Отворите главни мени

Милисав Чамџија (? - 1815.), рођен је у селу Борак у београдској нахији. Надимак чамџија је добио пошто је превозио људе преко реке Саве у чамцу.

Милисав Чамџија
Место рођењаБорак
Датум смрти1815.
Место смртиПалеж (данас Обреновац)
 Османско царство, данас Србија

БиографијаУреди

Идући за сеобом Арсенија Јовановића IV Шакабенте, породица Ивановић доселила се у Борак. У овој породици херцеговачко-цргогорског порекла, седамдесетих година осамнаестог века родио се Милисав. Домаћинство су чинили браћа Милинко, Милан и Петар, са својим породицама. Од Милинкових синова Иванка и Милисава нешто касније настаће Иванковићи и Чамцићи, а од браће Милана и Петра настаће Милановићи и Петровићи, прозвани и Жијарски. Породица се бавила више сточарством него земљорадњом, па је Милисављево детињство као и већине његових вршњака протекло у чобанским обавезама. Од друге деце се издвајао по спретности и окретности а природа му је подарила и посебан дар за певање. Скоро сву децу овог краја је описменио поп Симин отац, поп Станоје или поп Сима у својој школици за описмењавање подмладка.

Када је дорастао, као и многи његови вршњаци кренуо је као пратилац кнезу Сими у трговини стоком преко Саве. У Палежу (стари назив за данашњи Обреновац)је била скела на Колубари и мало пристаниште. Ту су товарене босанске лађе разном робом коју су палешке спахије и трговци одузимали од српског народа. На утовару су радили Срби, а сматра се да је на утовару неко време радио и Милисав, и тамо научио добро да плива.

Идеју Аустрије да спречи ширење Турске силе, Срби су врло радо прихватили. Иако млад за пријаву у добровољце-фрајкоре, када је почео Аустријско-турски рат, Милисав се борио са осталим Србима на страни Аустрије. 1788. године борбе су захватиле широк појас Србије и запамћене су као Кочина крајина. Аустрија је овај рат изгубила и преко понтонског моста на Сави, који су одмах порушили, хитно повукла своју војску. Србе је чекала тешка турска освета. Стари и немоћни да би сачували бар мало стоке, повукли су се у збегове у густе шуме Рудника и Медведника. Већина Борчана тражила је спас преко реке Саве. Стигавши на обалу реке затекли су много света и мало превозних средстава. Тада је оважни Милисав препливао реку Саву и са друге обале довукао турску дереглију. Превезо је прво своје Борчане па и остале. Том приликом Милисав је прозван Чамџија и то име ће му остати до краја живота.[1]

Истицао се у паљењу ханова, јунаштвима у сваком боју. Од почетка устанка 1806. био је уз кнеза Симу, Марковића. Звање капетана је стекао обучавајући нове војнике у руковању оружјем и војним вештинама.[2]

БеоградУреди

Приликом ослобађања Београда 30. септембра 1806. нападао је из правца Стамбол капије и по Карађорђевом наређењу са левог крила капије. Он се пред свима и пред Карађорђем заклео да ће међу првима да уђе у Београд. То је и успео. По почетку напада за кратко време је дошао до бедема, на месту где је сад кафана Руски цар, заузео га и узјахао топ и из свег гласа запевао:

„Хеј браћо Срби, крила соколова,“
„к мени, к мени, ја сам на ендеку!“

Баш у то време на месту где сад почиње Скадарска улица смртно је рањен војвода Васа Чарапић (Змај од Авале) који је чувши песму довикнуо својим саборцима:

„Не бојте се. Ено пева чамџија.“

И Карађорђе је чуо песму и рекао:

„Е, сверова Милисав, по души га. јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“

До 1813. борио се са Турцима, док није пропао устанак.[3]

СмртУреди

Кад је 1815. почео Други српски устанак под кнезом Милошем, Милисав се одмах укључио и у освајању села Палеж (данас Обреновац) где је 1815. био рањен. После два дана је умро. Сахрањен је по својој жељи у свом воћњаку испод једног ораха, поред брата.

Његови савременици се слажу да је био велики јунак, није тражио одликовања ни титуле, желео је само битку са Турцима.[тражи се извор]

Надгробни споменик Милисава Чамџије је споменик културе.

РеференцеУреди

  1. ^ Васиљевић, Радмила (2018). Милисав Чамџија. Београд: Фабула Ностра. стр. 3—6. ISBN 978-86-80762-08-1. 
  2. ^ Недељковић, Милена (2015). Крст у времену. Београд: Центар за културу Барајево. стр. 153. ISBN 978-86-80466-00-2. 
  3. ^ „Secanje-na-junaka-Camdzija-osvojio-Beograd”. novosti.rs/vesti/naslovna. Приступљено 19. 1. 2019.