Today известио је да је неколико великих компанија које пружају телефонске услуге достављало евиденцију телефонских позива грађана Сједињених Америчких Држава Националној сигурносној агенцији (НСА), која их чува у великој бази података познатој као база података позива НСА. Овај извештај је уследио након оптужби да је америчка влада спроводила електронски надзор домаћих телефонских позива без налога.[129] У јавности је 2013. године обелодањено постојање пројекта Хемисфера, преко кога АТ&Т доставља податке о телефонским позивима савезним агенцијама.

Правосудне установе могу користити саобраћајне камере, које омогућавају спровођења саобраћајних закона на раскрсницама, у сврхе које нису повезане са саобраћајним прекршајима.[130] Неке камере омогућавају идентификацију особа које се налазе у возилу и евиденцију регистарских таблица са временским печатом, што се касније може упоређивати са осталим подацима које користи полиција.[131] Као део својих напора у борби против тероризма, Министарство унутрашње безбедности САД финансира постављање мреже надзорних камера у многим већим и мањим градовима.[132]

Полицијска управа Њујорка инфилтрирала је протестне групе и саставила досијее о њима пре Републиканске националне конвенције 2004. године, што је довело до преко 1.800 хапшења.[133]

Пре него што је Сноуден обелоданио детаљне информације о Агенцији за националну безбедност у јуну 2013. године, углавном се сматрало да савремени надзор у Сједињеним Америчким Државама спада у ратне делатности.[134] Стални развој и унапређивање Интернета и савремене технологије су олакшали да се прими надзор над масама широких размера. Таква открића су пружила могућност критичарима да постављају питања и надгледају имплементацију, употребу и злоупотребу технологије умрежавања, уређаја и софтверских система који чине део "пакета за глобални надзор" (Богард 2006; Koлијер и Онг 2004; Хагерти и Ериксон 2000; Мураками Вуд 2013). НСА је прикупила милионе телефонских записа корисника Веризона између 2013. и 2014. године. НСА је такође скупљала податке преко Гугла и Фејсбука помоћу програма названог "Призма". Захваљујући Сноудену, новинари су од тада објавили скоро 7.000 строго поверљивих докумената, али врло је вероватно да оно што је откривено представљају мање од 1% укупних информација које постоје. Могућност приступа евиденцији приватних података сваког појединца се чини као да је у директној супротности са четвртим амандманом устава Сједињених Америчких Држава.

ВијетнамУреди

Вијетнам је једна од пет земаља на листи "Државе које су непријатељи Интернета", коју су у марту 2013. године објавили Репортери без граница, тј. земаља чије су владе умешане у активан, репресиван надзор новинара, што доводи до тешких кршења права на слободу информисања и људских права уопште. Вијетнамска комунистичка партија великим делом директно или индиректно контролише 16 добављача услуга у овој држави. Групација Вијетнамске поште и телекомуникација, која је водећа у овој индустрији и контролише 74% тржишта, је у државном власништву. Исто важи и за Viettel, предузеће у власништву Вијетнамских оружаних снага. FPT Telecom је приватна фирма, али она полаже рачуне Вијетнамској комунистичкој партији и пропусни опсег кога нуди зависи од тржишних лидера.[14]

Добављачи услуга су главни инструменти контроле и надзора. Блогери које надгледа влада су често изложени хакерским нападима осмишљеним да пресретну податке намењене слању на заштићене (https) локације и који омогућавају пресретање лозинки и других врста комуникације.[14] Према извештају кога је јула 2012. године објавио Фридом хаус, 91% испитаника се изјаснило да се повезује на Интернет преко својих мобилних уређаја и да влада надзире разговоре и прати позиве "активиста" или "реакционара".[135]

Комерцијални надзор над масамаУреди

Као резултат дигиталне револуције, многи делови живота се сада могу снимити и чувати у дигиталном формату. То је довело до страха да владе могу да користе ове информације за спровођење масовног надзора над својим становништвом. Комерцијални надзор над масама често користи законе о ауторским правима и "корисничке споразуме" како би добили (обично неинформисану) "сагласност" за надзор од потрошача који користе њихов софтвер или друге сродне материјале. То омогућава прикупљање информација на начин који би, строго говорећи, био противзаконит када би га спроводиле владине агенције. Ови подаци се затим често уступају владиним агенцијама, чиме се у пракси поништавају механизми заштите приватности.

Један од најчешћих облика надзора над масама спроводе комерцијалне организације. Многи људи су спремни да се придруже програмима награђивања лојалности путем картица у супермаркетима и продавницама, тргујући својим личним подацима и дозвољавајући надзор над својом куповином у замену за попуст на намирнице, иако постоји могућност да се основне цене увећавају како би се подстакло учешће у програму.

Преко програма попут Гугловог АdSense-a, OpenSocial-a и све већег броја такозваних "веб-апликација", "друштвених апликација" и других услуга које хостује Гугл, многе веб-локације на Интернету овој компанији ефикасно достављају корисничке информације о сајтовима које су корисници посетили, као и њихове контакте на друштвеним мрежама. Фејсбук такође чува ове информације, иако је њихово прикупљање ограничено само на странице којима корисници приступају преко Фејсбука. Ови подаци су драгоцени за владине институције, оглашаваче и друге странке заинтересоване за профилисање корисника, трендова и маркетиншких перформанси веб-страница. Како се њихов приступ подацима повећава, Гугл, Фејсбук и остали постају све опрезнији по том питању, јер ови подаци постају свеобухватнји, а самим тиме и вреднији.[136]

Нове функције попут геолокације великим провајдерима, као што је Гугл, пружају још већи приступ надзорним капацитетима, при чему им дају могућност да прате чак и физичка кретања корисника док користе мобилне уређаје, што посебно важи за оне који се синхронизују чак и без икакве интеракције са корисником. Гуглов Gmail сервис све више користи функције које му омогућавају да делује као самостална апликација која се може активирати чак и када синхронизација веб-претраживача није омогућена. Ова способност се помињала на конференцији за програмере Google I/O 2009. године, у току представљања предстојећих HTML5 функција које су Гугл и остали активно дефинисали и промовисали.[137]

2008. године, на Светском економском форуму у Давосу, извршни директор Гугла, Ерик Шмит је рекао: "Долазак истински мобилне мреже, која нуди нову генерацију оглашавања заснованог на локацији, треба да покрене 'огромну револуцију'".[138] На Светском конгресу мобилне телефоније у Барселони 16. фебруара 2010. године, Гугл је представио своју визију новог пословног модела за мобилне оператере и покушао да их убеди да прихвате услуге и оглашавање засноване на локацији. Пошто би, у овом случају, Гугл био провајдер огласног простора, то би значило да би сваки мобилни оператер који користи ове услуге заправо Гуглу откривао локацију својих мобилних корисника.[139]

Организације попут Фондације за електронске границе стално информишу кориснике о томе колико је важна приватности, као и о проблемима везаним за технологију попут геолокације.

Компјутерска компанија Мајкрософт је 2011. године патентирала систем дистрибуције производа са камером или уређајем за снимање који надгледа гледаоце који конзумирају производ, пружајући тиме провајдеру могућност да предузме "поправне мере" ако стварни гледаоци не одговарају лиценци за дистрибуцију.[140]

Репортери без граница су у марту 2013. године објавили Посебан извештај о надзору над Интернетом, у коме се нашао списак „Корпоративних непријатеља Интернета“, тј. компанија које продају производе које владе могу да користе за кршење људских права и слободе информација. Следећих пет компанија се нашло на почетној листи: Аmesys (Француска), Blue Coat Systems (САД), Gamma Group (Велика Британија и Немачка), Hacking Team (Италија) и Тровикор (Немачка), али ова листа није била свеобухватна и велика је вероватноћа да ће се она у будућности још више проширивати.[14]

Државни надзорУреди

Држава под надзором је таква држава у којој влада примењује надзор широког спектра над великим бројем својих грађана и посетилаца. Тако широко распрострањен надзор се обично оправдава тврдњом да је неопходан за националну безбедност, на пример, ради спречавања злочина или терористичких напада, али он се такође може користити како би се угушиле критике и опозиција власти.

 
Немци протестују против надзорног програма ПРИЗМА Националне сигурносне агенције на контролном пункту Чарли у Берлину

У ране примере држава под надзором спадају бивши Совјетски Савез и бивша Источна Немачка, који су имали велику мрежу доушника и напредну технолошку основу на пољу рачунарства и технологије шпијунских камера.[141] Међутим, ове државе нису имале данашњу технологију за надзор над масама, у коју спада употреба база података и софтвера за препознавање образаца којим се пореде информације добијене прислушкивањем, укључујући препознавање говора и анализу телекомуникационог промета, праћење финансијских трансакција, аутоматско препознавање регистарских таблица, праћење локација мобилних телефона, као и системе за препознавање лица и сличне технологије преко којих се препознају људи по изгледу, начину ходања, ДНК анализи, итд.

Паметни градовиУреди

Прикиком развоја паметних градова, бележи се повећано усвајање надзорних технологија од стране влада, иако је примарна сврха надзора у таквим градовима употреба информационих и комуникационих технологија ради побољшања урбаног окружења. Примена такве технологије у бројним градовима довела је до повећане ефикасности урбане инфраструктуре, као и повећане активности људи у самој заједници. У оквиру паметног града, сензори и системи надгледају инфраструктуру, операције и активности, а сврха им је да допринесу ефикаснијем деловању. На пример, град би могао да користи мање електричне енергије; саобраћај би могао да буде усклађенији и да тече са мање кашњења; грађани би се осећали сигурније; опасне ситуације би се могле брже разрешити; кршења правила од стране грађана би се могла спречити; а градска инфраструктура, као на пример, дистрибуција електричне енергије и опремање улица семафорима, би се могла динамички прилагодити различитим околностима.[142]

Развој технологије паметних градова такође је довео до повећања потенцијалног неоправданог нарушавања приватности и ограничавања аутономије. Распрострањена инкорпорација информационих и комуникационих технологија у свакодневни живот градског становништва доводи до повећања капацитета државног надзора - до те мере, да појединци можда нису ни свесни којим се све информацијама приступа, када до тога долази и у коју сврху. Такви услови могу да доведу до развоја електронске полицијске државе. Градови као што су Шангај, Амстердам, Сан Хозе, Дубаи, Барселона, Мадрид, Стокхолм и Њујорк користе различите технике које се могу сврстати у технологију паметног града.

Електронска полицијска државаУреди

 
Транспарент у Бангкоку, примећен 30. јуна 2014 године, током тајландског пуча из ове исте године, који обавештава тајландску јавност да би их "лајкање" или "дељење" на друштвеним мрежама могло сместити у затвор

Електронска полицијска држава је држава у којој влада агресивно користи електронске технологије за евидентирање, прикупљање, складиштење, организовање, анализу, претрагу и дистрибуцију информација о својим грађанима.[143] [144] Владе електронских полицијских држава такође врше државни надзор великог обима над фиксним и мобилним телефонским саобраћајем, поштом, електронском поштом, сурфовањем Интернетом, претраживањем Интернета, радиом и другим облицима електронске комуникације, али и увелико употребљавају видео-надзор. Информације се обично прикупљају у тајности.

Политика није кључни фактор који доводи до стварања електронске полицијске државе; да би се она формирала, довољно је само да влада може приуштити ову технологију и да јој становништво дозволи да је користи. Непрекидна употреба електронског надзора над масама може изазвати константан страх ниске разине у популацији, што може довести до аутоцензуре и великог притиска на становништво да се на одређен начин понашају.[145]

У документу Електронска полицијска држава: Ранг листа држава из 2008. године (The Electronic Police State: 2008 National Rankings), предложено је 17 фактора који оцењују степен развоја електронске полицијске државе:[144]

  • Документи у свакодневној употреби: Обавеза да се користе и прате лични докумени и регистрације издани од стране државе.
  • Гранична контрола и контрола путовања: Инспекције на границама, претраживање рачунара и мобилних телефона, захтеви за дешифровањем података, и праћење кретања унутар саме државе, али и на међународном нивоу.
  • Финансијско праћење: Способност државе да евидентира и претражује финансијске трансакције: чекове, кредитне картице, слање новца, итд.
  • Забране ширења информација: Ограничавање слободе откривање постојања програма државног надзора, као и законом предвиђене казне за исто.
  • Анти-крипто закони: Забрана или ограничавање криптографије и/или технологије за заштиту приватности.
  • Недостатак уставно предвиђене заштите: Недостатак уставно предвиђене заштите приватности или рутинско заобилажење предвиђених заштита.
  • Складиштење података: Способност државе да чува прикупљене податке.
  • Претраживање података: Могућност организовања и претраживања прикупљених података.
  • Захтеви за чување података: Закони који захтевају од Интернет провајдера и других добављача услуга да неки минимални временски период чувају детаљне записе о томе како њихови корисници користе Интернет.
    • Захтеви за чување података телефонског саобраћаја: Закони који захтевају од телефонских компанија да бележе и чувају евиденцију о томе како корисиници користе њихове услуге, као и њихову локацију.
    • Захтеви за задржавање података мобилне телефоније: Закони који захтевају од компанија које се баве мобилном телефонијом да бележе и чувају евиденцију о томе како корисници користе њихове услуге, као и њихову локацију.
  • Здравствени картони: Владин приступ евиденцији пружалаца медицинских услуга.
  • Извршна власт: Способност државе да употреби силу да лиши слободе било које лице, кад год то пожели.
  • Непостојање начела у складу са habeas corpus-ом: Непостојање права ухапшеног лица да правовремено буде изведено пред судију или пред суд, или постојање механизма којим се оваква права заобилазе.
  • Непостојање границе између полицијске и обавештајне службе: Непостојање границе између полицијских и обавештајних организација, или постојање механизма да се ове границе заобиђу.
  • Тајно хаковање: Државни оперативци који прикупљају, уклањају или додају дигиталне доказе на/са личних рачунара без дозволе или знања власника рачунара.
  • Недефинисани судски налози или непостојање истих: Хапшења или претреси извршени без налога, или без пажљиво прегледаних и размотрених полицијских изјава, као и без образложења од стране истински независног судије, или неке треће стране.

На овом се списку налазе и фактори који се односе на друге облике полицијских држава, као што су употреба личних докумената и полицијска сила, али и који знатно превазилазе ове оквире, при чему је нагаласак на употреби технологије за прикупљање података и њиховој обради.

У популарној културиУреди

Сама идеја да нас наше владе надзиру привлачи велику публику знатижељних грађана. Надзор над масама је видно заступљен у широком спектру књига, филмова и других медија. Напредак технологије током прошлог века довео је до могућности друштвене контроле путем Интернета и стања условљеног касним капитализмом. Многи режисери и писци су опчињени потенцијалним причама које би могле произаћи из надзора над масама. Могло би се рећи да се најзнаменитији пример надзора над масама у фикцији јавља у роману Џорџа Орвелла Хиљаду деветсто осамдесет четврта из 1949. године, који приказује дистопијско стање државног надзора.

У наставку је наведено још неколико дела чији је фокус надзор над масама:

  • Ми, роман руског аутора Јевгенија Замјатина из 1920. године, који је старији од романа Хиљаду деветсто осамдесет и четврта и кога је читао његов писац Џорџ Орвел.
  • Мали брат је роман кога је написао Кори Докторов, а радња је смештена у Сан Франциско, у време након великог терористичког напада. Министарство унутрашње безбедности Сједињених Америчких Држава користи технологије као што су идентификација путем радио-фреквенција (RFID) и надзорне камере са циљем остваривања тоталитарног система контроле.
  • Живот других је немачки драмски филм из 2006. године, који на дирљив начин преноси какав утицај непопустљив надзор има на емоционално здравље појединаца који су му подвргнути и какав му је исход.
  • Игре глади су трилогија коју је написала Сузан Колинс, у којој "Капитол" у сваком погледу спроводи тоталитарни надзор и контролу над осталим "окрузима".
  • Дигитална тврђава је роман Дена Брауна чија се радња врти око машине за разбијање кодова у поседу Државне безбедносне агенције (НСА), под називом "TRANSLTR". Ова машина може да чита и дешифрује имејлове и НСА преко ње спречава терористичке нападе и масовна убиства.
  • Видео игра Watch Dogs: Legion, коју је издао Убисофт, је смештена је у дистопијску будућност у Уједињеном Краљевству, где је након низа терористичких напада власт преузео репресиван режим који своје грађане надгледа уз помоћ софтвера за масовни надзор.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Mass Surveillance”. Privacy International. Приступљено 20. 4. 2017. 
  2. ^ Giroux, Henry A. „Totalitarian Paranoia in the Post-Orwellian Surveillance State”. Cultural Studies. 29(2): 108—140. 
  3. ^ TATLOW, DIDI KIRSTEN (28. 6. 2013), U.S. Prism, Meet China's Golden Shield, »[...] a Beijing lawyer named Xie Yanyi filed a public information request with the police asking about China's own surveillance operations. [...] 'Most people were critical about the U.S. and supported Snowden.' [he said...] Then the discussion started shifting to take in China's own surveillance issues.« 
  4. ^ Mark Hosenball and John Whitesides (7. 6. 2013). „Reports on surveillance of Americans fuel debate over privacy, security”. Reuters. Приступљено 17. 12. 2013. 
  5. ^ Kuehn, Kathleen (9. 12. 2016). The Post-Snowden Era: Mass Surveillance and Privacy in New Zealand (на језику: енглески). Bridget Williams Books. ISBN 9780908321087. Приступљено 8. 1. 2017. 
  6. ^ „Snowden: Mass Surveillance Needs Global Solution”. Приступљено 8. 1. 2017. 
  7. ^ Lyon, David (19. 10. 2015). Surveillance After Snowden (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 9780745690889. Приступљено 8. 1. 2017. 
  8. ^ „Towards a world without mass surveillance” (PDF). Приступљено 8. 1. 2017. 
  9. ^ Vinci, Anthony (2020-08-31). „The Coming Revolution in Intelligence Affairs: How Artificial Intelligence and Autonomous Systems Will Transform Espionage”. Foreign Affairs. св. 99. ISSN 0015-7120. 
  10. ^ „Surveillance Monitor 2007 - International country rankings”. Privacy International. 28. 12. 2007. 
  11. ^ Tom Steinert-Threlkeld (13. 8. 2008). „Police Surveillance: Go Snoop, Yourself”. ZDNet. 
  12. ^ „YouGov / Daily Telegraph Survey Results” (PDF). YouGov. 2006. Приступљено 15. 9. 2013. 
  13. ^ „Why a Surveillance Society Clock?”. American Civil Liberties Union. 4. 9. 2007. Приступљено 15. 9. 2013. 
  14. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к The Enemies of the Internet Special Edition : Surveillance Архивирано 31 август 2013 на сајту Wayback Machine, Reporters Without Borders, 12 March 2013
  15. ^ ONI Asia, web site, OpenNet Initiative, retrieved 15 September 2013.
  16. ^ "Breaching Trust: An analysis of surveillance and security practices on China's TOM-Skype platform", Nart Villeneuve, Information Warfare Monitor and ONI Asia, 1 October 2008.
  17. ^ Vincent, Alice (15. 12. 2017). „Black Mirror is coming true in China, where your 'rating' affects your home, transport and social circle”. The Daily Telegraph. 
  18. ^ „Big Brother is watching: Chinese city with 2.6m cameras is world's most heavily surveilled”. The Guardian. Приступљено 2. 12. 2019. 
  19. ^ See Julia M. Fromholz, The European Union Data Privacy Directive, 15 Berkeley Tech. L.J. 471, 472 (2000); Dean William Harvey & Amy White, The Impact of Computer Security Regulation on American Companies, 8 Tex. Wesleyan L. Rev. 505 (2002); Kamaal Zaidi, Harmonizing U.S.-EU Online Privacy Law: Toward a U.S. Comprehensive Regime For the Protection of Personal Data, 12 Mich.St. J. Int’l L. 169 (2003).
  20. ^ "Rules Shielding Online Data From N.S.A. and Other Prying Eyes Advance in Europe", James Kanter and Mike Scott, New York Times, 21 October 2013. Retrieved 22 October 2013.
  21. ^ Traynor, Ian (26. 11. 2013). „NSA surveillance: Europe threatens to freeze US data-sharing arrangements”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2013. 
  22. ^ „EU Commission and United States agree on new framework for transatlantic data flows: EU-US Privacy Shield” (Саопштење). European Commission. 2. 2. 2016. Приступљено 24. 2. 2016. ; „Restoring trust in transatlantic data flows through strong safeguards: European Commission presents EU-U.S. Privacy Shield” (Саопштење). European Commission. 29. 2. 2016. Приступљено 7. 3. 2016. ; „European Commission launches EU-U.S. Privacy Shield: stronger protection for transatlantic data flows” (Саопштење). European Commission. 12. 7. 2016. Приступљено 16. 7. 2016. 
  23. ^ „U.S. and Europe in 'Safe Harbor' Data Deal, but Legal Fight May Await”. New York Times. 2. 2. 2016. Приступљено 24. 2. 2016 ; „Privacy Shield deal lets US tech firms transfer European customers' data again”. The Guardian. 8. 7. 2016. Приступљено 8. 7. 2016 ; „Privacy Shield forced US to be 'transparent' about intelligence agencies”. EurActiv. 12. 7. 2016. Приступљено 16. 7. 2016. 
  24. ^ „Top EU court rejects EU-wide data retention law”. BBC. 8. 4. 2014. Приступљено 7. 9. 2014. 
  25. ^ "Directive 2006/24/EC of the European Parliament and of the Council of 15 March 2006 on the retention of data generated or processed in connection with the provision of publicly available electronic communications services or of public communications networks and amending Directive 2002/58/EC", L 105/54, Official Journal of the European Union, 13 April 2006. Retrieved 20 September 2013.
  26. ^ "Joint letter to Cecilia Malmström, European Commissioner for Home Affairs, from Dr. Patrick Breyer and 105 additional parties", 22 June 2010.
  27. ^ "FP7 - Science in Society" Архивирано 26 јануар 2012 на сајту Wayback Machine, Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 30 December 2006.
  28. ^ "FP7 Security Research", Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 3 September 2012. Retrieved 15 September 2013.
  29. ^ "The EU Security-Industrial Complex, an interview with Ben Hayes about his book NeoConOpticon ", Matthias Monroy, Telepolis (Heise Zeitschriften Verlag), 25 September 2009. Retrieved 15 September 2013.
  30. ^ NeoConOpticon — The EU Security-Industrial Complex, Ben Hayes, Transnational Institute (TNI) and Statewatch, 25 September 2009, 84 pages,ISSN 1756-851X. Retrieved 15 September 2013.
  31. ^ "Totalüberwachung der realen und virtuellen Räume" Lua грешка in Модул:In_lang at line 40: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value). ("Total control of the real and virtual spaces"), Florian Rötzer, Telepolis (Heise Zeitschriften Verlag), 22 September 2009. Retrieved 15 September 2013. (English translation)
  32. ^ Towards a more secure society and increased industrial competitiveness: Security Research Projects under the 7th Framework Programme for Research[мртва веза], European Commission, May 2009, 100 pages. Retrieved 15 September 2013.
  33. ^ INDECT project homepage Архивирано 8 јануар 2011 на сајту Wayback Machine, AGH - University of Science and Technology (Poland). Retrieved 17 September 2013.
  34. ^ "INDECT: Intelligent information system supporting observation, searching and detection for security of citizens in urban environment", EU Research Projects, Community Research and Development Information Service (CORDIS), European Commission, 4 September 2013. Retrieved 17 September 2013.
  35. ^ "EU funding 'Orwellian' artificial intelligence plan to monitor public for 'abnormal behaviour' ", Ian Johnston, The Telegraph (UK), 19 September 2009. Retrieved 17 September 2013.
  36. ^ HIDE - "HOMELAND SECURITY, BIOMETRIC IDENTIFICATION AND PERSONAL DETECTION ETHICS", Community Research and Development Information Service, http://cordis.europa.eu/project/rcn/88614_en.html. Retrieved 17 July 2016
  37. ^ Mordini E. (2008), Nothing to Hide. Biometrics, Privacy and Private Sphere, in Schouten B. et al. (eds.): BIOID 2008, Biometrics and Identity Management, LNCS 5372, Springer-Verlag Berlin Heidelberg, 247–257. https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-3-540-89991-4_27. Retrieved July, 17; 2016.
  38. ^ HIDE Project Overview, http://www.cssc.eu/public/FINAL%20BROCHURE.pdf. Retrieved 17 July 2016
  39. ^ Tim Richardson (4. 11. 2002). „German secret service taps phones, bills buggees”. The Register. Приступљено 27. 1. 2011. 
  40. ^ "Centralised System to Monitor Communications", reply by Shri Gurudas Kamat, Minister of State for Communications and Information Technology in Rajya Sabha, Press Information Bureau, 26 November 2009. Retrieved 17 September 2013.
  41. ^ Mohan, Vishwa (2. 10. 2009). „MHA to make security data tamper-free”. The Times of India. TNN. Приступљено 17. 9. 2013. 
  42. ^ India to prepare NPR with 2011 Census Архивирано 5 септембар 2012 на сајту Wayback Machine, iGovernment (9.9 Mediaworx), 24 April 2008. Retrieved 17 September 2013.
  43. ^ "Election Commission to use Census data, GPS to track voters", Rediff (Delhi), 25 August 2008. Retrieved 17 September 2012.
  44. ^ „Picture Intelligence Unit – Aadhaar Based Surveillance By Foreign Firms”. Архивирано из оригинала на датум 2018-02-02. 
  45. ^ „Right to privacy: Data shows states using Aadhaar to build profiles of citizens”. 25. 8. 2017. 
  46. ^ „Watching porn? Cops now have their eyes on you | Malay Mail”. 
  47. ^ „[Exclusive] Police will know if you watch porn”. 9. 7. 2018. 
  48. ^ „Respect privacy and no to monitoring of internet usage or activity in Malaysia, say ASEAN NGOs”. 20. 7. 2018. 
  49. ^ Arteaga, Nelson. 2017. Mexico: Internal security, surveillance, and authoritarianism. Surveillance & Society 15(3/4): 491-495.
  50. ^ Arteaga, Nelson. 2017. Mexico: Internal security, surveillance, and authoritarianism. Surveillance & Society 15(3/4): 491-495.(Artega, 494)
  51. ^ "Italy and the Netherlands top wiretap chart", Digital Civil Rights in Europe, EDRI-gram Number 2.14, 15 July 2004. Retrieved 17 September 2013.
  52. ^ „North Korea, the surveillance state”. 
  53. ^ "Chapter 2. Rights and Freedoms of Man And Citizen", Constitution of Russia. Retrieved 17 September 2013.
  54. ^ „Tech in Asia - Connecting Asia's startup ecosystem”. 
  55. ^ а б „More surveillance cameras as deterrent”. 18. 3. 2016. 
  56. ^ „Network of CCTV cameras proving effective”. 8. 3. 2016. 
  57. ^ „Seeking Privacy in a City of Sensors”. 
  58. ^ „1,000 sensors to be rolled out in Singapore as part of 'smart nation' plan”. 10. 10. 2014. 
  59. ^ „Installation of 62,000 police cameras in 10,000 HDB blocks, multi-storey carparks complete”. 11. 7. 2016. 
  60. ^ „Bevy of cameras, high-tech sensors to secure shoreline”. 18. 3. 2016. 
  61. ^ „New drones, command vehicles to help police fight crime better”. 
  62. ^ „Report on the National Data Retention Laws Since The CJEU's Tele-2/Watson Judgment”. Privacy International. 1. 9. 2017. 
  63. ^ „Data retention across the EU”. European Union Agency for Fundamental Rights (на језику: енглески). 16. 12. 2015. Приступљено 2018-04-29. 
  64. ^ „SOU 2003:30”. стр. 154. »Det har således i svensk rätt bedömts att det inte finns något rättsligt skydd för den enskildes integritet mot avlyssning eller inhämtning av signaltrafik som befordras trådlöst«  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  65. ^ а б Hernadi, Alexandra. „I morgon börjar FRA-lagen gälla” (на језику: Swedish). SvD. Приступљено 10. 3. 2014. 
  66. ^ „Prop. 2006/07:63” (PDF). [мртва веза]
  67. ^ Bjurbo, Peter. „FRA-spaning inte så stor som framställts” (на језику: Swedish). Sveriges Radio. Приступљено 10. 3. 2014. 
  68. ^ „FRA Påståenden och klargöranden” (на језику: Swedish). FRA. 2009. Архивирано из оригинала на датум 11. 6. 2007. 
  69. ^ „Datainspektionens redovisning av regeringsuppdraget Fö2009/355/SUND” (PDF). The Swedish Data Inspection Board. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 6. 2014. Приступљено 10. 3. 2014. 
  70. ^ „SFS 2008:717”. 
  71. ^ Sjögren, Per-Anders. „Alliansen enig om stora ändringar i FRA-lag” (на језику: Swedish). Riksdag & Departement. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2014. Приступљено 10. 3. 2014. 
  72. ^ Bynert, Simon. „Militärt hot villkor för FRA-spaning” (на језику: Swedish). SvD. Приступљено 10. 3. 2014. 
  73. ^ „Alliansen enig om stärkt integritet, tydligare reglering och förbättrad kontroll i kompletteringar till signalspaningslagen” (на језику: Swedish). Regeringen. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2014. Приступљено 10. 3. 2014. 
  74. ^ „Spies for Hire”. The Intercept. Приступљено 24. 10. 2016. 
  75. ^ „Inside the UAE's secret hacking team of American mercenaries”. Reuters. Приступљено 30. 1. 2019. 
  76. ^ „Google and Apple remove alleged UAE spy app ToTok”. BBC. Приступљено 23. 12. 2019. 
  77. ^ „It Seemed Like a Popular Chat App. It's Secretly a Spy Tool.”. The New York Times. Приступљено 22. 12. 2019. 
  78. ^ „ToTok returns to Google Play Store after accusations of spying”. CNET. Приступљено 6. 1. 2020. 
  79. ^ „Virus projects renew questions about UAE's mass surveillance”. Associated Press. Приступљено 9. 7. 2020. 
  80. ^ Vincent, David (1. 10. 2013). „Surveillance, privacy and history”. History & Policy. History & Policy. Приступљено 27. 7. 2016. 
  81. ^ „How the British and Americans started listening in”. BBC. 8. 2. 2016. Приступљено 24. 2. 2016. 
  82. ^ Adam White (29. 6. 2010). „How a Secret Spy Pact Helped Win the Cold War”. Time. 
  83. ^ „US and Britain team up on mass surveillance”. The Guardian. 22. 6. 2013. Приступљено 13. 5. 2015. 
  84. ^ „The Andrew Marr Show Interview: Theresa May, MP Home Secretary” (PDF). BBC. 23. 11. 2014. Приступљено 6. 12. 2014. »Well I guess what he’s talking about is the fact that for certain aspects and certain of the more intrusive measures that our security service and police have available to them – i.e. Intercept, intercepting people’s telephones and some other intrusive measures – the decision is taken by the Secretary of State, predominantly me. A significant part of my job is looking at these warrants and signing these warrants. I think it’s ... Some people argue that should be to judges....I think it’s very important that actually those decisions are being taken by somebody who is democratically accountable to the public. I think that’s an important part of our system. I think it’s a strength of our system.« 
  85. ^ „The Law”. GCHQ. Приступљено 17. 12. 2013. 
  86. ^ „Statement on GCHQ's Alleged Interception of Communications under the US PRISM Programme” (PDF). Intelligence and Security Committee of Parliament. 17. 7. 2013. Приступљено 17. 12. 2013. 
  87. ^ „Other safeguards and oversight”. The Investigatory Powers Tribunal. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2015. Приступљено 6. 2. 2015. 
  88. ^ „Intelligence and Security Committee open evidence session”. UK Parliament. 7. 11. 2013. Приступљено 18. 12. 2013. ; „Spy chiefs public hearing: as it happened”. The Telegraph. 7. 11. 2013. Приступљено 18. 12. 2013. 
  89. ^ „Britain's spy chiefs will be questioned in public for the first time, under radical reforms of the way Parliament monitors the intelligence agencies”. The Telegraph. 10. 11. 2012. Приступљено 18. 12. 2013. 
  90. ^ а б „GCHQ does not breach human rights, judges rule”. BBC. 5. 12. 2014. Приступљено 6. 12. 2014. 
  91. ^ а б „IPT rejects assertions of mass surveillance”. GCHQ. 5. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2015. Приступљено 7. 2. 2015. 
  92. ^ а б „List of judgments”. Investigatory Powers Tribunal. 5. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2015. Приступљено 7. 2. 2015. »1. A declaration that the regime governing the soliciting, receiving, storing and transmitting by UK authorities of private communications of individuals located in the UK which have been obtained by US authorities pursuant to Prism and/or Upstream does not contravene Articles 8 or 10 ECHR. 2. A declaration that the regime in respect of interception under ss8(4), 15 and 16 of the Regulation of investigatory Powers Act 2000 does not contravene Articles 8 or 10 ECHR and does not give rise to unlawful discrimination contrary to Article 14, read together with Articles 8 and/or 10 of the ECHR.« 
  93. ^ „IPT Ruling on Interception”. GCHQ. 6. 2. 2015. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2015. Приступљено 6. 2. 2015. 
  94. ^ „GCHQ censured over sharing of internet surveillance data with US”. BBC. 6. 2. 2015. Приступљено 6. 2. 2015. 
  95. ^ „UK-US surveillance regime was unlawful 'for seven years'. The Guardian. 6. 2. 2015. Приступљено 6. 2. 2015. 
  96. ^ „UK surveillance 'lacks transparency', ISC report says”. BBC. 12. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  97. ^ „Privacy and Security: A modern and transparent legal framework”. Intelligence and Security Committee of Parliament. 12. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  98. ^ „Intelligence and security committee report: the key findings”. The Guardian. 12. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  99. ^ „Statement by the Interception of Communications Commissioner's Office (IOCCO) on the publication of the Interception of Communications Commissioner's Report 2014” (PDF). 12. 3. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 4. 2015. Приступљено 14. 3. 2015 ; „Report of the Interception of Communications Commissioner” (PDF). март 2015. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  100. ^ „UK surveillance laws need total overhaul, says landmark report”. The Guardian. 12. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  101. ^ „Civil liberty campaigners attacked for saying terror attack is "price worth paying" to prevent mass snooping”. The Telegraph. 12. 3. 2015. Приступљено 14. 11. 2015 ; Carlile, Alex (13. 3. 2015). „GCHQ doesn't need any lectures from Liberty”. The Times. Приступљено 14. 3. 2015. 
  102. ^ "Regulation of Investigatory Powers Act 2000", 2000 Chapter 23, UK Government Legislation. Retrieved 28 September 2013.
  103. ^ „'Massive abuse' of privacy feared”. BBC News. 11. 6. 2002. Приступљено 5. 4. 2010. 
  104. ^ "Protection of Freedoms Bill", Home Office, 11 February 2011. Retrieved 28 September 2013.
  105. ^ „Emergency data law clears Commons”. BBC. 16. 7. 2014. Приступљено 27. 9. 2014. 
  106. ^ „Data Retention Bill set to become law”. BBC. 17. 7. 2014. Приступљено 27. 9. 2014. 
  107. ^ „Details of UK website visits 'to be stored for year'. BBC. 4. 11. 2015. Приступљено 10. 11. 2015. 
  108. ^ „Investigatory powers bill: the key points”. The Guardian. 4. 11. 2015. Приступљено 10. 11. 2015. 
  109. ^ „A question of trust: report of the investigatory powers review - GOV.UK”. www.gov.uk (на језику: енглески). Приступљено 2017-07-06. 
  110. ^ „Investigatory Powers Bill: bulk powers review - GOV.UK”. www.gov.uk (на језику: енглески). Приступљено 2017-07-06. 
  111. ^ David Anderson (11. 4. 2017). „CJEU judgment in Watson/Tele2”. David Anderson QC Lawyer London UK. Приступљено 2017-07-06. 
  112. ^ „10 Human Rights Organisations v. United Kingdom | Privacy International”. www.privacyinternational.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-07-06. 
  113. ^ „The Price of Privacy: How local authorities spent £515m on CCTV in four years” (PDF). Big Brother Watch. фебруар 2012. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 9. 2015. Приступљено 4. 2. 2015. 
  114. ^ „FactCheck: how many CCTV cameras? - Channel 4 News”. Channel4.com. Приступљено 8. 5. 2009. 
  115. ^ „CCTV in London” (PDF). Приступљено 22. 7. 2009. 
  116. ^ „How many cameras are there?”. CCTV User Group. 18. 6. 2008. Архивирано из оригинала на датум 23. 10. 2008. Приступљено 8. 5. 2009. 
  117. ^ James Bamford (2008), The Shadow Factory, Doubleday, ISBN 0-385-52132-4, Chapter 'Shamrock', especially pg. 163.
  118. ^ McCullagh, Declan (30. 1. 2007). „FBI turns to broad new wiretap method”. ZDNet News. Приступљено 13. 3. 2009. 
  119. ^ Data Priest; William M. Arkin (20. 12. 2010). „Monitoring America”. Washington Post. Приступљено 27. 1. 2011. 
  120. ^ Mui, Ylan (29. 7. 2013). „Growing use of FBI screens raises concerns about accuracy, racial bias”. Washington Post. Приступљено 2. 8. 2013. 
  121. ^ "AP Interview: USPS takes photos of all mail", Associated Press (AP), 2 August 2013.
  122. ^ "U.S. Postal Service Logging All Mail for Law Enforcement", Ron Nixon, New York Times, 3 July 2013. Retrieved 25 September 2013.
  123. ^ Kevin Poulsen (18. 7. 2007). „FBI's Secret Spyware Tracks Down Teen Who Made Bomb Threats”. Wired Magazine. Condé Nast. Приступљено 19. 9. 2013. 
  124. ^ "Is the NSA reading your MySpace profile?", Dawn Kawamoto, CNET News, 9 June 2006. Retrieved 19 September 2013.
  125. ^ Glenn Greenwald (31. 7. 2013). „XKeyscore: NSA tool collects 'nearly everything a user does on the internet'. The Guardian. Приступљено 2. 8. 2013. 
  126. ^ „CALEA Archive”. Electronic Frontier Foundation. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2009. Приступљено 14. 3. 2009. 
  127. ^ „CALEA: The Perils of Wiretapping the Internet”. Electronic Frontier Foundation. Приступљено 14. 3. 2009. 
  128. ^ „FAQ on the CALEA Expansion by the FCC”. Electronic Frontier Foundation. 20. 9. 2007. Приступљено 14. 3. 2009. 
  129. ^ Cauley, Leslie (11. 5. 2006). „NSA has massive database of Americans' phone calls”. USA Today. Приступљено 12. 5. 2010. 
  130. ^ Erin Mahoney and Joanne Helperin (3. 7. 2009). „Caught! Big Brother May Be Watching You With Traffic Cameras”. Edmunds. Приступљено 19. 9. 2013. 
  131. ^ "Law Enforcement Operations", Persistent Surveillance Systems. Retrieved 9 September 2013.
  132. ^ Savage, Charlie (12. 8. 2007). „US doles out millions for street cameras”. The Boston Globe. Приступљено 19. 9. 2013. 
  133. ^ McFadden, Robert D. (7. 8. 2007). „City Is Rebuffed on the Release of '04 Records”. New York Times. Приступљено 5. 4. 2010. 
  134. ^ van der Vlist, Fernando N. 2017. Counter-Mapping Surveillance: A Critical Cartography of Mass Surveillance Technology After Snowden. Surveillance & Society 15(1): 137-157.
  135. ^ "Country Report: Socialist Republic of Vietnam", Safety on the Line, Cormac Callanan and Hein Dries-Ziekenheiner, Freedom House, July 2012. Retrieved 19 September 2013.
  136. ^ Arrington, Michael (15. 5. 2008). „He Said, She Said in Google v. Facebook”. TechCrunch. Приступљено 14. 8. 2009. 
  137. ^ Papakipos, Matthew (28. 5. 2009). "Google's HTML 5 Work: What's Next?" (62-minute video). Google I/O 2009. YouTube. Приступљено 19. 9. 2013. 
  138. ^ „Google CEO bullish on mobile Web advertising”. Reuters. 25. 1. 2008. Приступљено 28. 2. 2010. 
  139. ^ Schmidt, Eric (16. 2. 2010). Keynote speech (video). 2010 Mobile World Congress Barcelona. YouTube. Приступљено 28. 2. 2010. 
  140. ^ "Content distribution regulation by viewing use", Microsoft Corporation, United States Patent Application 20120278904, 26 April 2011. Retrieved 19 September 2013.
  141. ^ Manuel Castells, (August 2009), The Rise of the Network Society, 2nd edition, Wiley Blackwell, ISBN 978-1-4051-9686-4. Retrieved 23 September 2013.
  142. ^ „Smart cities? Tell it like it is, they're surveillance cities”. 
  143. ^ The first use of the term "electronic police state" was likely in a posting by Jim Davis „Police Checkpoints on the Information Highway”. Computer Underground Digest. 6 (72). 11. 8. 1994. ISSN 1066-632X. »The so-called 'electronic frontier' is quickly turning into an electronic police state.« 
  144. ^ а б The term "electronic police state" became more widely known with the publication of The Electronic Police State: 2008 National Rankings, by Jonathan Logan, Cryptohippie USA.
  145. ^ Kingsley Ufuoma OMOYIBO, Ogaga Ayemo OBARO (2012), "Applications of Social Control Theory: Criminality and Governmentality" Архивирано 31 август 2018 на сајту Wayback Machine, International Journal of Asian Social Science, Vol. 2, No. 7, pp.1026-1032.

Спољашње везеУреди