Википедија

Меша Селимовић

југословенски писац

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски,[1] српски[2] и босанскохерцеговачки[3] писац који је стварао у другој половини 20. века. Убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Мехмед Меша Селимовић
Mselimovic.jpg
Датум рођења(1910-04-26)26. април 1910.
Место рођењаТузла
 Аустроугарска
Датум смрти11. јул 1982.(1982-07-11) (72 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ
ШколаУниверзитет у Београду

БиографијаУреди

Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:

  • професор Више педагошке школе,
  • доцент Филозофског факултета,
  • уметнички директор „Босна-филма“,
  • директор драме Народног позоришта,
  • главни уредник ИП „Свјетлост“.

Године 1971. је пензионисан и преселио се јануара 1973. године у Београд. Током живота два пута се женио; са другом женом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, где је сахрањен у "Алеји заслужних грађана Београда".

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

Признања и наградеУреди

Био је биран за:

  • председника Савеза књижевника Југославије,
  • био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
  • редовни члан АНУБиХ и САНУ.

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:

ДелаУреди

 
Табла на згради где је становао у Београду

После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).

„Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Tyзли yхапшен, осyђен на смрт и покопан на непознатом местy, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[4]

Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“ (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.

Национална припадностУреди

 
Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

У вези свог националног опредељења - српства, Меша је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман "Дервиш и смрт" изашао у Београду у едицији "Српска књижевност у 100 књига", под бројем 95.[5] У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:

Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[6][7] У својој књизи сећања пише за оца Алију: "Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање..."[6]

Списак делаУреди

 
Споменик Меши Селимовићу у Тузли.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019. 
  2. ^ „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019. 
  3. ^ „Меша Селимовић”. Биографија. 22. 4. 2015. Приступљено 19. 8. 2019. 
  4. ^ Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7. 
  5. ^ Радован Поповић: "Живот Меше Селимовића", Београд 1988. године
  6. ↑ 6,0 6,1 Меша Селимовић: "Сјећања", Београд-Ријека 1976. године
  7. ^ Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меша_Селимовић&oldid=22823410”