Милош Обилић

српски херој

Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је легендарни српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Он је витез који је, према традицији, убио турског султана Мурата I у Косовској бици.

Милош Обилић, на слици Александра Добрића из 1861.

Косовски бојУреди

Дана 15. јуна по јулијанском календару, за време Косовске битке, Милош је дошао до турског логора претварајући се да је пребегао на њихову страну. У погодном тренутку, када га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио.[1]

Многе породице из области Старе Херцеговине, Црне Горе, Лике, Крајине и Далмације у свом породичном предању чувају уверење да воде порекло од Милоша Обилића (Копривице, Рупари, Зарубице, Војовићи и други), иако за то нема историјског основа.

У епским песмамаУреди

У епским народним песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај); Милош је добио своју снагу из кобиљег млека (од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница је била Оливера, кћерка кнеза Лазара Хребељановића.[2]

Историјски МилошУреди

Дана 1. августа 1389. босански краљ Твртко (р. 1353—1391) написао је писмо Трогиру да обавести своје грађане о „турском поразу”. У писму Твртко спомиње и убиство Мурата:[3]

Један од најзначајнијих историјских докумената везаних за убиство Мурата потиче из четрдесетих година 15. века из пера Константина Филозофа, у делу "Живот Деспота Стефана Лазаревића". Константин наводи: "И догодила се битка на месту званом Косово, што се догодило на следећи начин. Међу војницима који борили су се у првим редовима, био је један племић који је пред својим господарем био означен као нелојалан. Да би показао своју оданост али и храброст, овај је пронашао је погодно време и сам појурио према великом вођи као да је дезертер, и они су му отворили пут. И кад је био близу, одмах је појурио према напред и зарио је мач у тог ужасног владара, а онда је и сам пао тамо пред њихове руке."[4]

Tри деценије након Хронике Константина, Бенедикт Курипешић написао је путописни опис Балканског полуострва у који је укључио и опис Косовске битке. Његов примарни фокус је убиство турског султана од стране племића кога он идентификује као Милоша Кобилића. Курипешићев извештај садржи неке суштинске теме: Извештај да су други српски господари клеветили Милоша пред кнезом Лазарoм, опис последње вечере уочи битке у којој се Милош заложио за своју невиност према кнезу Лазару и обећао да ће се осветити, као и успешно убиство султана Мурада од стране Милоша у султановом шатору. Курипешић бележи оно што је чуо током путовања Балканом.

"Ох, Кобилићу, нису сви мислили да ћеш се осветити свом незадовољном господару и свом љубоморни на њихову несрећу и да бисте их предали непријатељу у наручје? Али осветили сте се на хришћански начин и зло претворили у добро. Дао си живот својим клеветницима и спасио је своју земљу од непријатељеве руке."

Рани турски извори, такође дају опис Муратовог убиства. По једном запису док су Муратови војници пратили непријатељску војску, султан се на терену потпуно нашао потпуно сам. Одједном се један од хришћанских племића појавио међу лешевима који су лежали на бојном пољу. Обећао је себе као слугу и пришао Мурату, који је седео на свом коњу. Претварајући се да је желео да пољуби султанову руку, оштрим је бодежом ударио султана. Османски бегови су се окупили након убиства Мурада, пристали су да подигну Бајазита на престо свог оца и погубе Јакуба.[5]

Први детаљни опис Косовске битке од старне Турака датира из 1512 године. Турски историчар Мехмед Нешри наводи "Након пораза погана, Мурат је био збуњен јер му још увек нису дали знака да ће он умрети као мученик. Док су он и неки његови дворјани прегледавали гомилу лешева, [тамо био је на том пољу био је] поган познат као Милош Кобила. Ова проклета душа била је одличан и сјајан витез. На гозби коју је Лазар упиличио рекао је: "Идем да убијем турског господара." Сакрио је на свом телу челични бодеж. На бојном поњу био је рањен и тако рањен и потпуно прекривен крвљу сакрио се у тој гомили лешева. Када се Гази Мурат нашао близу, поганин се спотакнуо и пришао Господару. Кад су стражари покушали да га зауставе, Гази Мурат је изјавио: „Без сумње има жељу (да пољуби султаново стопало). Пустите га да приђе. " Овај проклети имао је бодеж скривен у рукаву. Пришао је претварајући се да ће пољубити султаново стопало, али изненада забио је нож у Султана. Овде је било суђено да (Султан) умре. У том часу његова се душа, небеска птица попут анђела, попела на небо. Он је био ратник за веру и сада је умро мученичком смрћу. Тај је поганин је одмах исечен на комаде, на лицу места." Нешријев опис подкрепљује многе елементе епског мита о убиству Мурата и најзначајније, јасно приказује Милоша, као атентатора на султана. [6]

Грчки извори о убиству Мурата, датирају из 15 века. Лаоник Халкокондил (1490) Муратовог убицу назива Милошем, "човеком племенитог рођења који је добровољно одлучио да изврши херојски чин атентата", тако што је одјахао до логора Мурата у намери да се представи као дезертер. Мурат, који је пре битке стајао усред својих трупа, био је жељан примити дезертера. По овом запису, Милош је након тога убио Турског султана. Пишући у другој половини истог века, Дука (историчар), укључио је причу о Милошу у своју "Историју Византије". Он говори о томе како се млади племић, по имену Милош, претварао да је напустио битку, Турци су га заробили и, тврдећи да зна кључ победе, успео да добије приступ Мурату и убије га.

Легенда везана за манастир ТуманеУреди

Милош Обилић се спомиње и у легенди везаној за српски манастир Тумане. Милош је рођен у оближњем селу Кобиље, а имао свој дворац у оближњем селу Двориште. Приликом одласка у лов нехотице је ранио испосника Зосима Синајита који је пребивао у оближњој пећини. Када га је понео видару на лечење пустињак му рече Ту мани тј. Нема лека - пусти да ту умрем. Да окаје грех Милош подиже задужбину- манастир у који положи Зосимове мошти. Док је зидао манастир стиже кнежев позив да дође у бој. Ту мани, па дођи на Косово. Од двоструког ту мани манастир добија име Туман. [7]

Познији подациУреди

Према сећањима истраживача српских старина Николе Бошковића (оца Руђера Бошковића) у близини Муратовог турбета налазила се и црква са гробом Милоша Обилића. Дубровачки поклисар Иван Кабога који је 1792. путовао преко Косова у Цариград пише да је Обилић сахрањен у цркви која се налази на три миље од места на којем су прешли Лаб па се претпоставља да је реч о цркви у селу Кисела Бања. У селу су 1935. откопани остаци цркве коју мештани Арбанаси зову Kisha Milloshit ("Милошева црква").[8]

Србин католик Андрија Торкват Брлић у својој књизи "Извори српске повјестнице из турскијех споменика" (Беч, 1857) на 89. страни наводи податак како је страдао кнез Лазар. "Случајно би и кнез Лазар са својијем сином ухваћен, дакле доведу обадвојицу и убију јих. У оној ноћи бијаше у исламској војсци велика сметња и раздраженост: а у јутру поставе Султана Бајазита на пријесто. То се сбило годишта 791. Хеџре, а 1389. по Исусу."


Миховил Павлиновић у књизи "Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији", Задар 1882, наводи на 75. страни податак ко је крив Косову, по Србима. "Тко је крив Косову? Тко упропасти Србе и Хрвате? "Крив је Рим, ако Срби подлегоше сили мусломаској, коју само жива радња канцеларија ватиканскијех у срце Србије доведе, и тиме као изврши освету над Милутином и Душаном, који изиграше вјероломну политику римпапинску".

Бенедикт Курипешић из 1530. у свом Путопису наводи податак на pp. 41 (издање Београд 2001.)"Кад су били насамо и кад му цар пружи десну ногу...да је пољуби... Па кад се сагнуо да пољуби ногу, извуче из рукава нож и распори одоздо до срца турског цара, који уз врисак, испусти душу... Кад су у српској војсци чули вику и сазнали да је Кобилић распорио цара, па и сам погинуо, увидје кнез да је изгубио свог вјерног слугу. А Турци, изгубивши главу, побјегоше. И тако се маркгроф, његова војска, земља и народ овога пута опростише Турака."

Љубомир Ненадовић у књизи "О Црногорцима, писма са Цетиња 1878", на 311. страни наводи значење топонима Косово: "Црногорци држе да се Косово поље не зове од птице коса, него отуда што су се на том пољу, од памтивека свагда војске косиле."

Милош Обилић би могао да буде брат кнегиње Милице — Никола Вратковић. Права истина је скривана из дипломатских разлога. По родослову, Никола Вратковић је историјска личност, српски принц, рођени брат књегиње Милице. Њих двоје су деца Вратка Немањића који је чукунунук Стефана Немање. Никола Вратковић је у Косовски бој отишао са Иванове куле. Ове тврдње проистекле су из Ерлангенских рукописа, записа турског историчара Идриса Битлисија (сачуваног из 15. века), али нарочито и на оно што је донео Бора Станковић са својом „Коштаном“ и другим делима, а то су народне песме југоисточне Србије.[9]

Популарна култураУреди

Његов лик се појављује у следећим филмовима:

ГалеријаУреди

Види јошУреди

ИзворУреди

  • Никола Вратковић-косовко цар и бог:резултати истраживања косовких песама и косовске легенде природа и порекло књига цароставних, николијанство. Књига 1 , Драгољуб Симоновић , Просвета 1992.

РеференцеУреди

  1. ^ „Miloš Obilić - simbol junaštva i viteške časti”. www.artnit.net. Приступљено 2019-07-11. 
  2. ^ vojjin@gmail.com. „Miloš Obilić - Iz srpske istorije”. www.sokobanja.com. Приступљено 2019-07-11. 
  3. ^ „The Battle of Kosovo”. web.archive.org. 2011-06-05. Приступљено 2020-07-09. 
  4. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2017-08-10. Приступљено 2020-07-09. 
  5. ^ „The Battle of Kosovo”. web.archive.org. 2011-06-05. Приступљено 2020-07-09. 
  6. ^ „The Battle of Kosovo”. web.archive.org. 2011-06-05. Приступљено 2020-07-09. 
  7. ^ Игуман Димитрије Плећевић, Тајна Туманске светиње, стр. 4,5
  8. ^ Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд (1989). стр. 62.
  9. ^ www.glas-javnosti.co.yu

Спољашње везеУреди