Милојко Вуцелић

амерички инжењер машинства, један од директора америчког свемирског програма Аполо

Милојко Вуцелић (енгл. Michael Vucelic; Гарешница, 11. јун 1930Ла Хола, 7. септембар 2012) био је амерички инжењер машинства, српског поријекла. [1][2] Био је руководилац пројекта, а у периоду 19661978. и један од директора америчког свемирског програма Аполо.[3] За рад на пројекту Аполо добио је више награда и признања, од којих је најважније највише америчко цивилно одликовање Предсједничка медаља слободе.[4] Након што је напустио НАСА-у, радио је у неколико компанија, као и у властитој компанији Ideal Electric. Живио је са супругом у Менсфилду у америчкој савезној држави Охајо.[5]

Милојко (Мајк) Вуцелић
Рођење(1930-06-11)11. јун 1930.
Гарешница, Краљевина Југославија Краљевина Југославија, данас Хрватска
Смрт7. септембар 2012.(2012-09-07) (82 год.)
Ла Хола, Калифорнија, Сједињене Америчке Државе САД
Пољедипл. инжењер машинства
ШколаУниверзитет у Загребу
ИнституцијаМерцедес Бенц, Форд, Цесна Еркрафт, Норт Америкен Авиејшн, НАСА, AT&T, Ideal Electric
НаградеПредседничка медаља слободе

ОбразовањеУреди

Милојко Вуцелић родио се 11. јуна 1930. у Гарешници — у породици Љубице (рођене Хрговић) и Јосифа (Joce) — грађевинског инжењера запосленог као надзорник пруге у Државним железницама Краљевине Југославије са службом на колодвору Мишулиновац.[1][6] Основну школу и првих седам разреда гимназије завршио је у Бјеловару, а 1948. године је матурирао у Трећој мушкој гимназији у Загребу.[7] Године 1954. на Стројарском факултету Свеучилишта у Загребу дипломирао је теоријску механику[4] у класи професора Базјанца.[7] Током студија се почео бавити ваздухопловством. Тако је у Ваздухопловном центру у Вршцу завршио једриличарски и пилотски курс, а током читавог студија био је активни члан Аероклуба Загреб, те је радио као техничар у Авионској радионици. Након стицања дипломе емигрирао је у Њемачку, гдје прво радио у компанији Мерцедес Бенц у Штутгарту, а затим и у компанији Форд у Келну.[а][4]

Рад у САДУреди

 
Капсула за спасавање пилота, коришћена у бомбардеру B-58 хаслер.

Након двије године рада у Њемачкој, 1956. отишао је у САД, гдје се запослио у компанији Цесна Еркрафт. У компанији је радио на пројектовању авиона Цесна C182RG. Радио је на пројектовању првих увлачећих стајних органа за тај тип авиона. Послије тога се запослио у компанији Норт Америкен авиејшн, у којој је радио као пројектант уређаја за спасавање пилота из авиона пресретача F-104 старфајтер и стратешког бомбардера B-58 хаслер.[б][4]

Програм АполоУреди

Од фебруара 1962, тј. самог почетка програма, учествовао је у програму Аполо,[7] као запосленик компаније Норт Америкен авиејшн, касније Норт Америкен Роквел, која је по уговору са НАСА-ом, радила на матичном свемирском броду Аполо.[1] Недуго прије тога, у децембру 1961. године добио је америчко држављанство. Радио је на анализама различитих концепција слијетања на Мјесец и на одређивању спецификација разних система матичног борда и других система и уређаја.[1][4] Рад на програму Аполо започео је као инжењер, да би касније постао директор, тј. менаџер, у НАСА-ином центру у Хјустону, гдје је био задужен за отклањање свих грешака до којих би могло доћи током лета, па су га колеге звали „менаџером за проблеме”.[1][4] У том је периоду интензивно сарађивао са главним контролором лета Јуџином Кранцом.[8]

У интервјуу из 2004. за портал Хрватске свемирске агенције изјавио је да својим највећим достигнућем током рада на програму Аполо сматра мисију Апола 8, лансирану 21. децембра 1968, када је увјерио руководство програма да умјесто трошења ресурса тростепене ракете Сатурн V за још једно понављање мисије у орбити око Земље, Аполо 8 може кренути у мисију око Мјесеца. Током мисије астронаути су Мјесец облетјели десет пута и успјешно се вратили на Земљу.[в]

Послије историјске мисије спуштања на Мјесец Апола 11 20. јула 1969. НАСА је одустала од мисија 18, 19 и 20. Вуцелић је тада добио задатак да прошири могућности матичног брода за истраживање Мјесеца из орбите (енгл. Lunar Orbital Science Missions) у задње три мисије — 15, 16 и 17 додавањем додатних истраживачких инструмената, као и да руководи испитивањима из Мјесечеве орбите.[7]

„Име Мајка Вуцелића неће бити познато као оно Армстронга, Олдрина и Колинса, али је управо он, као и стотине инжињера, права снага програма Аполо.“
Текст Асошијетед преса „Неопевани хероји подухвата Аполо“, објављен након слијетања Апола 11.[8]
 
Вуцелић је носилац Предсједничке медаље слободе, највишег америчког цивилног одликовања

Послије рутинске мисије Апола 12, на идућој мисији почео се користити нови систем пражњења резервоара с текућим кисеоником гријањем истих. Током припрема за мисију вршена су пражњења текућег кисеоника, приликом чега је изгорјела сва изолација на електричним кабловима у резервоару, и нико није био свјестан да је мисија послана на лет с неисправним инсталацијама. Након 55 сати лета, прије планираног спавања астронаута, требало је укључити гријаче у резервоару број 2 како би се повисио притисак и спријечило активирање аларма ниског притиска за вријеме њиховог спавања. Када га је астронаут Џек Свајгерт укључио дошло је до кратког споја и резервоар број два је експлодирао.[7] Вуцелић је руководио успјешним спашавањем астронаута, те га је као члана тима мисије Аполо 13, 18. априла 1970. тадашњи амерички предсједник Ричард Никсон одликовао највишим америчким цивилним одликовањем Предсједничком медаљом слободе.[4]

„Сигурно је да у космосу постоје и друга интелектуална бића сем људи. Али, када ванземаљци одозго посматрају Земљу и виде да је она плава, јер већину планете чини вода, сигурно је да су своју експедицију послали у Тихи океан, а не на копно. Ванземаљци су били на Земљи и у више наврата причали са делфинима. А делфини покушавају деценијама да нама људима нешто кажу, али ми смо људи толики егоисти, да не желимо да чујемо поруке које ове животиње желе да нам пренесу од бића са других планета.“
Шаљива анегдота о ванземаљцима.[9]

Програм СкајлабУреди

Учествовао је и на програму прве америчке орбиталне свемирске станице — Скајлабу, лансираној 1973. године. Када је завршен програм Аполо, НАСИ су преостала три неискоришћена свемирска брода с три ЛЕМ модула, као и по три тростепене ракете Сатурн V и двостепене Сатурн I B, те је Вуцелић добио задатак да им пронађе могућу примјену. Још од октобра 1969. године, када се састао с совјетским космонаутом Береговојем, пошто је знао руски језик, постао је руководилац програма америчко-совјетске сарадње у свемирским програмима, чији је иницијатор био амерички предсједник Ричард Никсон. Неискоришћени свемирски бродови су тако нашли употребу у оквиру америчко-совјетског свемирског програма Аполо-Сојуз. Радио је на прилагођавању свемирских бродова за спајање са совјетским Сојузом. При томе је сарађивао са совјетским космонаутом Алексејом Леоновим и америчким астронаутом Томом Стафордом. Прије самог лансирања Skajlaba, у љето 1975. премјештен је у Лондон у функцији потпредсједника East West Tradea за Rockwell International Company задуженог за развој трговинских односа са земљама источне Европе, те је тиме напустио рад у НАСА. Ипак, цијели ток мисије провео је као специјални НАСА-ин извјештач додијељен Би-Би-Си-ју.[7][г]

Роквел, ATT и Ideal ElectricУреди

На новом радном мјесту је радио на пословима развоја трговинске сарадње са земљама Источног блока, па су тако авиони Аерофлота који су летјели изван Совјетског Савеза ускоро били опремљени апаратима за контролу, навигацију и комуникацију Роквел Колинса, на Камазове камионе су се почеле уграђивати погонске осовине и кочнице произведене у Роквелу, а остварена је и сарадња на развоју авиона Јак-40.[7] Руководио је заједничким америчко-пољским развојем пољопривредног авиона М-10 дромадер, којег и данас производи пољска компанија ПЗЛ Миелец.[7]

Од 1981. године радио је у америчкој телефонској компанији AT&T на послу организовања и руковођења новим огранком ATT Inc у Њујорку.[7] Послије пет година рада у AT&T-u, 1986. године, је заједно са супругом купио компанију Ideal Electric у Менсфилду, Охајо с 200 радника. Након више од 20 година, продао је компанију јужнокорејској компанији Хјундаи.[10]

У септембру 2009. на позив Министарства дијаспоре Владе Републике Србије заједно с колегом Славољубом Вујићем је послије 30 година посјетио Београд. Одржали су предавање на Машинском факултету гдје су представили своја сазнања с циљем да младе људе подстакну да свој таленат примјене у Србији. Такође одржали су и предавање у Ваздухопловном савезу у Београду.[11][12]

Учествовао је у градњи реплике Пенкалиног авиона из 1910, чиме се 2010. године у Хрватској обиљежила 100. годишњица моторне авијације. Вучелић је осигурао мотор за реплику.[2]

Године 2011. прикључио се као савјетник међународном тиму Синерђи Мун (енгл. Synergy Moon),[13] који у конкуренцији више десетина тимова учествује у такмичењу Гугл Лунар Икс Прајз, чији је циљ лансирати приватно конструисану летјелицу која ће на Мјесец спустити робота способног да се креће по њему и шаље слике и друге податке на Земљу.

Био је члан Академије инжењерских наука Србије.[14] Године 2005. је на приједлог Генералне скупштине Државе Охајо, због извлачења компаније Ideal Electric из банкрота и стварања респектабилне компаније, уврштен у Предузетничку кућу славних Охаја.[15]

ПоријеклоУреди

Године 1704. послије Велике сеобе Срба по вођством патријарха Арсенија III Црнојевића Вуцелићи су се преселили из Колашина у данашњој Црној Гори у село Горње Дубраве поред Огулина у тадашњој Хабзбуршкој монархији.[1][16] Милојков прадјед, официр Слуњске пуковније, Рафаел Вуцелић је од цара Франца Јозефа добио племићку титулу.[1][16] Вуцелић је на основу племићке титуле коју је носио његов прадјед био члан Хрватског племићког збора.[16][2] Био је једини Србин који је био члан тога друштва.[2]

Вуцелићева бака и деда по мајчиној страни су прије Првог свјетског рата живели у САД, а у родни крај су се вратили између два рата, јер им се у Америци није хтјела придружити и његова мајка.[1] Након проглашења НДХ деду су му стрељале усташе с првих 200 Срба које су ухапсиле, а баку одвели у Јасеновац, док им је кућа заплењена.[1]

Помагао је у обнови православне цркве Св. Петке у Горњим Дубравама, која је порушена и запаљена 1943. године.[17] Обнову је 1972. године започео његов отац који је рођен у истом мјесту, док га је Милојко финансијски подржао — црква је тада обновљена, али не у изворном облику.[17] Након што је црква оштећена и 1992. године, 2009. је уз помоћ Града Огулина и Министарства културе започела њена обнова.[17] Годину дана касније Вуцелић је, након посјете мјесту на позив огулинског пароха, изразио спремност да се опет укључи у обнову.[17]

Оженио се Немицом Инге (рођена Прецл) из Минхена, докторком психологије, с којом је имао два сина, Александра и Николу и петоро унучади. Дуги низ година је живео у Менсфилду у Охају,[1] а пред крај живота се преселио у Ла Хоју у Калифорнији.

ДелаУреди

  • Apollo XIII javlja ... Houston, imamo problem, Техничка књига, Загреб, 1970.
  • Apollo XIV javlja ... motor ugašen, mi smo na Mjesecu. Техничка књига, Загреб, 1971.

НапоменеУреди

  1. ^ У интервјуима датим листовима с подручја бивше Југославије не наводи карактер емиграције. Тек је у интервјуу за београдски лист Данас о свом сусрету с Титом рекао: „Знате, мене су водили као бегунца из земље.“[8]
  2. ^ Систем за спасавање пилота на бомбардеру B–58 је ријешен у облику капсуле под притиском, која се могла катапултирати при брзини од 2 маха и висини од преко 21.000 m. Исти концепт, развијен у компанији Норт Америкен авиејшн, је у конкуренцији с концептима компанија Даглас и Локид, успјешно примијењен за спуштање свемирске летјелице Аполо на Земљу, која је за спуштање на воду користила три падобрана.[7]
  3. ^ Астронаут Франк Борман је након повратка на Земљу кренуо на тријумфално путовање по свијету на којем је посјетио и тадашњу Југославију и Титу описао и Вуцелићеву улогу у мисији,[7] те је, према Вуцелићевим ријечима, успио издејствовати да бјегунац Вуцелић може посјетити Југославију. Недуго потом приликом Вуцелићеве посјете Југославији, Тито му је предложио стварање југословенског свемирског програма. Током посјете, преко Миливоја Југина је договорена успостава сарадње између совјетских космонаута и америчких астронаута, што је и остварено на програму Аполо-Сојуз.[8]
  4. ^ За вријеме рада у Контроли лета у Хјустону био је и специјални НАСА-ин извјештач за радио емисије Voice of America на руском, њемачком, енглеском и српско-хрватском језику.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Политика: Српски Вернер фон Браун, 3. октобар 2009. (језик: српски)
  2. ^ а б в г Aerosvijet: In memoriam inž. Milojko Mike Vucelić Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2015) (језик: хрватски)
  3. ^ РТРС: Прва и једина шетња човјека по Мјесецу, 20. јул 2009. (језик: српски)
  4. ^ а б в г д ђ е Биографија Милојка Вучелића[мртва веза] (језик: српски)
  5. ^ Вечерње новости: Осморица Срба направила „Аполо 11", 18. јул 2009[мртва веза] (језик: српски)
  6. ^ Krugoval 93,1 MHz — Info Portal Grada Garešnice: Od Garešnice do Mjeseca[мртва веза] (језик: хрватски)
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к zvjezdarnica.com: Program Apollo: Mike Vucelich — interview (језик: хрватски)
  8. ^ а б в г Дневни лист Данас: Милојко и Славољуб из васионе, 10. јул 2009. (језик: српски)
  9. ^ Ogledalo, Nezavisni mesečni list Srba u Sjedinjenim Američkim Državama: SAD VANZEMALJCI PRIČAJU SA DELFINIMA Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2009) (језик: српски)
  10. ^ Hyundai Ideal Electric co: About — History Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2014) (језик: енглески)
  11. ^ Позив на предавање на Машинском факултету у Београду[мртва веза] (језик: српски)
  12. ^ RTS: Srbi u NASA programu, 29. septembar 2009. (језик: српски)
  13. ^ Google Lunar X Prize — Synergy Moon Blog: Mike Vucelich, an Apollo NASA Veteran, Becomes Advisor of the Team Synergy Moon[мртва веза] (језик: енглески)
  14. ^ Академија инжењерских наука Србије - Инострани чланови (језик: српски)
  15. ^ Google Lunar X Prize — Synergy Moon Blog: Mike Vucelich: Failure Is Not an Option! Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2012) (језик: енглески)
  16. ^ а б в Jutarnji list: Mike Vucelic: Kako sam poslao Amere na Mjesec, 19. jul 2009. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2012) (језик: хрватски)
  17. ^ а б в г ogulin-info.com: Amerikanac iz programa Apollo 11, Milojko (Mike) Vucelich, posjetio Ogulin i Gornje Dubrave Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2012) (језик: хрватски)

Спољашње везеУреди