Меша Селимовић
Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски[3] и српски писац, универзитетски професор, сценариста и академик. Селимовић је за себе говорио да је Србин муслиманског порекла[2] и стварао је на српскохрватскоме говорном подручју[4] у другој половини 20. века.
Меша Селимовић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Мехмед Селимовић |
Надимак | Меша |
Датум рођења | 26. април 1910. |
Место рођења | Тузла, Аустроугарска |
Датум смрти | 11. јул 1982.72 год.) ( |
Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Држављанство | СФР Југославија |
Националност | Југословен |
Народност | Србин[1][2] |
Религија | Атеизам[тражи се извор] |
Универзитет | Универзитет у Београду |
Породица | |
Породица | Шефкија (брат) Теуфик (брат) |
Рођаци | Хана Селимовић (унука-братаница) |
Књижевни рад | |
Језик стварања | српскохрватски |
Жанр | егзистенцијализам |
Утицаји од | Жан Пол Сартр, Албер Ками |
Биографија
[5]Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[6][7] У својој књизи сећања пише за оца Алију: „Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…”[6]
У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и свом идентитету. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији „Српска књижевност у 100 књига”, под бројем 95.[8]
У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестаменталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:
Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.
Имао је два брата, Теуфика и Шефкију.[9] У родном граду завршио је основну школу и гимназију.[5] Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године,[10] а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.[11]
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом,[12] а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда.[12]
Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције.[13] Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма”, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост” и председник Савеза књижевника Југославије.[14]
Пензионисан је 1971. године, а у Београд се преселио јануара 1973. Селимовићу је за живота пребацивано што је одабрао Београд, Србе и српску књижевност као своје.[15]
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и АНУБиХ.[16] Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.[17]
Званични органи СР Босне и Херцеговине су након Селимовићеве смрти затражили да се његов леш пребаци у Сарајево и да тамо буде покопан. Такве захтеве је Добрица Ћосић окарактерисао као националну и националистичку употребу леша, у служби бошњачке идеологије.[15]
Лични живот
Женио се два пута; са првом супругом Десанком имао је ћерку Слободанку, а са другом супругом Дарославом Дарком Божић, ћерком и удовицом официра ЈВуО,[18] имао је две кћерке.[19] Умро је 11. јула 1982. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[20][21]
Добрица Ћосић је био пријатељ са Мешом Селимовићем и међу реткима је прочитао рукопис романа Дервиш и смрт.[15]
Дела
После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).[22]
Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Борислав Михајловић Михиз је роман Дервиш и смрт описао као ремек-дело и чудо.[23]
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.[24]
Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија” затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[25][26]
Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.[27]
Признања и награде
- Почасни доктор Сарајевског универзитета, 1971.
- НИН-ова награда, за роман Дервиш и смрт, 1967.
- Награда „Иван Горан Ковачић”, за роман Дервиш и смрт, 1967.
- Његошева награда, за роман Дервиш и смрт, 1969.
- Двадесетседмојулска СРБиХ
- Награда АВНОЈ-а, 1970.
- БИГЗ-ова награда (почасна), за роман Круг, 1984.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Круг, 1984.
Дела
- Увријеђени човјек (1947)
- Прва чета (1950)
- Туђа земља (1957)
- Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
- Тишине (1961)
- Магла и мјесечина (1965)
- Есеји и огледи (1966)
- Дервиш и смрт (1966)
- За и против Вука (1967)
- Тврђава (1970)
- Острво (1974)
- Сјећања (1976)
- Круг (1983)
Види још
Референце
- ^ „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 06. 03. 2019. г. Приступљено 19. 8. 2019. Невалидан унос
|dead-url=live
(помоћ) - ^ а б „I. Miladinović: Meša Selimović, srpski pisac iz muslimanske porodice”. Нови Стандард (на језику: српски). 2021-06-07. Архивирано из оригинала 01. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-01.
- ^ „Меша Селимовић”. Едукација. Архивирано из оригинала 19. 08. 2019. г. Приступљено 19. 8. 2019. Невалидан унос
|dead-url=live
(помоћ) - ^ „MOST OD RIJEČI – Meša Selimović”. Knjižare Vulkan (на језику: српски). Архивирано из оригинала 01. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-01.
- ^ а б „Meša Selimović”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ а б Меша Селимовић: „Сјећања”, Београд-Ријека 1976.
- ^ „Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића”. Архивирано из оригинала 09. 03. 2018. г. Приступљено 08. 03. 2018.
- ^ Радован Поповић: „Живот Меше Селимовића”, Београд 1988. године
- ^ „Meša Selimović – ateist koji se usrdno molio”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ „Meša Selimović”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ „O Meši Selimoviću”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ а б „MEHMED MEŠA SELIMOVIĆ”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ „MEŠA SELIMOVIĆ – Kako je nastao roman Derviš i smrt”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ „Uz rođendan velikog pisca: Tako je pisao Meša Selimović”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ а б в Павловић 2014, стр. 130—131.
- ^ „Meša Selimović biografija: Ko je bio najveći bosanskohercegovački pisac 20.vijeka?”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ „Na današnji dan rođen Meša Selimović, svrstan među 100 najpoznatijih Srba”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ Радивојевић, Жижа. „Меша Селимовић и Дарка – тврђава која је одолела”. Politika Online. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 2023-12-11.
- ^ „“LJUBAV JE VALJDA JEDINA STVAR NA SVETU KOJU NE TREBA OBJAŠNJAVATI NITI TRAŽITI JOJ RAZLOG” – MEŠA SELIMOVIĆ”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ „Sedam malo poznatih činjenica o Meši Selimoviću”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
- ^ „НИЈЕ СЕ ПОКАЈАО: Како је Меша Селимовић оставио жену и дете”. Нпортал. 27. 4. 2023. Архивирано из оригинала 29. 04. 2023. г. Приступљено 29. 4. 2023.
- ^ „Meša Selimović biografija poznatog pisca”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ Павловић 2014, стр. 1329.
- ^ „MEŠA SELIMOVIĆ (Tuzla, 26. april 1910 – Beograd, 11. jul 1982)”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024.
- ^ Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava – Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
- ^ „100 izabranih citata – Meša Selimović (Tvrđava)”. 6yka.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 2023-01-31.
- ^ „Četrdeset godina od smrti Meše Selimovića”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2023. г. Приступљено 30. 01. 2023.
Литература
- Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava – Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
- Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости.
Спољашње везе
- Биографија на сајту САНУ
- Меша Селимовић (српско наслеђе)
- Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010)
- Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика”, 1. мај 2010)
- Пронашао мир у Београду („Вечерње новости”, 9. јул 2010)
- Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика”, 10. јул 2010)
- Меша у сенци „Дервиша” („Вечерње новости”, 4. мај 2011)
- Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019)
- Трибина „Меша Селимовић — између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића
- ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА „ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ”: Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића („Вечерње новости”, 5. јул 2022)
- Зашто данас читати Мешу Селимовића: Кметови по традицији, кабадахије по жељама („Политика”, 12. јул 2022)
- Како је 1982 објављено да је умро Меша Селимовић (Нпортал, 16. децембар 2022)