Отворите главни мени

Милован Гавриловић

Милован Гавриловић (Белановица, 18761931) био је војни аташе у Француској и Италији, официр Војске Краљевине Србије, учесник Балканских и Првог светског рата.[1]

Милован Гавриловић
Milovan Gavrilovic.jpg
Милован Гавриловић
Датум рођења(1876-00-00)1876.
Место рођењаБелановица
 Кнежевина Србија
Датум смрти1931.(1931-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (54/55 год.)
Место смртиБелановица
 Краљевина Југославија
ВојскаВојска Краљевине Србије
Родпешадија
Чинпуковник
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде са мачевима
Медаља Милоша Великог
Орден Белог орла
Орден југословенске круне

БиографијаУреди

Родио се 1876. године у Белановици у породици трговца Савка Гавриловића, где је завршио основну школу, док је гимназију и војну школу завршио у Београду и са 28. класом завршио је Нижу школу Војне академије. Студирајући право, у Паризу током 1907. године, упознао је будућу супругу Полу Гранжерер. Венчали су се у Паризу у руској православној цркви и изродили троје деце. Милован је у Паризу, после промене на српском престолу био је војни аташе у Француској и касније у Италији. После Балканских ратова долази са породицом у Белановицу и поново се венчава по српским обичајима са Полом 10. септембра 1915. године и добија још троје деце.

У Првом балканском рату од 1912. до 1913. године борио се као командант батаљона 20. пешадијског пука. Милован је са својим војницима при опсади Једрена на јуриш заузео главни турски штаб и заробио турског генерала, команданта турског тракијског корпуса, Мехмед Шукри-пашу 26. марта 1913. године што је био и крај Балканског рата. Шукри паша му је том приликом предао пиштољ и сабљу.[2]

У Другом балканском рату командовао је 3. батаљоном 17. пешадијског пука. Борио се и у многим биткама Првог светског рата и показао се храбар и умешним, чак неустрашив. Његови ратни другови су тврдили да га куршум неће.

Активно је учествовао, прво у Мајском преврату, а касније и у спремању и спровођењу Солунског процеса 1917. године. Последње службовање било му је у Ваљеву на месту команданта гарнизона. По пензионисању дошао је у Белановицу, где је саградио кућу у француском стилу на брду Змајевац изнад Белановице.

Умро је 1931. године у Белановици од упале плућа.

Одликовања и признањаУреди

За ратне заслуге добио је више одликовања и других признања:

  • Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена.
  • Медаља Милоша Великог,
  • Орден Белог орла V степена,
  • Орден југословенске круне IV степена,
  • медаље за храброст и војничке врлине и
  • све споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.

ИзвориУреди

  1. ^ „Ličnosti u istoriji kraja”. Belanovica. Приступљено 6. 1. 2017. 
  2. ^ „Tajna predaje Mehmeda Šukri-paše”. Novosti. 24. februar 2014. Приступљено 6. 1. 2017. 

Спољашње везеУреди