Матија Петар Катанчић

Матија Петар Катанчић (Валпово, 12. август 1750Будим, 24. мај 1825) је био српски[1] писац и професор.

Матија Петар Катанчић
Matija Petar Katancic-Valpovo.JPG
споменик у Валпову
Датум рођења(1750-08-12)12. август 1750.
Место рођењаВалпово
Датум смрти24. мај 1825.(1825-05-24) (74 год.)
Место смртиБудим

Учио је богословске науке и естетику у Будиму. Још као младић ушао је у фрањевачки ред.[2] Дуго је био професор у Осијеку, Загребу и на пештанском универзитету, где је предавао нумизматику и археологију. Боравио је 1781. године у Београди о којем је на латинском језику објавио (1796) књигу: "Спомен Београда некадашњег Сингидуна".[3] Умро је у Будиму.

Катанчић попут Мушицког у Срба најпотпуније представља позну псевдокласичну поезију. Он пева оде по угледу на Хорација и пастирске песме по угледу на буколску поезију грчку и латинску. Као одличан познавалац класичне књижевности Грка и Римљана, он покушава у језик унесе у латинске метричке форме, да створи уметничку версификацију према латинским узорима. Он је писао песме и на латинском језику. Његово најпознатије дело, збирка поучних и филозофских песама, носи латински назив „Fructus autumnales“. Написана је у Загребу 1791. године, а преведена на српски 1831. у Летопису Матице српске. У његовим песмама се осећа и утицај народне поезије. У истом делу налази се и једна од првих расправао о метрици у српској поезији. Постхумно му је штампан први превод старог закона на српски - „Sveto pismo starog' zakona (...) u Jezik Slavno-Illyricski izgovora Bosanskog prinesheno“ (Будим, 1831).

Писао је Катанчић 1798. године о Србима ("српском имену"): Оно је заиста нашим Илирима познато, да се свуда Србљима зову, не само они који живу у Србији, него скоро по свем Илирику а и по Дацији, особито они који су грчкога закона, који мисле, да се тијем највише од другијех разликују, што се зову Србљи или Србљани.[4] А у односу на Хрвате примећује: Хрвати - ово приповиједам по свом уверењу - нас Раце и Илире, који се од њих у језику знатно разликујемо, све зову Власима.[5]

Катанчић је био више учен човек него песник. Он је дао неколико занимљивих метричких образаца по угледу на старе класике и показао одлично познавање грчке и римске митологије и књижевности, али, у основи, његова поезија је хладна и укочена, неуспео покушај да по утврђеним обрасцима класичног стила даде примере својих естетичких схватања, изложених у једној рукописној књизи на латинском језику.

Постојало је у Валпову између два рата Певачко друштво "Катанчић".[6]

РеференцеУреди

  1. ^ "Дело", Београд 1. октобар 1911.
  2. ^ Јован Суботић: "Цветник србске словесности...", Беч 1853.
  3. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. август 1931.
  4. ^ "Српско коло", Загреб 15. децембар 1906.
  5. ^ "Дело", страна 63, Београд 1. октобар 1911.
  6. ^ "Правда", Београд 6. фебруар 1939.

ЛитератураУреди