Мајска декларација

Мајска декларација је програмска изјава народних заступника Југословенског клуба унутар Аустроугарске. Крајем маја 1917. године, ову декларацију су поднели посланици из Словеније, Истре и Далмације окупљени у Југословенском клубу.[1] Декларацију је прочитао председник Југословенског клуба Антон Корошец 30. маја 1917. у бечком Царском већу, и у њој је био садржан програм уједињења свих Јужних Словена у оквиру Аустрије и династије Хабзбург.

У декларацији се захтева да се све територије Хабзбуршке монархије, на којима живе Словенци, Хрвати и Срби уједине под влашћу хабзбуршко - лотаринске династије у једно самостално, слободно и на демократској основи засновано "државно тело". Југословенски клуб је тражио да уместо дотадашње дуалистичке монархије, буде федеративно преуређење и стварање тријалистичке монархије у којој би Јужни Словени имали своју федеративну јединицу. Декларација, у лето 1918. године, доводи до тзв. декларацијског покрета и оснивања народних одбора, првенствено у Словенији, а потом и у другим југословенским земљама Монархије. Иако је остала на линији решавања југословенског питања у оквиру Хабзбуршке монархије, Мајска декларација је ипак представљала важан корак у решавању тог питања.[2]

Немци на почетку нису знали куда ће декларација довести, с тога је немачки посланик др. Пахер, 30. маја, изјавио у парламенту, у име немачког "Nationalverbanda" , да ће државноправна тежња Југословена наићи на одлучан отпор свих Немаца. Антон Корошец је одговорио на ту изјаву, 12. јуна 1917. године, рекавши како има жељу да из тешке борбе на крају изникне југословенска слобода, наводи како сви Словенци, Хрвати и Срби теже ка слободи, заједничком животу и у тој заједници рад за своје благостање.[3]

Програм мајске декларације, иако је био компромисног садржаја, донет је против воље бечке владе. За Словенце је било значајно да су сви југословенски представници Хрвати и Срби тражили да и словеначки народ уђе у југославенску државу. Југословенска држава би требало да призна хабзбуршку династију, али не и њену постојећу државну организацију, то је био захтев за окупљањем свих југословенских земаља у једно независно државно тело.[4]

Била је прихваћена и у народу, нарочито у словеначким земљама кроз "декларацијски покрет", који је надмашио циљеве саме декларације те постао антиаустријски покрет. Самим тим започиње процес радикализације југословенског питања унутар Монархије, који на крају доводи уједињења југословенских земаља које су биле под хабзбуршком влашћу, стварањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба 29. октобра 1918. године. [5]

Декларација је гласила: "Потписани посланици, удружени у Југословенском клубу, изјављују, да захтевају на темељу народносног начела и хрватског државног права, да се све територије монархије на којима живе Словенци, Хрвати и Срби уједине под жезлом хабзбуршко - лотариншке династије у самостално државно тело, слободно од сваког страног господара и изграђеног на демократском темељу. За остварење тог захтева свог јединственог народа, заузимаће се свим силама. С том задршко ће потписани учествовати у парламентарном раду." Она није остала само "оруђе" у парламентарним борбама у Бечу, иако је то на почетку била њена основна намена.[6]

Види јошУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

  1. ^ а б Зоран С. Мирковић (2017). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  2. ^ Зоран С. Мирковић (2017). Српска правна историја. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 219. 
  3. ^ Југославикус (1934). Борба Словенаца за Југославију (Др. Крек, др. Корошец и другови у аустријском парламенту). Београд. стр. 41 — 43. 
  4. ^ а б „Босна и Херцеговина у заједничкој југославенској држави (1918 - 1941), стр. 257” (PDF). 
  5. ^ „Босна и Херцеговина у заједничкој Југославенској држави (1918 - 1941), стр. 257” (PDF). 
  6. ^ а б Југославија у историјској перспективи. Београд: Хелсиншки одбор за људска права у Србији. 2017. стр. 174.