Википедија

Меша Селимовић

српски и југословенски књижевник

Мехмед Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски[3] и српски писац, универзитетски професор, сценариста и академик. Селимовић је био српскога порекла[1][2] и стварао је на српскохрватскоме говорном подручју[4] у другој половини 20. века.

Меша Селимовић
Mselimovic.jpg
Лични подаци
Пуно имеМехмед Селимовић
Датум рођења(1910-04-26)26. април 1910.
Место рођењаТузла, Аустроугарска
Датум смрти11. јул 1982.(1982-07-11) (72 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
ДржављанствоСФРЈ
НационалностЈугословен
НародностСрбин[1][2]
РелигијаАтеизам[тражи се извор]
УниверзитетУниверзитет у Београду
Породица
ПородицаШефкија (брат)
Теуфик (брат)
РођациХана Селимовић (унука-братаница)
Књижевни рад
Језик стварањасрпскохрватски
Књижевни жанрегзистенцијализам
Утицаји одЖан Пол Сартр, Албер Ками

БиографијаУреди

 
Меша Селимовић као академик САНУ
 
Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[5][6] У својој књизи сећања пише за оца Алију: "Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање..."[5]

У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији "Српска књижевност у 100 књига", под бројем 95.[7]

У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:

Имао је два брата, Теуфика и Шефкију.[8] У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године,[9] а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.[10]

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом,[11] а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда.[12]

Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:

  • професор Више педагошке школе
  • доцент Филозофског факултета
  • уметнички директор „Босна-филма“
  • директор драме Народног позоришта
  • главни уредник ИП „Свјетлост“.
  • председник Савеза књижевника Југославије

Пензионисан је 1971. године, а у Београд се преселио јануара 1973. Селимовићу је за живота пребацивано што је одабрао Београд, Србе и српску књижевност као своје.[13]

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и АНУБиХ. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

Званични органи СР Босне и Херцеговине су након Селимовићеве смрти затражили да се његов леш пребаци у Сарајево и да тамо буде покопан. Такве захтеве је Добрица Ћосић окарактерисао као националну и националистичку употребу леша, у служби бошњачке идеологије.[13]

Лични животУреди

Женио се два пута; са другом супругом имао је две кћерке.[14] Умро је 11. јула 1982. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.[15]

Добрица Ћосић је био пријатељ са Мешом Селимовићем и међу реткима је читао рукопис романа Дервиш и смрт.[13]

ДелаУреди

 
Табла на згради где је становао у Београду

После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).

Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Борислав Михајловић Михиз је роман Дервиш и смрт описао као ремек-дело и чудо.[16]

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[17][18]

Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.[19]

Признања и наградеУреди

ДелаУреди

 
Споменик Меши Селимовићу у Тузли

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019. 
  2. ^ а б „I. Miladinović: Meša Selimović, srpski pisac iz muslimanske porodice”. Нови Стандард (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-01-01. 
  3. ^ „Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019. 
  4. ^ „MOST OD RIJEČI - Meša Selimović”. Knjižare Vulkan (на језику: српски). Приступљено 2022-01-01. 
  5. ^ а б Меша Селимовић: "Сјећања", Београд-Ријека 1976.
  6. ^ Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића
  7. ^ Радован Поповић: "Живот Меше Селимовића", Београд 1988. године
  8. ^ „Meša Selimović - ateist koji se usrdno molio”. 
  9. ^ „Meša Selimović”. 
  10. ^ „O Meši Selimoviću”. 
  11. ^ „MEHMED MEŠA SELIMOVIĆ”. 
  12. ^ „MEHMED MEŠA SELIMOVIĆ”. 
  13. ^ а б в Павловић 2014, стр. 130-131.
  14. ^ „“LJUBAV JE VALJDA JEDINA STVAR NA SVETU KOJU NE TREBA OBJAŠNJAVATI NITI TRAŽITI JOJ RAZLOG” – MEŠA SELIMOVIĆ”. 
  15. ^ „Sedam malo poznatih činjenica o Meši Selimoviću”. 
  16. ^ Павловић 2014, стр. 1329.
  17. ^ Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7. 
  18. ^ „100 izabranih citata - Meša Selimović (Tvrđava)”. 6yka.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31. 
  19. ^ „Četrdeset godina od smrti Meše Selimovića”. 

ЛитератураУреди

  • Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7. 
  • Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. 

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меша_Селимовић&oldid=25639278”