Википедија

Милица Јефтимијевић Лилић

Милица Јефтимијевић Лилић (Ловац, код Бањске, 28. август 1953) српска је књижевница, уредник и тв критичар.[1]

Милица Јефтимијевић Лилић
Лични подаци
Датум рођења(1953-08-28)28. август 1953. (70 год.)
Место рођењаЛовац, код Бањске, ФНР Југославија
НаградеПесничка повеља,
Koндир Косовке девојке,
Цар Константин
Медаља са ликом Нерона
Сребрно перо које лети

Школовање уреди

Завршила је 1977. године Филозофски факултет, Универзитета у Приштини, одсек за југословенску књижевност и језик, а магистрирала је на Универзитету у Београду 1995. године и стекла звање магистар филолошких наука код професора Слободана Ж. Марковића са темом „Књижевно-критички поступак у делу Симе Цуцића“, књижевно историјско место.[2]

Професионални рад уреди

Од 1986. године радила је у Приштини на Универзитету у звању асистента на предмету Методика наставе српског језика на Филолошком факултету и професора више школе на Вишој педагошкој школи где је предавала Методику наставе српског језика и Књижевност за децу. Била је секретар Друштва за српски језик и секретар Друштва књижевника Косова и Метохије.

Радила је у Радио Приштини као уредник од 1975. године као сарадник, а потом од 1979. до 1986. године као стално запослени уредник у Редакцији за културу и у Телевизији Приштина као уредник Редакције за културу од 1995. до 1999. године где је дала значајан допринос афирмацији стваралаштва, али је пратила и културна збивања у земљи.

Као активан учесник културног живота у Приштини радила је у многим жиријима, наступала на трибинама и рецензирала многе значајне књиге које су тамо настајале, тако да је њена улога у културној историји Косова и Метохије од седамдесетих година до 1999. када је морала напустити свој дом, од посебног значаја. Из тог периода остали су у периодици тог поднебља, њени многи текстови, интервјуи на страницама "Јединства", "Приштинског гласника", на телевизијским тракама, као и литерарни прилози у "Јединству", "Стремљењима", "Новом свету", "Копчи", "Обележјима"...

Након изгона са Косова и Метохије, као самохрана мајка девојчица од 14. 16. година (супруг јој напрасно умире 1992. године ) долази у Београд где улаже велике напоре да опстане, без икакве институционалне помоћи, укључује се у књижевни и културни живот средине.

Донедавно била је уредник у Телевизији Београд у Редакцији дигиталног програма, а пре тога је девет година радила као уредник у Редакцији за културу где је остварила велики број емисија и прилога из области културе, књижевности и науке о књижевности. Снимила је 2003. године серијал „Усудом развејани“ о судбини протераних познатих српских писаца са Косова и Метохије: Пера Стефановић, Радослав Златановић, Ацо Ракочевић, Радосав Стојановић, Даница Андрејевић, Мирко Жарић и други.

У оквиру серијала "ТВ фељтон", остварила је велики број пројеката у којима је представљен портрет најзначајнијих савремених стваралаца: Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Милован Данојлић, проф. др Новица Петковић (последња емисија о овом великом научнику и теоретичару у којој је говорио о сусретима са Успенским, Јакобсоном и другима ), Стеван Раичковић, Срба Митровић, Матија Бећковић, Слободан Ракитић, Момо Капор, Владимир Копицл, Миро Вуксановић, Горан Петровић, Радмила Лазић, Милан Орлић, Новица Тадић, Кајоко Јамасаки, Драган Јовановић Данилов, Вујица Решин Туцић, потом познати светски ствараоци : Андреј Вознесенски, Салах Стетије, Манфред Јенихен, Роберто Мусапи, Матеја Матевски, Кито Лоренцо, Латушински и други.

Од 2006. до 2008. године била је на пројекту "Духовне појаве и стваралаштво народа на Косову и Метохији од XV - XVIII" Института за српску културу у Лепосавићу, што је резултирало неколиким научним радовима који су пописани у библиографији и учешћем на тамошњим научним скуповима. У више наврата учествовала у раду Филозофско-књижевне школе у Крушевцу, радови у библиографији, као и на другим научним скуповима у земљи и окружењу. Сарадник је многих часописа и члан неких жирија.[3][4]

Члан је Управе Књижевног друштва писаца Косова и Метохије и члан Управе и потпредседница Удружења књижевника Србије.[5]

Живи и ствара у Београду, у Србији, мајка је две кћери, Драгане и Иване.

Библиографија уреди

  • “Мрак, избављење“ (1995) КОВ , Вршац,
  • “Хибернација“ (1998) КОВ, Вршац,
  • „ Путопис коже“ (2003), СКЗ, Београд ,
  • “Чарање“(2007), поема „Панорама“, Приштина, Београд,[6]
  • „Сиже случаја“, приче, збирка прозе,(2002),“Просвета“, Београд,
  • „Одвијање свитка“ (2009), сабране и нове песме, Књижевно друштво Косова и Метохије,[7][8]
  • „Мистерија љубави“ (2011), изабране љубавне песме, Младеновац,
  • „Критички темељи и домети“ (2011) (студија о Сими Цуцићу) Банатски културни центар, Ново Милошево,
  • „Жубор ума“ (Il gorgoglio della mеnte)“ (2012) – двојезично, српски и италијански Смедерево,
  • „Тетоважа ума“, (2012)(поезија), Свет књиге, Београд,[9]
  • “Мозаикот на создателот“ (2012) Струга,
  • „Das mysreium der liebe“ (2012) песме на немачком, Банатски културни центар Ново Милошево,
  • „По мери мита“, сатирична поезија, Биндер, Београд, 2014.
  • „Очи у очи са судбином“, приче, „Филип Вишњић“, Београд, 2015.[10]
  • „Партенон звездама зидан“, поезија, Арка, Смедерево, Стари Колашин, Зубин Поток, 2015.
  • „Ватра и слово /Il fuoco e il verbo“, Секоп Едициони, Корато, Италија, српско/италијанско издање, 2015.

као и књиге критика:

Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, словачки, бугарски, мађарски, турски, македонски, немачки и друге језике. Критике на: енглески, италијански, македонски... Песме су јој заступљене у World poetry, almanac 2013, Хадаа Сендо 126 песника из 100 земаља света, објављеног у Улан Батору, у Монголији.

Награде уреди

Добитник је значајних награда и признања:

  • Награда „Песничка повеља”, Звечан.
  • Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Чарање, 2008.
  • Награда „Koндир Косовке девојке”, на Песничком причешћу у Грачаници за најбољу песничку књигу између две манифестације.
  • Награда „Бронзани Орфеј”, Франкфурт, на међународном фестивалу поезије дијаспоре за најбољу песму.
  • Повеља за животно дело, Опленац. [11]
  • Медаља са ликом Нерона, Анзи, Италија.
  • Награда „Сребрно перо које лети”, Варна, Бугарска.
  • Награда „Златна значка” и Награда „Златни беочуг”, за допринос култури Србије.[12]
  • Награда „Citta del Galateo”, у Галатоне, регион Леће, Италија.
  • Награда „Цар Константин” и Награда „Златник цара Константина” у Нишу.
  • Национално признање за трајни допринос култури.
  • Награда за креативност Фондације Нажи Најмаан у Либану... и друге.

Извори уреди

  1. ^ „Нова поетика/Биографија”. Архивирано из оригинала 04. 05. 2014. г. Приступљено 12. 06. 2014. 
  2. ^ Творац града/Познати/Милица Јефтимијевић Лилић
  3. ^ Књига инфо/жири Награде Мирослав Дерета
  4. ^ Habjanovic/Award of the Association of writers of Serbia(језик: енглески)
  5. ^ „Удружење књижевника Србије/Управа”. Архивирано из оригинала 03. 06. 2019. г. Приступљено 15. 06. 2014. 
  6. ^ Books by Milica Jeftimijević Lilić[мртва веза]
  7. ^ „Сведочење о прошлости и садашњости у збирци песама Одвијање свитка Милице Јефтимијевић Лилић/Снежана С. Башчаревић”. Архивирано из оригинала Проверите вредност параметра |url= (помоћ) 12. 08. 2013. г. Приступљено 29. 06. 2022. 
  8. ^ „Српска телевизија/Одвијање свитка”. Архивирано из оригинала 28. 03. 2016. г. Приступљено 14. 06. 2014. 
  9. ^ Књижара/Тетоважа ума
  10. ^ Mikro knjiga/Oči u oči sa sudbinom
  11. ^ Глас са Цера/Ода емоцији и интелекту[непоуздан извор?]
  12. ^ „Хепи ТВ/Награда "Златни беочуг"”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 14. 06. 2014. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милица_Јефтимијевић_Лилић&oldid=27487989”