Милош Тимотијевић

српски глумац

Милош Тимотијевић (Београд, 9. март 1975) српски је филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Милош Тимотијевић
Portrait of Miloš Timotijević.jpg
аутор: Небојша Бабић
Пуно имеМилош Тимотијевић
Датум рођења(1975-03-09)9. март 1975.(45 год.)
Место рођењаБеоград
 СФРЈ
ПартнерДуња Галић
РодитељиДраган Тимотијевић
Активни период1994
Занимањеглумац
Битна улогаЈужни ветар — Ступар
Сенке над Балканом — Војин Ђукић
Беса — Петрит Коци
Војна академија — потпоручник Васке
Влажност — Петар
IMDb веза

Његова глумачка каријера почела је 1995. године, епизодном улогом у серији Крај династије Обреновић. Тимотијевић је наставио да игра у споредним улогама у различитим форматима — од популарне серије Срећни људи, где је остао познат као телохранитељ Пабло, и серије Горе—доле, преко филмова Стршљен и Седам и по, до серије Породично благо. Постепени успон на телевизији и филму потврђивао је честим ангажманом у пројектима страних продукција, попут филма У земљи крви и меда Анђелине Џоли. Милош је истовремено играо и у неколико београдских позоришта, између осталих, у представама Мирис кише на Балкану, Расправа са Ернестом Че Геваром, Режим љубави, Сцене из брачног живота, Зоран Ђинђић Оливера Фрљића и другима. Улога потпоручника Васиљевића у Војној академији, као и улога Војина Ђукића у серији Сенке над Балканом, пружиле су му шансу за још веће изазове. Филм Влажност донео му је фестивалску публику широм Европе, и награду за најбољег глумца на ФЕСТ−у 2016. године. Регионалну популарност остварио је као корумпирани полицајац Ступар у серији Јужни ветар, и као предани инспектор Петрит Коци у српско—британској серији Беса.

Тимотијевић живи у Београду, где је 1999. године дипломирао на Факултету драмских уметности.

Приватни животУреди

Милошева мајка радила је као саобраћајни техничар, а његов отац познати је београдски фотограф, Драган Тимотијевић „Белмондо”.[1] Милош каже да је, захваљујући оцу, детињство провео окружен камерама и моделима и модним пистама. Јована Јоксимовић је у једном од интервјуа које је радила са Тимотијевићем, признала да је њен први едиторијал, са којим је аплицирала на БК телевизији, радио управо његов отац.[2]

 
Фотографија глумца коју је направио његов отац, Драган Тимотијевић „Белмондо”

У интервјуу за један магазин глумац је рекао да је одрастао у селу, код бабе и деде, пошто су му родитељи радили. Волео је домаће телевизијске серије Приче из радионице и Приче из Непричаве са Миленом Дравић и Зораном Радмиловићем.[3] Додаје да је одрастао и у згради Политике, па је због очевог посла упознат и са новинарским и фоторепортерским еснафом. Када је дошло време да пође у школу, родитељи су га вратили у Београд. Отац га је са шест година одвео на Радио Београд, у групу Мике Алексића. Тимотијевић каже да је то искуство било на неки начин припрема за глумачки позив.[4] Упркос томе, желео је да буде шустер, вајар или сликар, а касније је помишљао и да се бави социјалним радом, због чега је чак био уписао Факултет политичких наука.[5]

Милош Тимотијевић уписао је Факултет драмских уметности из другог покушаја — први пут безуспешно 1992, да би из другог пута дипломирао 1999. године, у класи професора Миленка Маричића. Са Чедомиром Јовановићем ишао је на предавања из драматургије.[1]

У пролеће 2020. Тимотијевић је изјавио да се путем друштвених мрежа свакодневно сусреће са стотинама претећих и погрдних порука.[6] До непријатности је дошло због сцене у једанаестој епизоди серије Јужни ветар, у којој се његов лик, Ступар, љуби са другим мушкарцем. Тимотијевић је изразио забринутост што некима у Србији не смета што је Ступар корумпиран и што се афирмативно гледа на криминал као стил живота, док им с друге стране смета што је Ступар геј.[7] Режисер Милош Аврамовић осудио је нападе на глумца, додавши и да је тенденциозно стварао неуобичајен лик хомосексуалца, који није феминизиран, нежан и извргнут подсмеху, што је одувек био стереотип у српској кинематографији.[8]

КаријераУреди

1994—2010: Рани радовиУреди

Готово првих двадесет година своје глумачке каријере, Милош Тимотијевић је играо у споредним улогама. Најпознатија међу њима била је улога Пабла, телохранитеља Озрена Солдатовића у популарној ТВ серији Срећни људи 1995. године.[9] Упркос мањку текста, Милош је добио пажњу гледалаца захваљујући сцени са Секом Саблић (у серији секретарица Маријана). Ране улоге опасних момака оставиле су печат који ће се видети и касније у његовом опусу.[10] Глумац је једном приликом изјавио да је главну улогу чекао 20 година.[2]

Прве улоге добио је у телевизијском филму Симпатија и антипатија 1993. године, где је играо Михаила Обреновића, као и у филму Жеља звана трамвај, са Ружицом Сокић и Иваном Бекјаревим. Мање улоге одиграо је у ТВ серијама Крај династије Обреновић (његов телевизијски деби), Горе—доле и Породично благо. Без обзира на краћу минутажу на екрану, Тимотијевић је био препознатљиво ТВ лице деведесетих.[9] Играо је и у филмовима Стршљен, Лавиринт, Седам и по и Четврти човек. После 2000. године појавио се и у серијама Лисице, Вратиће се роде, Горки плодови и Бела лађа.

Без обзира на величину улоге, Тимотијевић је показивао знатну посвећеност. Цела његова улога у филму Стршљен била је на албанском, који он не говори.[11] За улогу билдера Тадије у филму Седам и по одлучио је да до снимања готово свакодневно интензивно вежба. На тај начин је успео да за 27 дана своју мишићну масу увећа до оног степена који је својствен бодибилдингу.[3]

Поред домаћих, Милош је до 2010. године играо и у два филма стране продукције — италијанском Крсташи и француском трилеру Људски зверињак.

2010—2017: Глумачко сазревањеУреди

Тимотијевић је 2010. године био изузетно упослен на различитим телевизијским пројектима. Играо је епизодне улоге у серијама Куку, Васа, Грех њене мајке, Село гори, а баба се чешља, Сва та равница и Жене са Дедиња. Већ наредне године стигла је улога у контраверзном трилеру У земљи крви и меда (ориг. назив In the Land of Blood and Honey). Филм који је у Србији наишао на мешовите реакције режирала је Анђелина Џоли, која је Милошеву улогу преправљала више пута.[4] Тимотијевић, који о сарадњи са филмском звездом не жели да говори,[12] изабран је на кастингу између педесет глумаца.[10]

Ово је тек био почетак Милошевог рада на филмовима стране продукције. Глумац је једном приликом изјавио да га Холивуд не занима, али да би врло радо играо у европским филмовима.[13] До 2020. године Тимотијевић је добио улоге у америчком Чернобиљски дневници, српско—хрватско—немачком Најлепша је моја земља, америчком биоскопском хиту Новембарски човек, српско—холандском Небо изнад нас, британском Упркос снегу, индијском Интелигенција, хрватском Комик санс, као и у америчкој серији Предстража и британској Последњи пантери.

Серија Војна академија из 2012. године важна је као прекретница у каријери Милоша Тимотијевића јер му је управо у њој поверена једна од главних улога. Глумац који је до тада углавном играо споредне или епизодне улоге, тумачио је у Војној академији лик пуковника Видоја, кога је наставио да игра и у филмовима који су снимани као наставци серијала. До 2020. године Тимотијевић је глумио и у серијама Равна гора, Чизмаши, Сумњива лица и Истине и лажи.

Касније је изјавио да није подржао поруку коју је слала Равна гора, а која је, по његовом мишљењу, тежила својеврсној ревизији историје.[14]

Прва главна улогаУреди

Прву главну улогу у каријери Милош Тимотијевић је добио 2016. године у филму Влажност, српско—грчко—холандске продукције. Ова драма прати наизглед савршен живот успешног средовечног Београђанина. Када га жена остави без објашњења и оде без трага, његов луксузни дом на Врачару нарушен је из темеља, а Петар се труди да по сваку цену прикрије њен одлазак и у јавности сачува слику савршеног живота и брака.[15] Овај редитељски деби Николе Љуце био је приказиван на фестивалима широм света: у Вилњусу, у Северној Македонији, у Уругвају, на Филмском фестивалу у Сарајеву, на Филмском фестивалу у Берлину, у Амстердаму и на Филмском фестивалу у Кану. Тимотијевић је на београдском ФЕСТу добио награду за најбољег глумца 2016. године, уз похвалу његовог „модерног и минималистичког глумачког израза којим је дочарао сложеност лика.”[16] Српска секција Међународне федерације филмских критичара (ФИПРЕСЦИ) такође је Милошу доделила награду за најбољег глумца.[17] Филм је освојио још и награду за најбољи филм на ФЕСТ−у, као и награду за најбољи филм на Фестивалу европског филма у Скопљу.[18]

Поред Милоша, у филму играју још и Тамара Крцуновић и Славен Дошло. Узевши улоге у обзир, Крцуновићева често игра Милошеву партнерку на филму, телевизији и у позоришту. Према мишљењу критичара са Берлинског филмског фестивала, којима је пуштен Влажност, тандем Тимотијевић—Крцуновић створио је „редак драгуљ европске кинематографије.”[19]

2017—2020: Комерцијални успехУреди

Милош је 2017. године добио улогу јавног тужиоца Војина Ђукића у серији Сенке над Балканом Драгана Бјелогрлића, касније награђеном Златном антеном за најбољу ТВ серију.[20] Глумац је открио да је Војинов лик конзервативца који, упркос систему, жели друштвене промене на боље, био дорађиван упоредо са снимањем, будући да су неке његове карактеристике биле чудне и Бјелогрлићу и њему самом.[21] Прва сезона остварила је истовремено велики комерцијални успех и побрала одличне рецензије филмских критичара,[22][23] те самим тим и потврдила Милошев пут ка више материјала и главних улога.

Управо 2018. године стигла је улога Ступара у филму Јужни Ветар. Он је корумпирани инспектор, и како Милош каже „лисица, човек који је спрега између државе и полиције, и полиције и криминала”.

 
Милош као Војин Ђукић у „Сенкама над Балканом” (аутор Александар Летић)

Тимотијевић додаје и да га је било занимљиво играти јер је био одлично написан, те и да узоре није морао да тражи у филмовима и на телевизији, јер их има и у стварном животу.[24] Казао је о свом омраженом лику и да је „љубав једина светла тачка у његовом животу.[25] Из филма је наредне године настала истоимена серија, која је за кратко време обезбедила рекордан број гледалаца. Серија је емитована у пролеће 2020. године, а РТС је упркос пиратерији забележио гледаност од више од два милиона гледалаца по епизоди.[26]

Тимотијевић је играо још и у петом филму Војне академије, у филмовима Пси умиру сами и Екипа, као и у српско—британској[27] серији Беса. У Беси тумачи лик инспектора Петрита Коција — главног човека Интерпола за Западни Балкан. Он је самотњак, предан послу, добар детектив, и глумац истиче да га је играо са задовољством, иако је текст учио на три језика.[11] Серија је награђена Златном антеном за најбољу српску серију 2019. године.[28] Исте године глумац се појавио и у споту за песму Cafe Лене Ковачевић.[29] Ово није био први пут да се Тимотијевић опробао у другој делатности. Само годину дана пре прошетао се модном пистом на ревији „Мартини Весто” Бошка Јаковљевића.[30]

Улоге у позориштуУреди

Милош је први пут играо у позоришту 1994. године. У питању је била представа Принцеза Ксенија од Црне Горе за Стеријино позорје.[31] То искуство остало му је у нарочито лепом сећању, будући да су му партнери на сцени били Мира Ступица и Михајло Јанкетић. Уследили су комади захваљујући којима је добио прилику да глуми у бројним београдским позориштима: Мирис кише на Балкану у Мадленијануму, Амселлфелд у Битеф театру, Златокоса у позоришту „Пуж”, са Бранком Коцкицом и другима.[3]

Тимотијевић је у Атељеу 212 играо у две изузетно успешне представе. Прва од њих, Зоран Ђинђић из 2012. године, у режији Оливера Фрљића, изазвала је различита мишљења и бројне полемике, будући да се бавила убиством српског премијера.[32] Највише се дискутовало о сцени у којој Тамара Крцуновић повраћа по српској застави.[33] Док су је неки посматрали као вређање националних симбола, редитељ се бранио речима да ако се људи попут Слободана Милошевића и Радована Караџића сматрају патриотама, онда је код нормалног човека повраћање природна реакција.[34] Друга представа, Режим љубави, бавила се осетљивим темама људске сексуалности, као и полиаморије.[35] Милош Тимотијевић каже да због политизованих критика после улоге у Зорану Ђинђићу дуго није имао посао.[36]

Представа Сцене из брачног живота Ингмара Бергмана из 2019. године, у којој је Милош играо Јохана, реализована је поводом прославе стогодишњице Бергмановог рођења, а у сарадњи са амбасадом Шведске у Београду.[37]

У представи Није странац, мајке ми радио је и као асистент режије.[38] За Позориште на Славији написао је и режирао комад Радован против Ибија, као омаж Зорану Радмиловићу и биткама које сваки глумац води на сцени док покушава да у ликове удахне живот.[39]

За време епидемије корона вируса, Милош је, заједно са Славеном Дошлом, учествовао у реализацији драмског читања представе Њујоршки маратон. Снимљени видео је дистрибуиран путем друштвених мрежа 21. јула 2020. године, у сарадњи са Италијанским центром за културу у Београду.[40]

Премијера Представа Улога Редитељ Позориште
10. фебруар 1994. Принцеза Ксенија од Црне Горе Радмила Војводић Зетски дом
8. мај 2005.[41] Себични принц Милица Краљ Позориште „Пуж”
26. април 2006.[42] Посета старе даме Стефан Саблић Битеф театар
5. новембар 2006.[43] Змијско легло други полицајац Ива Милошевић Атеље 212
13. април 2007.[44] Весели времеплов Ана Радивојевић и Слободанка Цаца Алексић Позориште „Пуж”
21. септембар 2007. [45] Амселфелд хер Милош Кокан Младеновић Битеф театар
14. новембар 2008. [46] Прича из вилинске шуме Јоле Ана Радивојевић Позориште „Пуж”
13. март 2008. [47] Робин Худ телал Југ Радивојевић Позориште „Пуж”
16. март 2008. [48] Инстант сексуално васпитање Фики Југ Радивојевић Позориште „Бошко Буха”
18. децембар 2008.[49] Кичма Хуфшмит Бојана Јанковић Позориште „Душко Радовић”
12. април 2009. Мирис кише на Балкану Владан Ана Радивојевић Мадленијанум
2. јун 2009.[49] Три сестре гледају Чехова Чарни Ђерић Позориште „Душко Радовић”
1. октобар 2009. [50] Шест лица тражи писца глумац Златко Паковић Позориште „Душко Радовић”
6. октобар 2009.[43] Докле? Ненад Алиса Стојановић Атеље 212
7. децембар 2009. [51] Деришта Бојан Ђорђев Позориште „Душко Радовић”
9. април 2010. [52] Златокоса Мики Слободанка Цаца Алексић Позориште „Пуж”
23. септембар 2010. [53] Расправа са Ернестом Че Геваром Едуардо Уерта/Гери Прадо Душан Петровић Атеље 212
7. октобар 2011.[54] Није странац, мајке ми Чарни Ђерић Позориште „Бошко Буха”
18. мај 2012. Зоран Ђинђић Оливер Фрљић Атеље 212
3. март 2015. Живот стоји, живот иде даље Јелена Богавац Битеф театар
18. децембар 2015.[55] Велики Гетсби Том Марко Јовичић Мадленијанум
3. новембар 2017.[56] Црна кутија Стефан Андреј Носов Београдско драмско позориште
28. април 2018. Режим љубави Миша Бојан Ђорђев Атеље 212
3. новембар 2019. Сцене из брачног живота Јохан Ана Томовић Београдско драмско позориште
21. јул 2020. Њујоршки маратон Ђанлука Барбадори онлајн представа

Награде и признањаУреди

За улогу у филму Влажност добио је FIPRESCI награду за најбољег глумца, као и награду за најбољег глумца на ФЕСТу 2016. године.

Заједно са својим колегама, за улогу у представи Живот стоји, живот иде даље Битеф театра, Милош је добио Стеријину награду за иновативан приступ ангажованом позоришту.[57]

Борба за ЛГБТ праваУреди

У јуну 2020. године Тимотијевић је у виду награде „Дуга”, коју додељује Геј стрејт алијанса, добио потврду свог статуса српске геј иконе. У образложењу жирија је наведено да је Милош, захваљујући улози хомосексуалца у ТВ серији Јужни ветар, али и због начина на који се борио против одмазде појединог дела публике, допринео у борби против хомофобије и трансфобије.[58]

Глумац се у пролеће исте године сусрео са многобројним претњама на друштвеним мрежама, због геј пољупца у серији Јужни ветар. То га је, како каже, навело да истиче потребу за што више ЛГБТ јунака у домаћим продукцијама, јер „то није ништа страно, ни чудно, део је друштва у коме живимо, где су припадници ЛГБТ популације наши суграђани; сви смо негде једнаки и морамо да водимо рачуна једни о другима, да свако има право на своју слободу и свој живот; ово је патријархално друштво и треба такве сцене да буду учесталије, како би се ситуација смирила.”[59]

Милош је додао да то чак није била ни прва сцена пољупца између два мушкарца. „Геј пољубац десио се и раније, у серији Вратиће се роде, а први геј пољубац десио се чак давне 1911. године, у филму Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа; то је наш први филм, и хајде да се не заносимо, да се то ни не дешава ако га не приказујемо — дешава се... У серији Тајкун постоје лезбејске сцене и то људима не смета јер постоје дупли стандарди.”[59]

Тимотијевић је ликове истополне сексуалне оријентације играо и у кратким филмовима Наредник и Почетак лета редитеља Николе Љуце. У представи Режим љубави играо је пансексуалца.[60]

ФилмографијаУреди

Год. Назив Улога
1990-е
1995—1996. Крај династије Обреновић
1995. Жеља звана трамвај момак са фото−апаратом
1995. Симпатија и антипатија (ТВ филм) Михаило Обреновић
1995—1996. Срећни људи Пабло
1996. Срећни људи: Новогодишњи специјал Пабло
1997. Расте трава (ТВ филм) студент
1996—1997. Горе—доле Лулетов син Дејан
1998. Канал мимо Човек 2
1998. Досије 128 (ТВ филм)
1998. Стршљен Емин
1998. Повратак лопова новинар
1999—2000. Породично благо инспектор Лазаревић
2000-е
2000. Проналазачи (ТВ филм) инспектор
2001. Крсташи (ориг. Croaciati) Јохан
2002. Лавиринт Тамарин друг
2002—2003. Лавиринт Тамарин друг
2003—2004. Лисице
2003. Приче о великим математичарима (минисерија) Небојша
2006. Седам и по Тадија
2007. Четврти човек телохранитељ
2007—2008. Вратиће се роде Кер
2008. Дрво, камен, облак (кратки филм)
2008. Почетак лета (кратки филм) Бранко
2008—2009. Бела лађа Аламуњин телохранитељ
2008. Маша Саки
2008—2009. Горки плодови Шеки
2009. Људски зверињак (ориг. Human Zoo) Борис
2010-е
2010—2011. Куку, Васа
2010—2011. Село гори, a баба се чешља доктор Звонко
2009—2011. Грех њене мајке
2010—2011. Сва та равница Јосип Вит
2011. Октобар
2011. Чувар (кратки филм) Бата
2011—2012. Жене са Дедиња Хранислав
2011. Практични водич кроз Београд са певањем и плакањем
2011. У земљи крви и меда (ориг. In the Land of Blood and Honey) Ђура
2011. Игра истине Морон
2011—2012. Непобедиво срце поручник
2012—2020. Војна академија поручник Видоје Васиљевић
2012. Чернобиљски дневници (ориг. Chernobyl Diaries) Украјински војник
2012. Најлепша је моја земља (ориг. Die Brücke am Ibar)
2012. Наредник (кратки филм)
2013. Простор између нас (кратки филм) Иван
2013—2014. Равна гора каплар Чутурић
2013. Војна академија 2 поручник Васиљевић
2014. Одељење инспектор Цвијановић
2014. Новембарски човек (ориг. November Man) Фјодоров-начелник штаба
2014. Ничије дете Илке васпитач
2014. (ориг. Gli anni spezzati)
2015—2016. Чизмаши Поручник Здравко Зец
2015. Небо изнад нас (ориг. The Sky Above Us) Марко
2015. За краља и отаџбину Каплар Чутурић
2015. Последњи пантери (ориг. The Last Panthers) телохранитељ
2016. Упркос снегу (ориг. Despite the Falling Snow) Први човек
2016. Храбри петао (анимирани) петао Тото (глас)
2016. Влажност Петар
2016. ЗГ 80 Риле
2016. Војна академија 3 мајор Васке
2016—2017. Сумњива лица Луковац
2017—2018. Истине и лажи Таса
2017. Интелигенција (ориг. Vivegam) опасан момак
2017. Живот траје три дана (кратки филм)
2017—2018. Сенке над Балканом тужилац Војин Ђукић
2018. Јужни ветар (филм) Ступар
2018—2019. Беса Петрит Коци
2018. Комик санс (ориг. Comic Sans) Лукас
2019. Пси умиру сами Бранко
2019. Екипа Деки BMW
2019—2020. Предстража (ориг. The Outpost) Варлек
2019. Војна академија 5 мајор Васке
2020-е
2020. Јужни ветар (серија) Ступар
2020. Небеса
2020. Краљ (серија) Ђорђе П. Карађорђевић
у продукцији Стара мајка Ратибор

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 „Ми смо и даље друштво у транзицији”. Недељник. Приступљено 21. април 2020. 
  2. 2,0 2,1 „Двадесет година сам чекао главну улогу”. Прва. Приступљено 21. април 2020. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Глумац мора да ради на себи”. Политика. Приступљено 21. април 2020. 
  4. 4,0 4,1 „Анђелина ми је два пута дописивала улогу”. Политика. Приступљено 20. април 2020. 
  5. ^ „Од скромног дечака до припитомљеног заводника”. Глорија. Приступљено 21. април 2020. 
  6. ^ „Због геј пољупца прете ми и деца”. Блиц. Приступљено 21. април 2020. 
  7. ^ „Једина светла тачка у Ступару је љубав”. Данас. Приступљено 21. април 2020. 
  8. ^ „У изолацији припремам Јужни ветар 2”. Филм и тв. Приступљено 22. април 2020. 
  9. 9,0 9,1 „Пре 22 био је секси телохранитељ у Срећним људима”. Блиц жена. Приступљено 20. април 2020. 
  10. 10,0 10,1 „И даље се чујем са Анђелином”. Блиц. Приступљено 20. април 2020. 
  11. 11,0 11,1 „Србин, а вечити Албанац”. Телеграф. Приступљено 20. април 2020. 
  12. ^ „Холивуд је празна канта”. Стори. Приступљено 20. април 2020. 
  13. ^ „Ружна страна Холивуда”. Српска инфо. Приступљено 20. април 2020. 
  14. ^ „Кад глумац уђе у политику, изашао је из уметности”. Данас. Приступљено 20. април 2020. 
  15. ^ „Филм Влажност отвара ФЕСТ”. Блиц. Приступљено 20. април 2020. 
  16. ^ „Победник 44. ФЕСТ-а”. 2016. ФЕСТ. Приступљено 22. април 2020. 
  17. ^ „Награде удружења ФИПРЕСЦИ”. Филмски центар Србије. Приступљено 20. април 2020. 
  18. ^ „Влажност најбољи филм”. Блиц. Приступљено 20. април 2020. 
  19. ^ „Влажност на Берлиналу”. Б92. Приступљено 20. април 2020. 
  20. ^ „Сенке над Балканом освојиле седам Златних антена”. На длану. Приступљено 25. април 2020. 
  21. ^ „Тимотијевић о сцени секса”. Блиц. Приступљено 22. април 2020. 
  22. ^ „Повратак у доба секса и опијума”. Недељник. Архивирано из оригинала на датум 24. 03. 2019. Приступљено 21. април 2020. 
  23. ^ Карл, Иван. „Бјелорглић не игра на сигурно”. Блиц. Приступљено 21. април 2020. 
  24. ^ „Тимотијевић о Ступару”. Твинеманија. Приступљено 22. април 2020. 
  25. ^ „Једина светла тачка у том лику је љубав”. Данас. Приступљено 21. април 2020. 
  26. ^ „Јужни ветар упркос пиратерији”. РТС. Приступљено 21. април 2020. 
  27. ^ „Беса”. Адреналин. Приступљено 21. април 2020. 
  28. ^ „Златна антена серији Беса”. Данас. Приступљено 21. април 2020. 
  29. ^ „Погледајте спот за песму Лене Ковачевић”. Блиц. Приступљено 21. април 2020. 
  30. ^ „Џентлмени никад не излазе из моде”. Хелоу. Приступљено 21. април 2020. 
  31. ^ „Од улоге тражим изазов”. Лепа реч. Приступљено 21. април 2020. 
  32. ^ „О сцени повраћања по застави”. Новости. Приступљено 22. април 2020. 
  33. ^ „Етика против естетике”. Политика. Приступљено 22. април 2020. 
  34. ^ „Представа о убиству Зорана Ђинђића узбуркала Србију”. Слободна Европа. Приступљено 22. април 2020. 
  35. ^ „Представа за старије од 16”. Блиц. Приступљено 21. април 2020. 
  36. ^ „Нема посла због Ђинђића”. Данас. Приступљено 21. април 2020. 
  37. ^ „Сцене из брачног живота”. Sweden Abroad. Приступљено 21. април 2020. 
  38. ^ Марковиновић, Нина; Керенац, Весна (мај 2013). „Годишњак позоришта Србије 2011/2012.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 1—2. Приступљено 22. април 2020. 
  39. ^ „Радован против Ибија”. НИН. Приступљено 21. април 2020. 
  40. ^ „Тимотијевић и Дошло у “Њујоршком маратону. Нова. Приступљено 5. август 2020. 
  41. ^ „“Дан и ноћ у позоришту. Атастарс. Приступљено 24. април 2020. 
  42. ^ Леваков, Биљана; Керенац, Весна; Врачар, Милан (јун 2007). „Годишњак позоришта Србије 2005/2006 2005/2006.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 35. Приступљено 22. април 2020. 
  43. 43,0 43,1 „Представе са Милошем Тимотијевићем”. Позориште. Приступљено 23. април 2020. 
  44. ^ Леваков, Биљана (мај 2008). „Годишњак позоришта Србије 2006/2007.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 71. Приступљено 22. април 2020. 
  45. ^ Леваков, Биљана; Керенац, Весна (мај 2009). „Годишњак позоришта Србије 2007/2008.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 21. Приступљено 22. април 2020. 
  46. ^ Марковиновић, Мирјана; Керенац, Весна (мај 2010). „Годишњак позоришта Србије 2008/2009.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 75. Приступљено 22. април 2020. 
  47. ^ Марковиновић, Мирјана; Керенац, Весна (мај 2010). „Годишњак позоришта Србије 2008/2009.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 77. Приступљено 22. април 2020. 
  48. ^ Леваков, Биљана; Керенац, Весна (мај 2009). „Годишњак позоришта Србије 2007/2008.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 64. Приступљено 22. април 2020. 
  49. 49,0 49,1 Марковиновић, Мирјана; Керенац, Весна (мај 2010). „Годишњак позоришта Србије 2008/2009.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 32. Приступљено 22. април 2020. 
  50. ^ Марковиновић, Нина; Керенац, Весна (мај 2011). „Годишњак позоришта Србије 2009/2010.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 32. Приступљено 22. април 2020. 
  51. ^ Марковиновић, Нина; Керенац, Весна (мај 2011). „Годишњак позоришта Србије 2009/2010.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 34. Приступљено 22. април 2020. 
  52. ^ Марковиновић, Нина; Керенац, Весна (мај 2011). „Годишњак позоришта Србије 2009/2010.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 77. Приступљено 22. април 2020. 
  53. ^ Марковиновић, Нина; Керенац, Весна (мај 2012). „Годишњак позоришта Србије 2010/2011.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 65—66. Приступљено 22. април 2020. 
  54. ^ „“Није странац, мајке ми. Дан у Београду. Приступљено 24. април 2020. 
  55. ^ „“Велики Гетсби” у Мадленијануму”. Мадленијанум. Приступљено 24. април 2020. 
  56. ^ „Представа “Црна кутија. Беоарт. Приступљено 24. април 2020. 
  57. ^ „Стеријина награда Битефу”. Излазак. Приступљено 21. април 2020. 
  58. ^ „Милош добитник награде “Дуга. Н1 инфо. Приступљено 5. август 2020. 
  59. 59,0 59,1 „Милош Тимотијевић о интимним сценама”. Телеграф. Приступљено 5. август 2020. 
  60. ^ Azdejković, Predrag (13. јун 2020). „Optimist magazin u doba korone (broj 53-54 – jun 2020) [Umetnik je sam po sebi avangarda]”. Оптимист. стр. 4—8. Приступљено 23. септембар 2020. 

Спољашње везеУреди