Милош Малишић
Милош Малишић (Пешца, код Берана, 1909 — Беране, 18. јул 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| милош малишић | |
|---|---|
 Милош Малишић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1909. |
| Место рођења | Пешца, код Берана, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 18. јул 1941. (31/32 год.) |
| Место смрти | Беране, НД Црна Гора |
| Професија | студент права |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1937. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Биографија уреди
Рођен је 1909. године у селу Пешца, код Берана. Потиче из земљорадничке породице. Његов отац Милић погинуо је 1912. године у борбама за ослобођење од Турака. Упорношћу његове мајке и уз помоћ рођака, после основне школе, завршио је гимназију у Беранама, а потом је студирао на Правном факултету у Београду.[1]
Током студија, прикључио се студентском револуционарном покрету на Београдском универзитету и учествовао је у свим акцијама студената, које је организовала КПЈ. Поред Универзитета, од 1935. године је политички деловао и у свом родном крају, где је одлазио преко распуста. Тамо је највише радио са средњошколском и сеоском омладином. Захваљујући њему, али и другим револуционарно и опозиционо расположеним мештанима, село Пешица постаје жариште револуционарног рада у беранском срезу. Почетком 1936. године у његовом селу је био убијен један жандарм, због чега је он био међу ухапшенима и осуђен на годину дана затвора.[1]
После изласка из затвора, наставио је са револуционарним радом и 1937. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан Одбора црногорских студената на Београдском универзитету, био је 1938. године ухапшен због револуционарног иступања на Универзитету и у завичају. После изласка из затвора, био је упућен на одслужење војног рока, где је завршио Школу резервних официра.[1]
У току Априлском рату је као резервни официр био командир једне чете. Током краткотрајног рата, са својом јединицом је пружио отпор непријатељу и борио се против „пете колоне“ у свом пуку. Са својом јединицом избегао је ратно заробљеништво и после капитулације Југословенске војске, распустио је војнике и упутио их кућама. Он се тада заобилазним путевим вратио у завичај. Одмах се повезао са партијском организацијом у учествовао у припрема за оружани устанак.[1]
По задатку Месног комитета КПЈ за Беране, као резервни официр, био је био је задужен за обуку омладинаца у руковању оружјем. Такође је радио на прикључивању официра бивше Југословенске војске Народноослободилачком покрету. Када је почео свеопшти Тринаестојулски устанак у беранском срезу, на војном саветовању, одржаном у ноћи 17/18. јула 1941. године, на предлог МК КПЈ, био је одређен за команданта свих устаничких јединица с леве стране Лима у предстојећем нападу на Беране. Имао је велики ауторитет међу народом бернаског среза, па су његово именовање за команданта сектора, поздравиле устаничке снаге, као и офцири бивше Југословеснске војске, који су приступили устанку.[1]
Сутрадан, 18. јула отпочеле су тродневне борбе за ослобођење Берана. Напад устаника био је усмерен на најутврђенија непријатељска упоришта – карабињерску станицу, зграду основне школе, зграду Трошарине, утврђену зграду гимназије и војне касарне. Италијански гарнизон позициониран у Беранама бројао је око 1.000 добро наоружаних војника и официра. Милош је предводио напад на на карабињерску станицу, из које је пружан жесток отпор непријатеља. После неколико јуриша, ово упоршете је било уништено, а тамо је погинуло око 40 карабињера.[1]
Под његовом командом, уништено је још неколико мањих непријатељских упоришта. Потом је повео борце на освајање зграде Трошарине, из које је такође пружан жесток отпор. У једном од јуриша на ову зграду, Милош је погинуо. Његови борци су потом заузели ово упориште у коме је убијено 19 финанса. Након ослобођења Берана, 20. јула организована је сахрана погинулих устаника, међу којима је био и Милош.[1]
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1][2]
Референце уреди
Литература уреди
- Војна енциклопедија. Београд. 1973.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.