Отворите главни мени

Милка Марковић (Панчево, 17/29. април 1869 – Нови Сад, 16. мај 1930). била је једна од најбољих српских драмских уметница и прва жена редитељ код нас. Глумила је у Народном позоришту у Београду и Српском народном позоришту у Новом Саду.[1]

Милка Марковић
Milka Markovic.jpg
Портрет Милке Марковић (аутор: Фото-атеље Ивана Стојковића, Нови Сад; снимљено око 1900; из архива Музеја града Новог Сада)
Пуно имеМилка Марковић
Друга именаМилка Марковић, рођ. Милица Максимовић
Датум рођења(1869-04-17)17. април 1869.
Место рођењаПанчево
Аустроугарска
Датум смрти16. мај 1930.(1930-05-16) (61 год.)
Место смртиНови Сад
Краљевина Југославија
СупружникМихаило Марковић
ДецаДимитрије-Митица Марковић, Стеван Марковић
Занимањеглумица, редитељ

Детињство и породицаУреди

Милка Марковић рођена је 1869. године у Панчеву, у глумачко-музичарској породици. Крштено име било јој је Милица Максимовић. Отац Аксентије био је композитор и капелник у Српском народном позоришту, а мајка Софија (Поповић-Максимовић-Вујић) глумица у истом позоришту.[a]

Због Максимовићевих музичких студија породица 1871. одлази у Праг, али 1873. он изненада умире, па је мајка Софија, која је због овог путовања напустила ангажман у СНП-у, присиљена да, наредних шест година, прихвати ангажман у путујућим позориштима, а једно време и у Хрватском народном казалишту у Загребу.[12] Зато је основну школу Милка похађала у местима у којима је са мајком боравила, широм Војводине и Славоније. Вишу девојачку школу завршила је 1883. у Сомбору.[1] Говорила је немачки, мађарски и француски језик, са којих је касније и преводила драмске текстове.[13]

Глумачка каријераУреди

Први пут је на сцену ступила као петогодишња девојчица, 3. децембра 1874. у улози Вилхелма у комаду Вилхелм Тел (Фридрих Шилер). Са петнаест година, после завршене више девојачке школе постаје приправница у београдском Народном позоришту, где је, за две године, остварила дведесетак улога. У Српско народно позориште дошла је 1885. и ту остала до краја уметничке каријере.[13]

Милка Марковић је била образована глумица. Почетком 20. века је, због усавршавања глуме и режије обилазила европске театре у Бечу, Минхену, Прагу, Дрездену, Берлину, Келну, Мајнцу, Паризу, Милану, Риму, Напуљу, Венецији и др. у којима је гледала најпознатије глумце тога доба,[1] како би усавршила неоспоран глумачки и музички таленат.[13] Први светски рат ју је, са осталим члановима Српског народног позоришта, затекао у Старој Пазови, одакле су је угарске власти, заједно са породицом, интернирале у Јасберењ, у Мађарској. После рата вратила се у матично позориште, где је наставила да игра и да режира. 25-огодишњицу уметничког рада прославила је 21. јануара 1910. насловном улогом у Тоски (Ђакомо Пучини), а 40-огодишњицу као Магда у Завичају. [1]

 
Глумица Милка Марковић као Офелија у драми Вилијама Шекспира Хамлет (Атеље Ивана Стојковића, Нови Сад, око 1906). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине

Током 1912-1913. године Милка Марковић је упорно тражила пензионисање, али Позориште није одлучило да се лиши сарадње са својом најбољом глумицом. Приликом подржављења, 1919. године, постигнут је договор између Друштва за Српско народно позориште и представника Министарства просвете да држава одмах преузме и обавезе према пензионерима СНП-а, међу којима је тада већ била и Милка. Ова одлука је спроведена тек крајем априла 1925. Због тога је Друштво, са испражњеним фондовима и у то време без икакве сталне субвенције, муку мучило да регулише материјални положај пензионисаних глумаца, па је њихове случајеве морало решавати додељивањем најпре једнократних, а касније месечних новчаних помоћи у износима недовољним за живот.[14] Из пензије је Милка неко време путовала са Трупом Друштва за Српско народно позориште по Војводини, пратећи на пијанину представе са музиком и певањем. После распуштања оркестра, јер је Друштво остало без државне субвенције, као корепетитор је увежбавала глумце за певачке улоге.[1]

 
Милка Марковић са орденом Св. Саве, 1910. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

На почетку богате и успешне каријере играла је улоге наивних девојака, да би касније преко мушких и комичних рола дошла до најсложенијих драмских и психолошких улога и тако временом постала трагеткиња највишег уметничког нивоа. Пријатне и елегантне појаве, тамно обојеног гласа са беспрекорном дикцијом и развијеним смислом за реалистичко грађење ликова сугестивно је изражавала сва психичка стања и расположења, што ју је сврстало међу најмаркатније српске глумице свога доба.[1]

Уз врхунски глумачки дар и завидни музички таленат, Милка Марковић била је свестрано образована. Говорила је француски, немачки и мађарски језик и са тих језика преводила драмску литературу: Госпођица Жозета, моја жена (Пол Гаво и Робер Шарве), Летовање Милоа и Алевија (Фернанд В. Сарду), Чергаршки живот (Баријер и Мирже, Мале руке (Ежен Лабиш и Едуар Мартен), Неисписани лист (Ернст фон Волцоген), Јеврејин из Пољске (Емил Еркман и Александар Шатријан).[1]

 
Милка Марковић у костиму Керистане у комаду: "Распикућа" Ф. Рајмунда, Атеље Калмана Вереша, Суботица, око 1895. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Најзначајније улогеУреди

У Српском народном позоришту Милка Марковић је остварила око 225 улога,[1] а међу најзначајније се убрајају:[13]

Редитељски радУреди

Милка Марковић сматра се првом женом редитељком у Срба.[12] Прву режију, комад Љубав, поставила је 15. новембра 1911. на сцени Српског народног позоришта. Као наша прва жена редитељ на сцени је остварила 16 комада:[1]

  • Авети (Хенрик Ибзен)
  • Голгота (Миливој Ст. Предић)
  • Дивљуша (Иштван Геци)
  • Заједнички живот
  • Карлова тетка (Томас Брандон)
  • Крадљивац (Анри Бернстен)
  • Љубав (Игњатије Николајевић Потапенко)
  • Мамон (Миладин Милаковић - Миладин Величковић Свињарев))
  • Морски гребен
  • О туђем хлебу (Иван Сергејевич Тургењев)
  • Покојни Тупинел (Александар Бисон)
  • Сеоска лола (Еде Тот)
  • Смрт мајке Југовића (Иво Војновић)
  • У новој кожи
  • Уријел Акоста (Карл Гуцко)
  • Хасанагиница (Алекса Шантић).

Приватни животУреди

 
Милка Марковић у костиму Сидоније у комаду "Фроман и Рислер" Алфонса Додеа (Атеље Самуела Сингера, Сомбор, око 1900. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Милка Марковић удaла се за глумца Михаила Марковића 21. маја 1888. године. Марковићи су имали два сина: Стевана, који је рано преминуо не завршивши студије композиције на Париском конзерваторијуму, и Димитрија-Митицу, касније такође глумца и редитеља Српском народном позоришту.[1]

Први светски рат Затекао их је на гостовању Српског народног позоришта у Старој Пазови. Одатле су их угарске власти одмах интернирале у Јасберењ у Мађарској. У Јасберењу Марковићи остају две године, а затим одлазе у Женеву, где се Милка ангажује у Црвеном крсту. Оставши без средстава за издржавање породице, Михаило врши самоубиство,[15] а Милка остаје сама са два сина. По завршетку рата Милка се враћа у Нови Сад у Српско народно позориште.[1]

У Новом Саду Милка Марковић живела је са мајком Софијом у кући у Дунавској улици број 16. Кућа је била у власништву Марије Трандафил, која је тестаментом кућу оставила Матици српској. Софија и Милка су вероватно овде изнајмљивале стан од 1878. године. Милка Марковић умрла је у Новом Саду, 16. маја 1930. године. Сахрањена је на Алмашком гробљу, у гробници Димитрија и Драгиње Ружић, Софијине рођене сестре. Кућа у којој су живеле није обележена, немају споменик, ни бисту.[13]

Одликовања и признањаУреди

Милка Марковић одликована је за свој рад орденом Светог Саве V реда.[1]

Име Милке Марковић носе улице у Панчеву[16] и Новом Саду.[17]

Постоји предлог да се на кући у Дунавској 16, где је становала са мајком, постави табла као знак сећања на Софију Вујић и Милку Марковић.[13]


НапоменеУреди

  1. ^ Милкина мајка Софија била је најмлађа од седморо деце свештеника Луке Поповића, познатог и цењеног међу љубитељима црквеног појања у Сремским Карловцима и Врањеву (данас Нови Бечеј)[2] и његове жене Милице.[3] Ова бројна породица је српском позоришту дала седам чувених имена: пет кћери и два сина проте Луке: Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Милкина мајка Софија Лаза и Паја Поповић, који је умро веома млад, са свега 25 година.[4] Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[5], Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[6] и свакако Милкин отац Аксентије, ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[7] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[8] Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке. Осим Милке глумачку каријеру изабрали су и Зорка Тодосић, Емилија Поповић[9], Лука Поповић и његове сестре Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић.[10] Традицију су наставили и праунуци, Милкин син Димитрије Митица Марковић и Зоркина ћерка Љубица Тодосић, талентована глумица која је умрла веома млада.[11].
 
Споменик на гробници Драгиње и Димитрија Ружића на Алмашком гробљу у Новом Саду, где су сахрањени и Милка Марковић и њен син Димитрије Митица Марковић. Споменик је један од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе[18]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 „МАРКОВИЋ МИЛКА”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 20. 1. 2017. 
  2. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Pozorišna umetnost”. NBO : Novi Bečej - Online. Приступљено 12. 1. 2017. 
  3. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Приступљено 14. 1. 2017. 
  4. ^ „ТРИДЕСЕТ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА СА ГРОБНИМ МЕСТИМА ИСТАКНУТИХ ПОЛИТИЧКИХ, КУЛТУРНИХ И ЈАВНИХ РАДНИКА, НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ, О.НОВ”. Споменици културе у Србији. Српска академија наука и уметности. Приступљено 7. 9. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  8. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  9. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  10. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Приступљено 5. 9. 2017. 
  11. ^ Stojković 1979, стр. 139
  12. 12,0 12,1 Марковић 2011
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 Stojaković 2014, стр. 23-24
  14. ^ „ПЕНЗИОНИ ФОНД ЧЛАНОВА СНП”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 19. 1. 2017. 
  15. ^ „МАРКОВИЋ МИХАИЛО”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 20. 1. 2017. 
  16. ^ „Ulica: Milke Marković, Pančevo”. Pančevo mapa. Приступљено 20. 1. 2017. 
  17. ^ „Ulica Milke Marković, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus. Приступљено 20. 1. 2017. 
  18. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О.Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди