Меша Селимовић
Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски,[1] српски[2] и босанскохерцеговачки[3] писац који је стварао у другој половини 20. века.
| Меша Селимовић | |
|---|---|
 Меша Селимовић | |
| Пуно име | Мехмед Селимовић |
| Датум рођења | 26. април 1910. |
| Место рођења | Тузла Аустроугарска |
| Датум смрти | 11. јул 1982. (72 год.) |
| Место смрти | Београд,  СР Србија СФР Југославија |
| Школа | Универзитет у Београду |
БиографијаУреди
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:
- професор Више педагошке школе,
- доцент Филозофског факултета,
- уметнички директор „Босна-филма“,
- директор драме Народног позоришта,
- главни уредник ИП „Свјетлост“.
Године 1971. је пензионисан и преселио се јануара 1973. године у Београд. Током живота два пута се женио, са другом супругом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, где је сахрањен у Алеји заслужних грађана.
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.
Признања и наградеУреди
Био је биран за:
- председника Савеза књижевника Југославије,
- био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
- редовни члан АНУБиХ и САНУ.
Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:
- НИН-ова награда (1967),
- ГОРАНОВА награда (1967),
- Његошева награда (1967),
- потом Двадесетседмојулска СРБиХ,
- награда АВНОЈ-а, итд.
ДелаУреди
После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).
Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[4]
Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.
Национална припадностУреди
У вези са својим националним опредељењем — српством, Меша је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији "Српска књижевност у 100 књига", под бројем 95.[5] У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:
| „ | Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком. | ” |
Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[6][7] У својој књизи сећања пише за оца Алију: "Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање..."[6]
Списак делаУреди
.jpg)
- Увријеђени човјек (1947)
- Прва чета (1950)
- Туђа земља (1957)
- Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
- Тишине (1961)
- Магла и мјесечина (1965)
- Есеји и огледи (1966)
- Дервиш и смрт (1966)
- За и против Вука (1967)
- Тврђава (1970)
- Острво (1974)
- Сјећања (1976)
- Круг (1983)
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ „Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019.
- ^ „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019.
- ^ „Меша Селимовић”. Биографија. 22. 4. 2015. Приступљено 19. 8. 2019.
- ^ Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
- ^ Радован Поповић: "Живот Меше Селимовића", Београд 1988. године
- ^ а б Меша Селимовић: "Сјећања", Београд-Ријека 1976. године
- ^ Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића
ЛитератураУреди
- Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
Спољашње везеУреди
- Биографија на сајту САНУ
- „Корени храста - Меша Селимовић“, Радован Поповић, Вечерње новости, фељтон, 10—20. фебруар 2009.
- Меша Селимовић (српско наслеђе)
- Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010)
- Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика“, 1. мај 2010)
- Пронашао мир у Београду („Вечерње новости“, 9. јул 2010)
- Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика“, 10. јул 2010)
- Меша у сенци „Дервиша“ („Вечерње новости“, 4. мај 2011)
- Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019)
- Трибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића