Отворите главни мени

Матија Зламалик

сликар, графички радник, илустратор и професор на Факултету примењених уметности у Београду
(преусмерено са Мате Зламалик)

Матија или Мате Зламалик (Сарајево, 2. фебруар 19053. октобар 1965) је био сликар, графички радник, илустратор, дизајнер поштанских марки и новчаница, професор на Факултету примењених уметности у Београду (1950—1965). Сликао је класичне и интимистичке жанрове, у традицији европског модернизма.

Матија Зламалик
Матија Зламалик портрет.jpg
Датум рођења(1905-02-02)2. фебруар 1905.
Место рођењаСарајево
Датум смрти3. октобар 1965.(1965-10-03) (60 год.)

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је 2. фебруара 1905. у Сарајеву, од мајке Луције (рођене Брахер) из Новске и оца Ивана, родом из Врбање у Славонији, а пореклом из Моравска у источној Чешкој, као пето од шесторо деце у породици.[1] Имао је четири сестре и једног брата.[2]

У детињсву је лета проводио у Врбањи и Травнику, у кругу шире породице.[3]

Године 1917. умрла му је једна од сестара, а годину дана касније и отац.[2] У Травнику је оставши рано без оца (1920) почео да ради код књижара-штампара Фрање Липског.[1] У штампарији је често цртао своје колеге у покрету и правио карикатуре, али је ове радове уништио, самокритички их сматрајући аматерским.[3] Након четири године рада у штампарији је постао типограф.[1]

Године 1925. је прешао у Београд. С обзиром да је у то време био на снази генерални штрајк штампарских радника, придружио се штрајкачима и постао члан Савеза графичких радника.[1] Године 1926. запослио се као типограф у Министарству војске и морнарице и доселио је породицу у Београд.[3]

Наредне године је отишао у Требиње на одслужење војног рока.[3] При крају одслужења војног рока, уписао се на припремни течај Одељења чисте уметности на Уметничкој школи у Београду (1928).[1] Прву школску годину је завршио са одличним успехом. Наредне четири године је студирао Нижи течај на Одељењу за чисту уметност,[3] под надзором Ивана Радовића. Године 1933. је стекао статус слободног уметника. Истакао се на изложби завршетка школе ученика Уметничке школе, која је организована јуна 1933. [3]

Током првих годину и по дана школовања је примао материјалну помоћ за незапослене од колега графичара, док се остатак времена издржавао свирајући бенџо[1] и по потреби и клавир у музичкој групи „Џос”, наступајући у ноћним кабареима.[3] Професори су му били: Милан Миловановић, Иван Радовић, Бета Вукановић, Љубомир Ивановић и Никола Бешевић.[1] Најјачи утисак на њега је оставио Љубомир Ивановић, који је као водич и професор, своје студенте водио по Старој Србији, у манастире где су копирали старе фреске и сликали пејзаже.[3]

Школске 1934/35. је завршио Виши академски течај на Одељењу чисте уметности, као редован ученик, а истовремено је ванредно завршавао и гимназију у Београду.[1]

Након студија је о сопственом трошку путовао у Париз. Обилазио је музеје и пратио актуелности.[4]

Као уметник је примећен новембра 1935. године на VIII јесењој изложби пријатеља лепих уметности. Редовно је излагао своје радове све до 1941. године и добијао је врло лепе критике.[5]

Припадао је групи побуњених од 37 „независних уметника”, који су бојкотовали изложбе у Павиљону „Цвијета Зузорић”, због све отежанијег учешћа и високих цена за излагаче и публику, приређујући у исто време своју, самосталну изложбу. Ова група напредних сликара и вајара је чинила ново стваралачко језгро, која је деловало ванинституционално неколико година пред Други светски рат.[1]

Аутор је многих карикатура објављених у предратном „Ошишаном јежу”,[5] сарађивао је у „Едицији” илуструјући уџбенике, израђивао нацрте за амбалажу, плакате, учествовао у опремању сајмова, радио као сликар у сликарници Народног позоришта и као професор цртања у шегртској школи,[1] у Јагићевој улици на Црвеном крсту у Београду.[4]

Почетком Другог светског рата је мобилисан. Успео је да побегне из заробљеничког воза, заједно са Лалетом Станковићем. Уз помоћ српских сељака из Мачве, заједно се вратили у Београд.[1] Током бомбардовања окупатора 1941, као и за време савезничког бомбардовања 1944. страдале су многе његове слике и докуманта. [6]

Пошто је марта 1942, освојио прву и другу награду за решење апоена од 100 динара и 10 динара, на анонимном конкурсу за израду скица за новчанице, маја исте године добио је стално запослење у Заводу за израду новчаница.[1] Исте године, такође је био ухапшен на улици и провео цео дан у затвору, а атеље му је претресен, приликом тражења Марка Никезића.[2]

У истом заводу је 1943. направио прву порто марку (без ознака вредности) за Ослобођену територију.[1] Пред крај 1944. је ушао у „Пропагандно одељење Врховног штаба НОБ-а”.[1]

Активно је сарађивао у оснивању Дома армије војске Југославије.[1]

Године 1945. наставио је да ради као сликар у Заводу за израду новчаница. Направо је нацрт марке у спомен ослобођења Београда, под називом „20. октобар”. До 1963. је направио је више од 120 реализованих скица за маркице. Такође је радио на скицама првих новчаница за Југославију, Румунију и Албанију. Укупно је у периоду 1942—1960. пројектовао више од 25 идејних решења за новчанице које су се налазиле у оптицају.[1] Због недовољне ангажованости одлучио је да напусти Завод за израду новчаница и врати се на статус слободног уметника.[2]

Оженио се Мирјаном, 1947, 1950. му је умрла мајка, 1951. несрећним случајем једини брат му је изгубио живот.[2]

Аутор је „хиљадарке“, новчанице која се налазила у промету 1950-их,[5] познатој не само по лепоти већ и по великој куповној моћи.[3]

Аутор је грба Србије који је важио у периоду 1947—2004. [5]

Године 1944. израдио је први плакат о слому фашизма, са исцепаним кукастим крстом („27. март 1941. - Боље гроб него рок”), који је био веома популаран у Београду. Исти плакат се појавио и на Сремском фронту.[1] У послератном периоду је био један од главних актера у уметности плаката[7] и направио је велики број плаката, од којих и први плакат био за прву изложбу Савеза удружења ликовних уметника Југославије.[5]

Јануара 1950. је постао ванредни професор на новооснованој Академији за примењене уметности, и у том својству је остао до краја бављења професуром,[1] све до пензионисања 1964, због болести.[5]

Лета 1951. организовао је своју прву самосталну изложбу, на којој је представио 66 уљаних слика, 22 темпере, 20 цртежа тушем, 9 цртежа оловком, 25 илустрација, што је представљало само мали део његових радова.[1]

Године 1954. започео је рад на израде поштанских маркица из серије „Флора и фауна Југославије”. У избору биљака карактеристичних за наше поднебље му је помогао професор Јован Туцаков, а у избору животиња професор Стефан Ђелинео. Маркице су штампане у Шварцарској, у фирми „Курвоазије” франц. Courvoisie. Његова ликовна решења за маркице су ушла у фонд најлепших маркица света.[1]

Јуна 1962. доживео је мождани удар, после чега му је десна страна тела одузета.[1] Упркос забрани лекара, наставио је да слика. Октобра 1964. уследио је нови мождани удар, после чега је губио равнотежу и морао да користи инвалидска колица. И после тога је наставио да слика, а започео је да пише и дневник.[8]

Априла 1965. у галерији УЛУС на Теразијама, организована је његова друга самостална изложба са 35 слика из периода пре и после болести.[1] Није присуствовао отварању изложбе. [8]

Умро је 23. октобра 1965.[1]

(Не)ПризнањаУреди

Два пута је предложен за Октобарску, једном за Седмојулску награду. Награде није добио, због неслагања са Комунистичком партијом Југославије, чији члан никада није био.[5]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди