Миливоје Црвчанин

Миливоје Црвчанин (Краљево, 7. фебруар 1892Београд, 16. октобар 1978) био је српски композитор, музички педагог, дипломата, свештеник и мисионар.

Миливоје Црвчанин
Пуно имеМиливоје Црвчанин
Датум рођења(1892-02-07)7. фебруар 1892.
Место рођењаКраљево
Краљевина Србија
Датум смрти16. октобар 1978.(1978-10-16) (86 год.)
Место смртиБеоград
Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Лични ЖивотУреди

Миливоје Црвчанин је рођен у угледној краљевачкој трговачкој породици, од оца Милутина (1864–1912), трговца, народног посланика, члана Општинског одбора и председника Краљевачке општине, и мајке Живке, зване Живана, рођене Милић (1872–1938)).[1] Одрастао је у породици у којој је музика имала посебно место. Отац је основао кућни вокални квартет, певао је бас и свирао на флаути. Мајка је певала сопран, сестра Даринка алт, а Миливоје тенор. У таквој атмосфери, још као врло мали, показао је велико интересовање за музику и осећај за ритам.[2] Према сопственом казивању, волео је да ставља дедин сат под јастук и дуго слуша како куца. Често је одлазио у часовничарске радње u слушао мелодичне звуке различитих сатова.[2] Волео је војну музику и редовно је присуствовао концертима војне Банде. [3]По завршетку школовања постављен је за наставника музике у Гимназији у Горњем Милановцу, где је и засновао породицу. Године 1914, године оженио се Милицом, рођеном Бојовиh (1894—1953), из Горњег Милановца, са којом је добио синове Љубивоја (1915—1991) и Бошка (1920—1945) а Највећи део заједничког живота провели су у Прагу. За време одмора и празника често су посећивали рођаке и пријатеље у Београду, Краљеву и Горњем Милановцу. Дечаци су у Праry стекли високо образовање. Љубивоје је постао текстилни инжењер и после Другог светског рата у браку са Милицом добио је кhерку Бошку. Млађи син Бошко је постао инжењер технолог. Живот је изгубио на Сремском фронту. У знак сећања на млађег сина, Црвчанин је Манастиру Жичи, чији је чест гост био, лета 1966. године поклонио спомен-собу. Легат се састојао од салона у стилу Луја XVI, Бошкове спаваhе собе, портрета свих чланова породице рађених у уљу на платну и бројног инвентара. Породица Црвчанин била је посвеhена цркви тј. вери. У Храму Свете Тројице у Београду међу легаторима уписана су имена Миливојевих родитеља.[4] Црвчанин је у Прагу обављао разне званичне дужности. На лични захтев, због последица cаобpaћајноr удеса, пензионисан је 11. октобра 1932. тодине. За време Другог светског рата живео је у Беоrраду. Све до смрти, 16. октобра 1978. године, активно се бавио композиторским радом.

ОбразовањеУреди

Основну школу похађао је у родном граду од 1900. до 1904. године. Богословију Светог Саве у Београду уписао је 1904. године, а стручни богословски испит положио је марта 1914. године. Упоредо је похађао и Музичку школу, где су му, поред Стевана Мокрањца, предавали и Јосиф Маринковић, Јован Зорко и Стеван Христић. Као изабрани државнн питомац Министарства вера за студије црквене музике 1922. године завршио је Државии конзерваторијум у Прагy, одсек композиторско-диригентски, у класн Јозефа Бохуслава Ферстера, Јозефа Сука, Јарослава Кржичке и Карела Болеслава Јирака. Студирао је и музичку естетику на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу код професора Зденека Неједлија, где је 1929. године докторирао са тезом „Српско црквено појање у прошлости и садашњости. Говорио је француски, немачки, чешки и служио се руским језиком.

Музичка каријераУреди

Лепим гласом и изванредним слухом рано је скренуо пажњу на себе. На школским излетима и у црквеном хору иsводио је соло деонице. Црнчанин је водио и хор богослова Богословије Светог Саве, а за време распуста хор Певачког друштва „Свети Сава" и раднички хор у Краљеву. Основао је и водио мешовити хор „Свети Илија" у селу Сирчи код Краљева, који је углавном неговао дела тада савремених српских композитора. Мешовити хор је често наступао у Краљеву, Врњачкој Бањи, Трстенику и другим местима Србије. Миливоје Црвчанин је рукоположен за свештеника у пролеhе 1915. године. У Саборној цркви у Нишу постављен је за свештеника горњомилановачке парохије. У јесен исте године, отишао је у рат. Са српском војском прешао је Албанију и потом је упућен на опоравак у Ајачио на Корзици, тде је 1916. године основао мешовити хор састављеи од Срба избеглица. Једна од најуспелијих композиција из репертоара овог хора било је извођење Марсељезе. Из Ајачија је упућен у Сен-Жан као наставник и васпитач наших матураната. Тамо је са композитором Владимиром Тодоровиhем основао и водио хор од 1917. до 1918. годинс. По завршетку рата, годину дана обављао је наставничко-свештеничке дужности у Горњем Милановцу. Од 1952. до 1957. годихе водио је црквени хор „Покров Пресвете Богородице" у Београду. Своја дела снимио је за Радио Београд, кућу која је бројне емисије посветила његовом стваралаштву. Упоредо са бројним дужностима и пословима Црвчанин се бавио композиторско-педагошким радом. Био је први српски професор Државног конзерваторијума у Прагу. Од 1932. до 1941. предавао је теорију православне црквене музике. Међу његовим студентима, сарадницима и колегама, који уживају глас иsванредних композитора и диригената бити су Рафаел Кубелик, Карел Болеслав Јирак, Оскар Данон, Станојло Рајчић, Јан Цикер, Јан Здењак Бартош и други. За контрактуалног (хонорарног) професора у Сремским Карловцима постављен је 1933. године. Миливоје Црвчанин био је високошколовани музички стваралац, са богатим и широким музичким опусом. [5]Као композитор, изграђивао се на традицији позног романтизма и искуству националних школа. Први штампани рад, хармонизација народне песме „Аница овце чувала"; објавио је 1911. године. Дела је стварао на основу богате народне музичке традиције и по српско-цркненим напевима. Црнчанинов подухват, вредан пажње, да људскпм гласовима први пут у православној музици дода инструменте и развије велике полифоне облике, отворио је нови пут и указао на сасвим нове плодотворне видике. Његов опус остварен је на пољу инструменталне и вокално-инструменталне музике. За време студија, 1921. године, по угледу на српске црквене напеве, компоновао је Опело за мешовити хор, које је снимио Радио Праг. Занимљиво је да је сам аутор, по наговору Карела Хабе, изводио јектеније. Годину дана касније написао је Варијације са фугом на тему Косова, за симфонијскн оркестар. Први пут дело је извео Бруно Плајер у Карловим Варима 1927. године. Као композитор радио је на симфонијској, сценској, хорској, музици за оркестар и камерној музици. Најзначајнија духовна дела су Молитва пролију ко Господy, О тебје радујетсја, Духовна музика о Светом Сави, Божественаја литургија Светог Јована Златоустог, Духовна концертна музика, Херувимска песма, Оче наш, Богороgице Дјево, Вјерују. Међу Црвчаниновим песмама издвајају се соло песме уз пратњу клавира и песме уз оркестар које су углавном композиторове интимне породичне исповести. То су: Буји Паји, Успаванка, Две руже румене, Међ'Ружама, Кад небом звезда сја, Ноћ, Тужна песма, Борац пао и Ко разбијен на реци сплав. Успешно се бавио и писањем сценске музике. Божји човек Милана Беговића приказиван је у Народном дивалду у Прагу, а Крашка cpeћа Стојана Стошића у Београду. Црвчанинова дела су често била саставни део програма многих концерата. Извођена су и у Чехословачкој, Енглеској, Америци, Белгији, Швајцарској и Југославији, углавном са плоча „Ултрафон"-а из Прага. У овој области прикупљена архивска грађа односи се на музичко стваралаштво, забепежено на преко тридесет магнетофонских и аудио трака и ЛП грамофонској плочи. Најзаступљенија је духовна музика (Божансшвенаја литоргија Светог Јована Златоустог, Духовна музика о Светом Сави), затим композиције инспирисане традиционалном музиком (Аница овце чувала, Брала мома купине)[6]

Ордени, награде и признањаУреди

Миливоје Црвчанин је за свој рад одликован бројним орденима и признањима: Албанском споменицом, споменицама краља Петра I и краља Александра I, Ратним крстом и напрсним крстовима епископа чешког Горазда и патријарха московског и целе Русије Пимева, орденима Снетог Саве IV реда, III реда и II реда, Бели орао V, Бели лав III, Kapло IV, Црвеним појасом, одликован је признањем Витеза Легије части и именован у чин протојереја-ставрофора. Био је члан Удружења композитора Србије, Савеза ратних војних инвалида и Удружења носилаца Албанске споменице. [7] Посебно место Црвчанин заузима у Музичкој енциклопедији, енциклопедијама Станоја Станојевића, Петра М. Петровића, Стане Ђурић-Клајн, Јосипа Ахдриса, Драгутина, Цветка, и Властимира Перичића, музичком лексикону, каталогy композитора u бројним стручним часописима. Црвчанина су на платну овековечили сликари Диас Јунион, у Ајачију 1918. тодине, и Светислав Вуковић (сликар), у Прагу 1934. године. На основу наведених чињеница може се peћu да Миливоје Црвчанин припада оној групи посланика, која је дала велики допринос pазвојy српске културе. Значај његовог интелектуалног дела се огледа у свестраном стваралаштву, афирмацији и очувању наше традиционалне културе, популаризацији домаћих уметника, међународној културној сарадњи, прихватању иновативности и развијању оригиналног пута. [4]

РеференцеУреди

  1. ^ Матична књига рођених, Црква Свете Тројице Краљево
  2. ^ а б Марковић Јасминка Лични фонд Миливоја Црвчанина (1892—1978)у Историјском Архиву Краљево Историјски Архив Краљево
  3. ^ Архивски преглед бр. 1-2 Београд 1970.
  4. ^ а б Жарковић Љиљана Миливоје Црвчанин Краљевачки завичај бр. 24 Краљево, јануар 2006.
  5. ^ Веселиновић Мирјана Миливоје Црвчанин Београд 1972.
  6. ^ Илић Љубица, Перић Ђорђе Миливоје Мил Црвчанин Београд 1981.
  7. ^ Петровић Милутин Поводом недавног осамдесетогодишњег јубилеја - Протојереј ставрофор Миливоје Мил Црвчанин истрајни музички стваралац Весник Српске православне цркве 24 1972.