Милош Грабовачки

Милош Грабовачки - Србин (Инђија,[1] 1844Земун, 1930) био је земунски српски родољуб, књижевник и штампар.

БиографијаУреди

Грабовачки је био прво трговац, па затим штампар и издавач земунски. Дошао је са 10 година из родне Инђије, у Земун 1854. године, да изучава занат. Ту је касније (1867) отворио бакалницу радњу, па књижару. Штампарски занат је као млад изучио у Земуну, и затим је отворио издавачку књижару и штампарију. Штампао је деценијама књиге, листове, брошуре, календаре, разгледнице, летке и остало. Издавао је књиге које су штампане у Новом Саду, Београду и Земуну. Покренуо је 1869. године и пуних 10 година издавао свој календар "Србин",[2] који је на корици имао српски грб. Иако је био поштен и пожртвован издавач, та "јефтина издања" нису била много на цени. Сматран је од стране неких Срба интелектуалаца, за "фанатизованог" борца. Часопис "Стражилово" га је на својим странама јавно ниподаштавао.[3] Цео свој живот је посветио српској мисли, а његова књижара у Земуну је било стециште Срба патриота. Борио се одлучно и неуморно против свих недаћа које су задесиле Србе, због чега је прозван Србин. Био је противник режима Милана Обреновића, и "имао посла" са аустроугарским. Покренуо је 1. маја 1876. године лист "Бомбу"[4] и месечно издавао листиће. Србинови "Записници" број 39. били су 1889. године заплењени, и у српској полицији задржани 62 дана.[5]

Милош Грабовачки је био ожењен Банаћанком, Јеленом Лонгиновић, кћерком проте Симе Лонгиновића пароха Српског Итебеја. Обоје су били активни учесници Омладинског покрета међу Србима у Војводини. Јован Јовановић Змај тада панчевачки лекар је био "наводаџија", јер је спојио свог најбољег пријатеља Милоша и пријатељицу - сарадницу Јелену младу учитељицу. Јелена је писала чланке за Змајев хумористички лист Жижа у Панчеву; Милош је био претплатник. Како је својим писањем привукла пажњу Милошеву, он је почео да се са њом дописује; три године је преписка у оба смера ишла преко Змаја, а "Драги Србин" и "Драга Српкиња" (како су се у преписци ословљавали) се нису лично познавали. До сусрета и веридбе је дошло 1871. године на Крстовдан, а венчали су на празник Св. Петке.[6]

Његов рад за национално ослобођење донео је међутим велику трагедију његовој породици. Годинама је тамновао Милош, а и његова вољена супруга Јелена (која је и умрла у затвору 1918.). Аустроугари су 1914. године на почетку рата интернирали Милоша у војни затвор Коморан, и ту је цео рат провео. Ништа боље није прошла ни њихова јединица кћерка Ирина; била је затварана "због велеиздаје". Аустријанци окупаторски војници су је 1915. године ухапсили док је била у избеглиштву у Крушевцу, и држали утамничену (са оцем) до 1918. године. Ирена је остала неудата, а између два светска рата (-1929—1940-) бити управитељица Дечјег дома Краљице Марије у Земуну.[7] Милошево друго дете, син Душан умро је прерано још 1886. године.

Милош Грабовачки је био храбар, пожртвован, поуздан човек - патриота, и код њега у кући су се склањали многи прогоњени Срби. Давао је тако уточиште (у Земуну) српској краљици Наталији, Николи Пашићу, Светозару Милетићу, Пери Тодоровићу и другима. Био је 1881. године присталица др Јована Суботића, кандидата за српски црквено-народни сабор. Милош иако ниска раста био је јуначан, као велики пријатељ и поштовалац посећивао је често краљицу Наталију Обреновић; када су је хтели протерати први пут, он је био међу онима који су растерали полицију. Радио је увек против режима српског краља Милана Обреновића. Био је и велики пријатељ Васе Пелагића, и одштампао му је више књига и брошура у својој земунској штампарији.

Његовом заслугом се од 1868. године изводе позоришне представе у Земуну. Организовао је ђачку позоришну дружину и која је 1869. године одржала пет представа.[8] Трговац Грабовачки је 1869. године приложио за сиромашне ученике земунске реалке 10 ф.[9] Било је то од прихода ђачке "добровољне позоришне дружине", чији је он био председник тада. Исте, 1869. године приложник је у корист "Српског народног позоришта". Био је он и редовни члан "Друштва за српско народно позориште" у Новом Саду.[10] Милош је 1879. године био један од скупљача претплате за књигу Драгутина Посниковића: "Животи врсних Срба, млађега нараштаја". Књижар из Земуна не жали ни новца ни труда; 1881. године поклонио је 24 књижице са насловом "Не сведочи лажно на ближњега". Дар је уручен ученицима 4. разреда мушке основне школе у Пироту.[11]

Грабовачки је прво покренуо издавачку књижару, а затим и штампарију. Од 1876. године Милош је држао властиту штампарију,[12] са којом ће остварити дугу културно-националну мисију. Сваки од наслова ће имати више издања, а он ће их распростирати по народу. Не само што издаје и штампа туђе рукописе, Грабовачки скупља претплату и продаје листове и књиге. Јавља се он 1876. године као издавач дечјег листа "Дечји пријатељ". Издао је Србин, у јесен 1889. године књигу Петра Деспотовића "Занат је златан". Било је то ново издање; прво је издао Грабовачки још 1871. године у Београду.

Милош Грабовачки стари "штампар из Земуна" је 1930. године одликован Орденом југословенске круне 4. реда.[13] Било је то због његовог вишедеценијског родољубивог рада, као књижара и штампара. Умро је Милош 1. новембра 1930. године у Земуну, у сиротишту (којим је руководила кћерка), а сахранила га је кћерка Ирина на градском гробљу.[14]

БиблиографијaУреди

 
Насловна страна издања Народног календара Србин за 1870. годину.

РеференцеУреди

  1. ^ "Политика", Београд 3. новембар 1930.
  2. ^ "Земунски гласник", Земун 12. октобра 1869.
  3. ^ "Страђилово", Нови Сад 15. јануар 1887.
  4. ^ "Земљак", Задар 10. мај 1876.
  5. ^ "Мале новине", Београд 1889.
  6. ^ "Правда", Београд 8. април 1939.
  7. ^ "Правда", Београд 1933.
  8. ^ "Земунски гласник", Земун 19. октобра 1869.
  9. ^ "Земунски гласник", Земун 1869.
  10. ^ "Позориште", Нови Сад 10.јун 1889.
  11. ^ "Просветни гласник", Београд 1881.
  12. ^ "Србадија", Нови Сад 1881.
  13. ^ "Време", Београд 1930.
  14. ^ "Време", Београд 2. новембар 1930.