Милан Степановић Матроз

Милан Степановић — Матроз (Огар, код Пећинаца, 1922Сремска Митровица, 7. јануар 1962) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено политички радник Народне Републике Србије.

милан степановић матроз
Лични подаци
Датум рођења(1922-00-00)1922.
Место рођењаОгар, код Пећинаца, Краљевина СХС
Датум смрти7. јануар 1962.(1962-01-07) (39/40 год.)
Место смртиСремска Митровица, НР Србија, ФНР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

Одликовања
Орден братства и јединства са златним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Орден партизанске звезде са пушкама Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 1922. у селу Огар, код Пећинаца. Потицао је из земљорадничке породице.

Школовао се у Земуну, где је похађао Поморско-ваздукопловну школу. Још као ученик укључио се у револуционарни омладински покрет и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Године 1941. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовао у организовању Народноослободилачког покрета у Земуну. Потом је отишао у партизане, где је био командант Посавског партизанског одреда, а потом заменик команданта Трећег посавског батаљона, који се најпре налазио у саставу Трећег сремског одреда, а потом Шесте источнобосанске бригаде. Средином 1943. повучен је на политички рад.[1]

Био је најпре члан Окружног комитета КПЈ за источни Срем, члан и секретар Среског комитета СКОЈ за Земун, од краја 1943. до јуна 1944, а потом секретар Среског комитета КПЈ за Земун, од јуна 1944. до краја рата.[1]

После ослобођења вршио је разне друштвено-политичке дужности. Радио је најпре у Покрајинском комитету КП Србије за Војводину, а потом у Обласном комитету КПС за Зајечар. Био је најпре потпредседник, а од 1955. председник Среског Народног одбора Сремске Митровице. Извесно време налазио се на дужности директора предузећа „Магнохром” у Краљеву. Биран је за народног посланика Већа произвођача Савезне народне скупштине.[2]

Преминуо је 7. јануара 1962. у сремскомитровачкој болиници од последице саобраћајне незгоде,[3] која се догодила 4. јануара у близини Пећинаца. Приликом одласка у Београд, услед магле и клизавог коловоза, током обилажења аутобуса, директно су ударили у камион, који се кретао у смеру ка Загребу. Заједно са њим, у аутомобилу су били Ђорђе Радосављевић, Гордана Жакула и возач, који су задобили лакше повреде.[4] Сахрањен је на гробљу у Сремској Митовици.[5]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст и Орден партизанске звезде трећег реда.[2]

Његово име носила је фабрика хартије „Матроз” у Сремској Митровици, а данас његово име носе улице у Земуну,[6] Батајници[7] и Путинцима.[8]

Референце

уреди

Литература

уреди
  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
  • Лабовић, Ђурица (1982). Земун на обалама Дунава и Саве. Београд: Књижевне новине.  COBISS.SR 34845959
  • Павловић, Душан (1998). Знамените личности на улицама Београда. Београд: Народна књига—Алфа.  COBISS.SR 69696524