Отворите главни мени

Милада Рајтер (Винковци, 28. новембар 1910Београд, 1. септембар 2008), учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СФР Југославије и СР Србије.

МИЛАДА РАЈТЕР
Rajter Milada.jpg
Милада Рајтер
Датум рођења(1910-11-28)28. новембар 1910.
Место рођењаВинковци
 Аустроугарска
Датум смрти1. септембар 2008.(2008-09-01) (97 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Чланица КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Одликовања
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођена је 28. новембра 1910. године у Винковцима.[1]

Пре Другог светског рата је у Београду радила као зуботехничар. Укључила се у револуционарни раднички покрет и била веома активна у Савезу приватних намештеника, где је била организатор женске секције овог Савеза. Године 1939. је примљена у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Почетком 1941. године је била секретар партијске ћелије у Савезу приватних намештеника.[1][2]

На почетку окупације Југославије, 1941. године била је члан Трећег рејонског комитета КПЈ у Београду, а након напада Трећег рајха на Совјетски Савез, јуна 1941. године била је пребачена на дужност курира и техничара Централног комитета КПЈ. Пошто је имала лажна документа на име Магдалена Метераи, припаднице немачке народности, могла је лако да се креће по окупираном граду. Организовала је преношење партијских материјала из илегалне штампарије ЦК КПЈ на Бањичком венцу и проналазила станове који су користили за смештај и склониште чланова Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета КПЈ.[1] [2]

У окупираном Београду, деловала је све до лета 1943. године, када је са групом истакнутих активиста Народноослободилачког покрета, у којој су били Владислав и Јара Рибникар, Ђорђе Андрејевић Кун, Брана Перовић, Славка Морић и др, напустила Београд и преко Срема се пребацила у Босну. Потом су стигли у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у Јајцу. Након тога је била на дужностима у Политодјелу 26. далматинске дивизије.[1][2]

Крајем октобра 1944. године је дошла у ослобођени Београд, где је постала члан Јединствног народноослободилачког фронта Београда.[1] Након ослобођења Југославије, одављала је разне одговорне душтвено-политичке дужности. Била је члан Централног већа Савеза синдиката Југославије, секретар у Комисије за друштвене организације Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије, члан Председништва Градског одбора ССРН Београда и др.[3]

Умрла је 1. септембра 2008. године у Београду и сахрањена је на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден братства и јединства првог реда, Орден заслуга за народ другог реда и Орден за храброст.[3]

Учесник револуционарног покрета и Народноослободилачког рата био је и њен рођен брат Јаша Рајтер.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Ко је ко у Југославији. Београд. 1970. 
  • Вујошевић, Убавка (1977). Тито у Београду 1926—1944. Београд: Музеј града Београда. 
  • Младеновић, Мирослав (2006). Тито од устанка до победе 1941—1945. Београд.