Миливоје Максић

миливоје максић
миливоје максић
	Миливоје Максић
Лични подаци
Датум рођења	19. јануар 1928.
Место рођења	Београд, Краљевина СХС
Датум смрти	2. март 2003. (75 год.)
Место смрти	Београд, Србија, Србија и Црна Гора
Професија	дипломата
Савезни секретар; за иностране послове СФРЈ
Период	12. децембар 1991 — 28. април 1992.
Претходник	Будимир Лончар
Наследник	нико

Миливоје Максић (Београд, 19. јануар 1928 — Београд, 2. март 2003) био је друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ. У периоду од октобра 1991. до маја 1992. обављао је функцију вршиоца дужности Савезног секретара за иностране послове СФРЈ и последњи је који је заузимао ту функцију.

Биографија уреди

Рођен је 19. јануара 1928. године у Београду. Гимназију је завршио у Смедереву, а дипломатске студије у Београду.^[1] У дипломатској служби је од 1. августа 1949. године. Читаву своју каријеру је провео у дипломатији. Најпре је обављао дужност секретара заменика министра иностраних послова ФНРЈ, потом је 1951. године прешао на позицију референта за НР Бугарску у Министарству иностраних послова, а од 1953. до 1957. обављао је дипломатске дужности према НР Пољској, најпре као саветник за штампу амбасаде ФНРЈ у Варшави, затим и као референт за НР Пољску у одељењу Савезног секретаријата за иностране послове (ССИП).^[2]

У Секретаријату је био до 1963. године као помоћни референт у Координационом одељењу, да би маја 1963. године прешао на дужност саветника у амбасади СФРЈ у Москви. Након боравка у Совјетском Савезу, Максић је постао шеф одсека у Служби за истраживање и документацију (СИД), од 1967. до 1969. године, а након тога и шеф одсека за СССР и НР Монголију у управи за источну Европу. Потом је био саветник у југословенској амбасади у Варшави, да би у марту 1973. године преузео дужност саветника у кабинету Савезног секретара за иностране послове СФРЈ Милоша Минића. Потом је био начелник управе ССИП-а за западну Европу, од септембра 1973, да би у периоду од 1977. до 1980. године био спољно-политички саветник председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, а затим кратко и председника Председништва СФРЈ.^[1]^[2]

Дужност амбасадора СФР Југославије у Народној Републици Пољској обављао је од 1982. године, а почетком 1987. године постао је руководилац сектора ССИП. У октобру 1988. постао је заменик Савезног секретара за иностране послове СФРЈ Будимира Лончара, а након што је он напустио ту функцију крајем 1991. године, Максић је био вршилац дужности и уједно последњи Савезни секретар за иностране послове Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, од 12. децембра 1991. до 28. априла 1992. године. У пензију је отишао последњег дана формално-правног постојања социјалистичке Југославије.^[1]^[2]

Током своје дипломатске каријере, Максић се највише бавио стратешком анализом и планирањем политике, укључујући и југословенске односе са земљама на истоку и западу Европе. Објавио је преко 200 аналитичких записа, а након пензионисања био је активан у оквиру Форума за међународне односе, нарочито у погледу разраде стратешких концепата и развоја алтернативних праваца спољне политике. Године 2001. написао је књигу „У раскораку са светом“, у издању Хелсиншког одбора за људска права.^[1]

Преминуо је 2. марта 2003. године у Београду и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.^[2]

Носилац је више југословенских одликовања, а од иностраних се истиче француски Национални орден Легије части у реду Официра.^[1]